Идеолошко затезање геополитичког конопца

Динамика односа великих сила

„Инцидент с балоном“, његова медијска и последична политичка експлоатација не могу се посматрати изоловано – у обзир се мора узети мозаик дешавања и изјава које сугеришу да се односи између САД и Кине налазе на конзистентној силазној путањи. Нечему што бројни коментатори означавају – немаштовито али истинољубиво – као Други хладни рат

Од последњих дана јануара па током првих фебруарских дана бели балон је високо надлетао територију од Аљаске до обале Јужне Каролине, где га је оборило америчко ваздухопловство. Идентификовано је да је реч о кинеском балону, за који кинеска страна тврди да служи за метеоролошка истраживања док САД тврде да је реч о шпијунској платформи.
Американци не би били Американци да нису од целе ствари направили медијску атракцију – све до драматичног председниковог наређења да проблематични објекат буде оборен. Поједини зналци тврде да коришћење наизглед старомодне технологије за потребе прикупљања података уопште не мора да буде лоше решење – овакве објекте изузетно је тешко уочити радарима. Амерички председник Џозеф Бајден саопштио је у понедељак да инцидент с балоном није погоршао америчко-кинеске односе. Но кинеска страна је, према наводима америчких медија, одбила разговор између високих војних званичника. Комуникација између кинеске и америчке војске крајње је редукована после посете тада председавајуће Представничким домом америчког Конгреса Тајвану у августу прошле године.
Међутим, „инцидент с балоном“, његова медијска и последична политичка експлоатација не могу се посматрати изоловано – у обзир се мора узети мозаик дешавања и изјава које сугеришу да се односи између САД и Кине налазе на конзистентној силазној путањи. Нечему што бројни коментатори означавају – немаштовито али истинољубиво – као Други хладни рат. Важну компоненту у овом необјављеном сукобу чини узајамна перцепција двеју сила – како оне виде једна другу и како виде своје међусобне односе. То су међу најважнијим темама у политици САД и Кине, а оно што је важно за САД и Кину важно је за све нас.

ПРИЧЕ О ДВЕ ЗАБЛУДЕ Путања хладноратовских односа између великих сила у великој мери зависи од тога како политичке елите сагледавају природу свог надметања. Слична ситуација је била и са „старим“ Хладним ратом – две суперсиле, победнице у Другом светском рату, у деценијама које су уследиле прошле су кроз различито разумевање природе својих односа. Од поигравања на граници директног војног сукоба, преко надметања у постизању економских успеха и обезбеђивања материјалног благостања у својим земљама у Хрушчовљево време и доба „великог друштва“ Линдона Џонсона до оштрих сукоба за идеолошко преимућство на периферијама својих сфера утицаја.
У САД се могло, током претходних година, уочити неколико оквира за разумевање природе кинеског успона и односа према Кини, сваки с речитим заступницима у јавној арени и одговарајућим политичким импликацијама. Један, који можемо означити као оптимистичко катастрофичарски, подразумева детерминисано, неизбежно али мирно опадање САД. Његови заступници указују на неминовно кинеско преузимање преимућства. Према овом гледишту САД би требало да прихвате неминовни али контролисани пад свог утицаја. Катастрофизам ове врсте периодично се јавља у америчкој перцепцији спољних односа – седамдесетих се односио на Совјетски Савез, осамдесетих на Јапан а почетком 21. века на Кину.
Други приступ, који је доминирао политичким естаблишментом претходних неколико деценија одликује извесни спољнополитички идеализам. Укратко, кинески успон се уочава као нешто добро – не само за Кину него и за целокупни међународни поредак. Према овом гледишту, свет постаје све равнији, идеолошке разлике постају све мање значајне – уз циничну упитаност да ли неко идеологију уопште узима за озбиљно – а кинески и амерички развој конвергирају у огромно пацифичко привредно подручје које су поједини амерички коментатори означили Чајмериком (кованица од речи China и Америка). У најкраћем: добитници глобализације са обе обале Пацифика и једне атлантске обале приде наставили би да убирају дивиденде огромног привредног раста, велике кинеске производње и још веће америчке потрошње. Само без политике, молићу.
Но геополитика се, како је 2018. године у есеју у Форин аферсу забележио Стивен Коткин, амерички историчар и Стаљинов биограф, није вратила – она никада није ни одлазила. Уверење америчких атлантиста и „транспацифиста“ да трговина може разрешити све садашње и будуће политичке спорове пратила је структурно слична заблуда њихових кинеских сарадника – да ће сустицање економских интереса водити према политичком приближавању с Тајваном. Но то се није десило.

