Ideološko zatezanje geopolitičkog konopca

Dinamika odnosa velikih sila

„Incident s balonom“, njegova medijska i posledična politička eksploatacija ne mogu se posmatrati izolovano – u obzir se mora uzeti mozaik dešavanja i izjava koje sugerišu da se odnosi između SAD i Kine nalaze na konzistentnoj silaznoj putanji. Nečemu što brojni komentatori označavaju – nemaštovito ali istinoljubivo – kao Drugi hladni rat

Od poslednjih dana januara pa tokom prvih februarskih dana beli balon je visoko nadletao teritoriju od Aljaske do obale Južne Karoline, gde ga je oborilo američko vazduhoplovstvo. Identifikovano je da je reč o kineskom balonu, za koji kineska strana tvrdi da služi za meteorološka istraživanja dok SAD tvrde da je reč o špijunskoj platformi.
Amerikanci ne bi bili Amerikanci da nisu od cele stvari napravili medijsku atrakciju – sve do dramatičnog predsednikovog naređenja da problematični objekat bude oboren. Pojedini znalci tvrde da korišćenje naizgled staromodne tehnologije za potrebe prikupljanja podataka uopšte ne mora da bude loše rešenje – ovakve objekte izuzetno je teško uočiti radarima. Američki predsednik Džozef Bajden saopštio je u ponedeljak da incident s balonom nije pogoršao američko-kineske odnose. No kineska strana je, prema navodima američkih medija, odbila razgovor između visokih vojnih zvaničnika. Komunikacija između kineske i američke vojske krajnje je redukovana posle posete tada predsedavajuće Predstavničkim domom američkog Kongresa Tajvanu u avgustu prošle godine.
Međutim, „incident s balonom“, njegova medijska i posledična politička eksploatacija ne mogu se posmatrati izolovano – u obzir se mora uzeti mozaik dešavanja i izjava koje sugerišu da se odnosi između SAD i Kine nalaze na konzistentnoj silaznoj putanji. Nečemu što brojni komentatori označavaju – nemaštovito ali istinoljubivo – kao Drugi hladni rat. Važnu komponentu u ovom neobjavljenom sukobu čini uzajamna percepcija dveju sila – kako one vide jedna drugu i kako vide svoje međusobne odnose. To su među najvažnijim temama u politici SAD i Kine, a ono što je važno za SAD i Kinu važno je za sve nas.

PRIČE O DVE ZABLUDE Putanja hladnoratovskih odnosa između velikih sila u velikoj meri zavisi od toga kako političke elite sagledavaju prirodu svog nadmetanja. Slična situacija je bila i sa „starim“ Hladnim ratom – dve supersile, pobednice u Drugom svetskom ratu, u decenijama koje su usledile prošle su kroz različito razumevanje prirode svojih odnosa. Od poigravanja na granici direktnog vojnog sukoba, preko nadmetanja u postizanju ekonomskih uspeha i obezbeđivanja materijalnog blagostanja u svojim zemljama u Hruščovljevo vreme i doba „velikog društva“ Lindona Džonsona do oštrih sukoba za ideološko preimućstvo na periferijama svojih sfera uticaja.
U SAD se moglo, tokom prethodnih godina, uočiti nekoliko okvira za razumevanje prirode kineskog uspona i odnosa prema Kini, svaki s rečitim zastupnicima u javnoj areni i odgovarajućim političkim implikacijama. Jedan, koji možemo označiti kao optimističko katastrofičarski, podrazumeva determinisano, neizbežno ali mirno opadanje SAD. Njegovi zastupnici ukazuju na neminovno kinesko preuzimanje preimućstva. Prema ovom gledištu SAD bi trebalo da prihvate neminovni ali kontrolisani pad svog uticaja. Katastrofizam ove vrste periodično se javlja u američkoj percepciji spoljnih odnosa – sedamdesetih se odnosio na Sovjetski Savez, osamdesetih na Japan a početkom 21. veka na Kinu.
Drugi pristup, koji je dominirao političkim establišmentom prethodnih nekoliko decenija odlikuje izvesni spoljnopolitički idealizam. Ukratko, kineski uspon se uočava kao nešto dobro – ne samo za Kinu nego i za celokupni međunarodni poredak. Prema ovom gledištu, svet postaje sve ravniji, ideološke razlike postaju sve manje značajne – uz ciničnu upitanost da li neko ideologiju uopšte uzima za ozbiljno – a kineski i američki razvoj konvergiraju u ogromno pacifičko privredno područje koje su pojedini američki komentatori označili Čajmerikom (kovanica od reči China i Amerika). U najkraćem: dobitnici globalizacije sa obe obale Pacifika i jedne atlantske obale pride nastavili bi da ubiraju dividende ogromnog privrednog rasta, velike kineske proizvodnje i još veće američke potrošnje. Samo bez politike, moliću.
No geopolitika se, kako je 2018. godine u eseju u Forin afersu zabeležio Stiven Kotkin, američki istoričar i Staljinov biograf, nije vratila – ona nikada nije ni odlazila. Uverenje američkih atlantista i „transpacifista“ da trgovina može razrešiti sve sadašnje i buduće političke sporove pratila je strukturno slična zabluda njihovih kineskih saradnika – da će susticanje ekonomskih interesa voditi prema političkom približavanju s Tajvanom. No to se nije desilo.

