ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… Парадокс

На богатом Западу, у Америци, на пример, земљотреси јачине као у Турској и Сирији проузроковали би неупоредиво мању, готово симболичну штету. Сасвим је друго питање на чији рачун је један део човечанства постао толико богат, да десетак људи располаже имовином вреднијом од годишњег бруто прихода половине човечанства

Која је практична примена науке која се зове сеизмологија? Кажем, практична, јер је њена теоретска научна детерминисаност неспорна: „Сеизмологија (грч. сеисмос: потрес и логос: наука) грана је геофизике која се бави проучавањем земљотреса, односно кретањем еластичних таласа кроз Земљу и њихових пратећих појава.“ Да ли је ико до сада, на научној основи, предвидео појаву земљотреса – али не с прецизношћу од плус-минус сто година?! У том смислу, чудна понашања животиња пред такве катастрофе делују доста уверљиво. Чини се да су стари народи, гледајући животиње, о томе знали много више него данашњи научници који се не одвајају од најсавременијих скупих инструмената, па, опет, и сами признају да се земљотреси не могу предвидети. Али су последице, нажалост, ужасне и углавном предвидљиве. У тим последицама најразорнијих земљотреса, из неког разлога, предњаче најсиромашнији крајеви света, у овом случају, гранични појас између Турске и Сирије, насељен претежно Курдима, народом који је кроз своју историју и без земљотреса доживео велика страдања и прогоне. И зашто ти људи, ионако сиромашни и напаћени, често без текуће воде, струје и канализације, морају прво да страдају као Јов из Старог завета, да би се Бог после, евентуално, смиловао на њих и подарио им спокојан живот? Да ли је јерес, питати се? Не знам.
Разуме се, данашња наука има одговоре на све, па и на библијске размере катастрофе на југу Турске и у Сирији: куће су лоше грађене, са неодговарајућим темељима и с лошим и јефтиним материјалом. И то је истина. На богатом Западу, у Америци, на пример, земљотреси ове јачине проузроковали би неупоредиво мању, готово симболичну штету. Сасвим је друго питање на чији рачун је један део човечанства постао толико богат, да десетак људи располаже имовином вреднијом од годишњег бруто прихода половине човечанства. Да ли је то питање за Божји суд, или досадну телевизијску емисију са уваженим саговорницима, испресецану рекламама за сапун? Наравно, такође се прескаче чињеница да је помоћ Сирији веома каснила, јер је Башар ел Асад под санкцијама Запада, па је стога хиљаду Сиријаца умрло, како би вечито збуњена Европа доказала своју принципијелност. А да и не говорим о најновијим теоријама завере, које се, готово по правилу, јављају у оваквим случајевима, да је у време земљотреса (као и пре више година на истом месту), на мору, у близини, шпартао специјалан амерички бојни брод, који врши испитивања употребе тектонског оружја! Да ли би неко убио десетине хиљада људи, не би ли дисциплиновао председника Турске, зато што се све више дистанцира од политике НАТО-а и прилази Русији? Мада, када су у питању Америка и њен председник који се „рукује с ваздухом“, све је могуће.
Као да се заборавља да се и чувена синтагма Џорџа Орвела да су „све животиње једнаке, само су неке једнакије од других“, па, у складу са историјском и политичком стварношћу, често преформулисана у „сви су људи једнаки, само су неки једнакији од других“, ипак завршава само на један начин: у смрти, независно од форме умирања, сви су људи једнаки. И зато се већ данима, у Турској и Сирији, са до сада процењених десетина хиљада мртвих и повређених, ма како то данас безнадежно звучало, и даље води борба за сваки живот који постоји, ако постоји, под ужасавајућом гомилом рушевина.
Не памтим да сам скоро видео тако потресан снимак, у коме спасиоци у Сирији, током откопавања рушевина, проналазе беживотно тело старијег мушкарца којим је потпуно прекривено дете. Реч је о оцу који је својим телом прекрио сина, чиме је успео детету да спаси живот, истовремено жртвујући свој. Или, снимак оца, члана спасилачког тима, који је откопавајући рушевине наишао на тело своје мртве ћерке, сео крај ње, не испуштајући више њену руку која је једино вирила испод бетонске греде.
Нити памтим да сам икада чуо вест како је сиријску девојчицу чија је мајка умрла након што ју је родила под рушевинама, након земљотреса усвојио њен рођак и дао јој име Аја, што на арапском значи „дар од Бога“. Затрпана испод бетона, беба је још увек била пупчаном врпцом повезана са својом мртвом мајком. Живот је победио.
Заправо, реч је о једном ужасавајућем парадоксу: док је за тимове спасилаца (међу којима је и српска специјалистичка екипа до сада спасла десетине живота) проналажење и спасавање, макар и једног живог бића из гомиле рушевина, увек победа живота над смрћу, Божје чудо, самилост и награда Јововој вери, недалеко одатле води се рат у Украјини. Али и други, мањи или већи ратови по целом свету. Ратови где гину, зарад смисленог или бесмисленог циља, десетине хиљада најмлађих, најлепших, највољенијих, на прагу свог неоживљеног живота, заједно са својом нерођеном децом и нерођеним унуцима… Зашто?