ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Хилов конкурс за Бранковиће

Пошто је рад с народом широк и преширок, скуп, неизводљив, онда Американци на терену раде с људством из власти, конквистадорима из „добрих“ медија и „мислиоцима“ из НВО, које делом сами дарују а делом су већ те трошкове пребацили на државу а против које су те фаланге подигнуте. Оваква држава у томе не види проблем

Сваки пут се изненадим кад видим изјаву америчког амбасадора, а има их много у последње време. Да ли овај човек мисли онако као што прича или мисли да тако треба да се говори Србима данас? Спроводи ли неку операцију?
„Србија се већ одлучила да се окрене Западу и мислим да је многим Србима фрустрирајуће што процес траје толико дуго.“ Додао је и да се Србија „држи своје политике према санкцијама Русији дуже него што је руска војска држала Херсон“. Духовито!? Али не би се Хил шалио да не мисли озбиљно да „питање везе Србије са Русијом – можете видети да слаби из дана у дан. Види се да расте интересовање за сарадњу са ЕУ и више заинтересованости за сарадњу са нама“.
Сва истраживања јавног мњења говоре другачије, а и у Народној скупштини је с највишег места речено да ја интересовање за ЕУ на минимуму.
Зато се питамо? Шта ли Хил подразумева под Србијом? Вероватно своје клијенте међу Србима.

АМЕРИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ Поновио је Кристофер Хил став владе САД да Србија треба да се придружи санкцијама Русији, али је додао да није тачно да Србија није урадила ништа, јер је осудила руску агресију на Украјину. На питање да ли је позиција Београда у преговорима с Приштином слабија јер није увела санкције Русији, Хил је рекао да сматра да су то одвојена питања. За разлику од својих клијента?
Да, овако може да мисли само човек који се састаје са „одређеном врстом Срба“, што је иначе убедљива мањина. Наравно, ко и мало зна како америчке дипломате „функционишу“ у Београду деценијама – од распада СФРЈ – разуме да је тај резултат последица дуго и упорно гајеног дружења управо са људима који имају мање везе с мишљењем и расположењима свог народа него портир америчке амбасаде. Неки су за то плаћени од хиловских фондација а неки опстају на власти јер разумеју шта Хил воли да чује. То је и последица и узрок трагичног неспоразума Американаца и Срба. Американце деценијама упорно уче да су најбољи они Срби какви не постоје. И њихови „демократски органи“ упорно раде на томе да створе себи такве Србе.
Пошто је, наравно, рад с народом широк и преширок, скуп, неизводљив, онда Американци на терену раде с људством из власти, конквистадорима из „добрих“ медија и „мислиоцима“ из НВО, које делом сами дарују а делом су већ те трошкове пребацили на државу а против које су те фаланге подигнуте. Оваква држава у томе не види проблем. Више је неупитних натофила, мало повучених, у оваквим државним органима и медијским уредништвима него међу бриселским чиновништвом.
Каквог то има смисла? Да ли ће то икад и игде довести до тачности реченице да „везе Србије са Русијом – можете видети да слабе из дана у дан“?
Наравно да неће. Рекао бих да то зна и Кристофер Хил. Додуше, кад спавате на Дедињу, може вам се у дугим ноћима чинити да народ који малтретирате деценијама, који сте бомбардовали, засипали осиромашеним уранијумом, коме отимате Косово нема друга посла него да се уживи у ту мазохистичку улогу. Чак и ако нисте Американац, то вам се учини логичним. Или бар могућим. Али ипак верујем да мистер Хил није човек толико оперисан од српске реалности.
Види се то и по извештајима његових добошара који долазе с хиловских брифинга и – јављају простом народу српском шта им је тамо речено „у поверењу“ а да онда они то узму као своје проналаске, и разгласе као мишљење слободних новинара.
Тако нам се са страница „најстаријег и најутицајнијег листа на Балкану“ јавља да Косово „не треба везивати за брзину процеса интеграција Србије на Западу… јер током недавног сусрета са квинтом западних изасланика и посредника, Вучић спремност за тешке одлуке није условљавао“. Даље: „Столица Косова у УН нема никакве везе са столицом Србије у ЕУ… Зашто би се интеграције додатно успоравале питањем Косова које је једна од главних препрека успешније сарадње са Западом, а истовремено омогућава раст утицаја Русије?“ Даље добошар јавља, ово му нису морали рећи, подразумева се као рефрен: „Србија је 1999. фактички изгубила Косово, а Резолуција Савета безбедности 1244, која потврђује територијалну целовитост, није Библија, није замишљена да вечито траје…“
И шта? Зашто то, без чега постаје тежак инвалид, Србија даје? „Србија добија мир.“ Толико од Хила и Америке. Јер сетићемо се – а ко то боље од нас зна – они су увек доносили рат! А ево – у кавезима за бројлере спремају голубове мира. Не, то није ултиматум. Аустроугарска јесте 1914. такође нудила мир. Самртни мир. Али ово је демократска понуда народу који је на „европском путу“. Понуда, као што рекоше бизнисмени из Кополиног „Кума“ – која се „не може одбити“.
Добошар је огласио шта мисли – хилократија. А неки Срби се и даље питају, чему све ово?

