ХРИСТОВЕ СУЗЕ У БЕЗДИНСКОМ МАЛТЕРУ

Мориш је река чије смо обале олако напустили и заборавили, раселивши се у стару Русију, румунску сиротињу и властити немар

На пустом локалном путу ка Бездину и Араду, из аутомобила, сричемо ћирилицом исписана имена на фасадама старих кућа у селима Санту Маре, Сецусигиу, Мунар и Санпетру Герман: Витомир Чекић, Жива и Мирјана Барзин, Миливој Ћурковић, Ђока и Зорка… То је један сасвим заборављен, у стару Русију давно расељен и у румунску сиротињу скрајнут Банат, граничарски и поморишки. Мориш је велика река чије смо обале, изгледа, заувек напустили и коју смо при томе олако заборавили, иако смо на њеним обалама провели читаву једну историју. Овај меланхолични крај пашњака и њива, који подсећа на крај света, чак и када је време кристално сунчано, скромном сеоском архитектуром и инфраструктуром, иако је у Европској унији, није утекао далеко од епохе Николае Чаушескуа. Све то налази се на три и по до четири сата хода далеко од Чоке и Тисе. Толицни је наш Банат до Поморишја.

ТАМО ГДЕ ПОЧИВАЈУ ТЕКЕЛИЈЕ Све што од кућа видимо уоколо изгледа да је озидано и стигло да ороне у време Чаушескуа. Само нас дотрајали, увезени половни аутомобили подсећају да је Румунија, у међувремену, постала млађа сестра Ирске којој данас љушти кромпир, попут какве европске Пепељуге. Задесили смо се случајно у Араду, у Цркви Светог Петра и Павла, у којој почивају Текелије, у време новогодишње туристичке посете. То значи да је стари храм наменски био отворен и да је тамошњи ђакон Зоран љубазно и лепо говорио својим новогодишњим положајницима. Када се глагољиво туристичко друштво одевено у све замисливе боје, коначно, разишло поред успаваног аутобуса, да тражи кућу Саве Текелије по комшилуку, ђакон нам објашњава како да стигнемо до Бездина који су поморишки Срби, као да су поред Мораве, подигли у 16. веку, на земљи великашке фамилије Јакшић. То је последњи преостали српски манастир поред Мориша. Бодрог је одавно прешао у руке румунске цркве.

У црквени под накнадно усађена надгробна плоча Саве Текелије и његове фамилије, која је подигла овај храм и о њему бринула док је постојала, до средине 19. века, скривена је испод подне простирке, да се не види. На мермерној плочи је исправљена година Текелијиног рођења. Очигледно је, првобитно, погрешно била уклесана 1763. година, па је, накнадно, преко тројке, преклесана јединица: 1761. И текст: „Овде почива Сава Текелија 1761/3–1842 и његови претци слава им.“ Штедело се и на надгробној плочи и на правопису, па Текелије, које нису штеделе властите бечке дукате и цванцике за Цркву и благодејање младим Србима, као да од праунука и чукунунука својих боље нису ни заслужили. Ђакон каже да Срба у Араду још увек има и да је стару Текелијину кућу, недалеко одатле, тренутно немогуће откупити, како би у окриљу Српске православне цркве била сачувана као културно добро, иако би он то желео.
Саветује нам да идемо до старе арадске тврђаве у којој је за време Првог светског рата, од болести и изгладнелости, страдало више од четири хиљаде Срба. Тамо је сада војни објекат који је немогуће посетити. Савремени Арад је током празника насукани кит од града. У Араду о Новој години не раде чак ни семафори. Ветру не треба зелено светло за пролазак, нити црвено може зауздати мемлу пропасти Арада. Улицама, усамљено, лутају ретки трамваји, као дневне утваре. На централном градском тргу, међу зградама које чекају да им фасаде буду обновљене, лепрша добро знана румунска застава са исеченом рупом у средини. Рођени до средине седамдесетих година прошлог века знају о чему се ради. У целом граду од ресторана ради једино „Мекдоналдс“. У поређењу са Великим Варадином, односно Орадеом, градом који смо такође олако заборавили, Арад је сиромашни рођак из провинције, малаксао, запуштених и прљавих улица. Његов стари део као да зазире од властите реке, увукавши се у себе иза насипа на десној обали. Импресивне зграде, подизане с краја 19. и почетком 20. века, као да плашљиво вире преко насипа. Послушали смо ђакона и нисмо отишли даље од моста, ка тврђави, питајући се због чега Србија не предузме нешто да сачува успомену на присуство свог народа у Араду, који је до сеобе наших развојачених граничара у Русију, у 18. веку, био српски град. Најстарија зграда у целом Арадау је наша црква.