TREĆA MOGUĆNOST Pored dve spomenute mogućnosti – determinisanog američkog opadanja i kineskog preotimanja preimućstva ili konvergencije političkih interesa koja bi usledila usled sve veće ekonomske isprepletenosti – poslednjih nekoliko godina u američkom političkom establišmentu izrasta i treća mogućnost: prihvatanje takmičenja s Kinom. Biće to, beleže različiti zastupnici ovog scenarija, generacijsko takmičenje koje će zahtevati prilagođavanje, žrtve i inovativnost – ali koje ne bi nužno vodilo nasilnom obračunu između sila. Nije slučajno da je ovakav pristup zadobio središnje mesto sa usponom tribuna gubitnika globalizacije i njegovom izbornom pobedom 2016. godine – Donaldom Trampom.
Do tada američki politički establišment bio je razdeljen oko toga šta je ključni geopolitički izazov – demokrate su vodile svoj hladni rat protiv Rusije, uključujući i podrivačke aktivnosti u Ukrajini od 2013. godine pa nadalje, dok su se republikanci sve više okretali protiv Kine, ukazujući da politika trgovinske liberalizacije šteti američkom zaleđu i dovodi ga do očajanja. Na kraju, tokom prve polovine predsedničkog mandata Džozefa Bajdena SAD se bore na dva fronta: u gotovo neposrednom vojnom sučeljavanju s Rusijom u Ukrajini i u sve razgranatijoj političkoj i ekonomskoj borbi protiv Kine na Pacifiku. Pri tome trebalo bi na umu imati da su odnosi dve sile izuzetno višeslojni i složeni – u vreme dok Kina najavljuje nove valutne poslove s bliskoistočnim monarhijama ili dok SAD pokušavaju da onesposobe kineski tehnološki razvoj ograničenjem izvoza naprednih tehnologija, kompanije iz dva geopolitička suparnika i dalje sklapaju unosne poslove, a posle reda oštrih poteza dolazi red slatkorečivih uveravanja o zajedničkom napretku na sveopštu korist.
Tokom govora o „stanju unije“ pred zajedničkom sednicom oba doma američkog Kongresa predsednik Bajden je eksplicitno i oštro govorio o Kini – „niko ne želi mesto kineskog lidera; navedite mi jednog svetskog lidera koji bi želeo da se zameni sa Si Đinpingom. Navedite mi jednog, samo jednog“. Prošlog meseca SAD su postigle „sporazum“ s Holandijom i Japanom da se ograniče isporuke napredne opreme za proizvodnju mikročipova [ova tema zavređuje opsežniju pažnju u nekom narednom članku]. Kako izveštava Blumberg, poslednjih nekoliko meseci Bela kuća priprema izvršne naredbe koje bi trebalo da ograniče investicije u ključne sektore kineske privrede.
U sve ratobornijem američkom establišmentu mogu se uočiti obrisi dve struje. Jedna, glasnija i odlučujuća, predstavlja koaliciju neokonzervativaca i demokrata – vladajući blok okupljen oko Džozefa Bajdena. Oni su, ukratko, za što jaču konfrontaciju s Kinom – čak i po cenu odustajanja od „ukrajinskog fronta“ – ali bez velikih i naglih promena u ekonomskim odnosima. Druga struja jedva se može i oslušnuti: nju čine demokrate kojima su bliske mere američkog zaleđa i koja i dalje zastupa proradničku politiku karakterističnu za Demokratsku stranku pre neoliberalnog obrta. Met Stoler, ekonomski komentator i kritičar velikih monopola, zalaže se, na primer, za što brže razvrgnuće ekonomskih veza i renacionalizaciju američke industrijske proizvodnje. Što bi, prema takvim gledištima, dovelo do izrastanja dva svetska politička i ekonomska džina u kojima bi se razvijali različiti sistemi – uz daleko manje mogućnosti nasilne eskalacije.
S druge strane Pacifika izjave su daleko odmerenije. No i u Kini sve snažnije promiču glasovi da kineski put napretka nije zapadni put.
Ali koji jeste?