МОЋ МИНИСТРОВОГ УТИСКА Да се створе услови да нека српска рука (не мора бити баш српска, важно је да је овлашћена да „у име“ Срба) шарне потпис испод неког уговора – или како ће се то већ звати. Па да се спреми нека Јелана М. за Приштину као амбасадор Србије у „пријатељској земљи“. Можда и да Тачи, као искусан дипломата, напише мемоаре, па да амбасадор/ка Србији одјури да му/јој потпише то дело изванредно. Кад се после продају као антикварне, такве књиге имају вишу цену.
Амбасадор Хил не мора такву тенденцију да замишља. Видео је да ту материјала има. Српска држава му је почесто демонстрирала сву ширину свог приступа тој ствари. Та ширина је толико широка да амбасадор Хил то свакако није могао да види у својој држави, а богами ни у другим државама којима Америка „поклања пажњу“. Мало је таквих који су спремни да дају све ни за шта, јер преговори се морају наставити ма колико били понижавајуће бесмислени. Србија ће моћи да се похвали да је прва која је то урадила, као што се својевремено хвалила како „прва на свету“ узима неки луди лек за вирус корона који је – како су после говорили добри људи из „Фајзера“ – пробан само на једном мишу. Или сам ја то заменио, тај наш је, ипак, испробан на читавој мишјој породици.
О Европрајду да и не говоримо. Ту је Хил баш помогао премијерки Србије да ствар доведе до краја. А било је добро запело. Додуше мање него око Косова, али нема препреке која се не може превазићи ако људи више воле решење, па и најгоре, од „замрзнутог конфликта“.
То су неки примери блиставе оданости „српске владе“ америчком националном интересу. Шта је то према садашњости, у којој „добре вести“ падају као киша.
Јавља нам министар иностраних послова Србије Ивица Дачић, после посете Вашингтону, да је његов утисак да се у САД „веома променила атмосфера и однос према Србији у односу на протекле године“ и истиче „да без добрих односа са том државом није могуће доћи до решења о питању Косова“.
Утисак!? Дакле, нико му ништа није рекао, али он ће будућу оријентацију Србије окачити о – свој утисак! И „решење о питању Косова“, такође. Додуше, рекло би се да наш министар има на уму решење америчког државног секретара, јер нико никад из Америке није рекао да они имају алтернативу. Они држе до своје речи.
Ових дана су Американци скинули ознаку тајности с неких документа из деведесетих, па тако сазнајемо да је 1. фебруара 1992. у Кемп Дејвиду, пред крај прве посете Бориса Јељцина САД, он упитао председника Џорџа Буша: „Да ли смо ми још увек противници или не?“ „Не, нисмо“, одговорио је Буш. Јељцин је, показујући изјаву о сусрету рекао: „Овде нема ништа што би говорило да нисмо противници и да постајемо савезници.“ Џејмс Бејкер, државни секретар, рече му: „Пише, пријатељство.“ Очигледно трезан, Борја је тражио да се каже да САД и Русија „прелазе из фазе противника у савезнике“ јер то би био „нови квалитет“. Еј, неразумни Русу, ми „користимо овај прелазни језик, јер не желимо да се понашамо као да су сви наши проблеми решени“, одговорио је Буш.

НОЖ У ЛЕЂА И ДИПЛОМАТИЈА Наравно да Ивица Дачић никад и нигде није добацио ни до Јељцинове најгоре послушности, тако да овакав дијалог с њим не би водио ни портир било које америчке установе. Зашто би? Уосталом, амерички амбасадор Камерон Мантер је о њему у својој књизи „Друга америчка армија – служење САД у иностранству и дипломатија 21. века“ оставио јасну поруку свим Американцима. А и нама.
Кад су Американци одлучили да смене некооперативног Војислава Коштуницу пре петнаест година, нашли су Ивицу Дачића: „Преокренули смо га и од њега направили проевропљанина. Нисмо га платили, само смо га убедили. Заиста нам је био потребан међународни легитимитет. Испословали смо да Хозе Луис Запатеро, тадашњи шпански премијер, и Јоргос Папандреу, будући премијер Грчке, а који су у то време водили Социјалистичку интернационалу, позову Дачића у посету током које се јело и пило. Рекли су му да ће му одобрити улазак у Социјалистичку интернационалу уколико се прикључи проевропским снагама, што је он и учинио. Забио је нож Коштуници у леђа“, наводи Мантер.
„Форин полиси“ је о тој епизоди „вера за вечеру“ дописао закључак: „Мантер је добио своју освету: Коштуничина странка је изгубила изборе, а Дачић је касније постао заменик премијера, а четири године касније се уздигао до премијерског места.“
Можда ова прича о политичару, који је иначе потписао и Бриселски споразум, неће уопште бити битна у данима који следе, али не треба сумњати да је Кристофер Хил у свом оптимизму држи као чињеницу. Као што му је битна и чињеница да, док тече „промена атмосфера и однос према Србији“, „на позив команданта Националне гарде Охаја генерал-мајора Џона Хериса, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић борави у вишедневној посети Сједињеним Америчким Државама, током које ће имати више сусрета са високим званичницима Националне гарде Охаја, цивилних власти ове америчке савезне државе и Министарства одбране САД“. (Ана Брнабић је дошла из Наледа, њој се не мора ништа објашњавати.)
Томе ваља додати и да је патријарх српски Порфирије од 24. јануара до 5. фебруара боравио у Сједињеним Америчким Државама.
Гомила случајности! Док се у Скупштини расправља о француско-немачком предлогу за нормализацију односа, како то они и њихови покровитељи Американци говоре, две државе.
Глупо је то означавати као „малигни утицај Америке“, јер малигност за овакву власт шири Русија.
А ми? Надамо се да се читава „заврзлама“ не завршава као она епизода са Европрајдом за који је на одлучно „не“ наших власти, Кристофер Хил рекао брижно „да“.
Ни он ни наше власти нису обратили пажњу шта народ мисли, у демократској држави. Показало се да су били „у праву“. Конкурс за Бранковиће је стално отворен. Али српски народ је знао: „Над силом је правда.“ И борио се.