НА ЗЕМЉИ ЈАКШИЋА У повратку, према малом граничном прелазу Врбица, свраћамо у Бездин, манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. До Бездина се стиже једноставним скретањем с пустог магистралног пута, лепим макадамским путељком. Са фрескописаног стропа куполе манастирске цркве из 16. века капљу Христове сузе од малтера. Као да су од драгог камења, прикупља их и пажљиво некуд односи монах Иларион, родом из Ветерника, који у опустелом влажном манастиру живи сам. Наша публицистика, онда када то чини, воли да представи Бездин као задужбину Јакшића. Хроничари манастира, међутим, кажу да је извесно једино да је Бездин у 16. веку подигнут на земљи Јакшића. Лице влагом исплаканог Христа, у куполи, сада је безлична сива мрља усред златног ореола. У том призору сакралне пропасти има нечега метафоричног и опомињућег за све нас, али ретки међу нама дођу овамо да погледају у знамења бездинских небеса. „Наших људи има по околним селима и у самом Араду, али скоро да нико од њих више не употребљава српски језик, нити пише ћирилицом. Сви говоре румунски“, каже нам, помало се жалећи, монах Иларион.
На улазу у манастир сва обавештења исписана су на румунском језику. Румунским натписом означен је и крст испод ког су недавно пронађене и откопане мошти протосинђела Кирила Цвјетковића, народног трибуна рођеног у Баошићима, недалеко од Херцег Новог, који је, кажу, спасио Далмацију унијаћења. Од српског језика нема ни трага ни гласа, осим на старим фрескама у архитектури цркве из 16. века која као да је подигнута у Поморављу, иако јој је накнадно дозидан барокни торањ над малом припратом.
Иларион нас послужује посним кифлицама које је сам испекао. Нада се обнови манастира који из мемљивих ходника оронулих конака, са изузетком дела у ком је његов стан, изгледа као читаво Божје чудо. Радо бисмо да видимо келију, у поткровљу старог конака, у којој је, према сведочењима, боравио Свети Кирило, у време интернације, јер је био осуђен на казну затвора због (такође заборављене) буне Шибенчана. Буна је избила 1821. године, јер је владика Венедикт Краљевић, који је претходно и сам био интерниран у Бездину, тамошње православне Србе хтео да преведе у унију с римском црквом, желећи да у том граду буде отворено римокатоличко семениште. У науму да то учини спречио га је, пре осталих, његов секретар Кирил Цвјетковић, око чијег се ћивота, каже монах Иларион, већ догађају чуда. Када су Шибенчани покушали да убију вероломног владику Краљевића, Кирил Цвјетковић је осуђен на казну затвора, а крај казне дочекао је у Бездину. Из Бездина одлазимо носећи трачак наде монаха Илариона да ће последње живо светилиште поморишких Срба успети да одржи и сачува.
На усамљеном граничном прелазу Врбица, које због своје скрајнутости изгледа као мали царински Сибир, шармантна полицијска службеница пита нас како нам је било у Араду за Нову годину. „Наспавали смо се“, одговорили смо јој, а она се насмејала, не слутећи колико су истините Христове сузе у бездинском манастиру.