ТРЕЋА МОГУЋНОСТ Поред две споменуте могућности – детерминисаног америчког опадања и кинеског преотимања преимућства или конвергенције политичких интереса која би уследила услед све веће економске испреплетености – последњих неколико година у америчком политичком естаблишменту израста и трећа могућност: прихватање такмичења с Кином. Биће то, бележе различити заступници овог сценарија, генерацијско такмичење које ће захтевати прилагођавање, жртве и иновативност – али које не би нужно водило насилном обрачуну између сила. Није случајно да је овакав приступ задобио средишње место са успоном трибуна губитника глобализације и његовом изборном победом 2016. године – Доналдом Трампом.
До тада амерички политички естаблишмент био је раздељен око тога шта је кључни геополитички изазов – демократе су водиле свој хладни рат против Русије, укључујући и подривачке активности у Украјини од 2013. године па надаље, док су се републиканци све више окретали против Кине, указујући да политика трговинске либерализације штети америчком залеђу и доводи га до очајања. На крају, током прве половине председничког мандата Џозефа Бајдена САД се боре на два фронта: у готово непосредном војном сучељавању с Русијом у Украјини и у све разгранатијој политичкој и економској борби против Кине на Пацифику. При томе требало би на уму имати да су односи две силе изузетно вишеслојни и сложени – у време док Кина најављује нове валутне послове с блискоисточним монархијама или док САД покушавају да онеспособе кинески технолошки развој ограничењем извоза напредних технологија, компаније из два геополитичка супарника и даље склапају уносне послове, а после реда оштрих потеза долази ред слаткоречивих уверавања о заједничком напретку на свеопшту корист.
Током говора о „стању уније“ пред заједничком седницом оба дома америчког Конгреса председник Бајден је експлицитно и оштро говорио о Кини – „нико не жели место кинеског лидера; наведите ми једног светског лидера који би желео да се замени са Си Ђинпингом. Наведите ми једног, само једног“. Прошлог месеца САД су постигле „споразум“ с Холандијом и Јапаном да се ограниче испоруке напредне опреме за производњу микрочипова [ова тема завређује опсежнију пажњу у неком наредном чланку]. Како извештава Блумберг, последњих неколико месеци Бела кућа припрема извршне наредбе које би требало да ограниче инвестиције у кључне секторе кинеске привреде.
У све ратоборнијем америчком естаблишменту могу се уочити обриси две струје. Једна, гласнија и одлучујућа, представља коалицију неоконзервативаца и демократа – владајући блок окупљен око Џозефа Бајдена. Они су, укратко, за што јачу конфронтацију с Кином – чак и по цену одустајања од „украјинског фронта“ – али без великих и наглих промена у економским односима. Друга струја једва се може и ослушнути: њу чине демократе којима су блиске мере америчког залеђа и која и даље заступа прорадничку политику карактеристичну за Демократску странку пре неолибералног обрта. Мет Столер, економски коментатор и критичар великих монопола, залаже се, на пример, за што брже развргнуће економских веза и ренационализацију америчке индустријске производње. Што би, према таквим гледиштима, довело до израстања два светска политичка и економска џина у којима би се развијали различити системи – уз далеко мање могућности насилне ескалације.
С друге стране Пацифика изјаве су далеко одмереније. Но и у Кини све снажније промичу гласови да кинески пут напретка није западни пут.
Али који јесте?