ДАНИ ИСТИНЕ

После година лажи и обмана наступили су дани истине на светској позорници. Или тачније дани изговарања или саопштавања истина. Пре свега захваљујући рату у Украјини

Председник Хрватске Зоран Милановић, онако успут, назива Србе „опанчарима“. Истини за вољу, ма како увредљиво звучало, то је тачно. Срби су, за разлику од многих других, увек били у својим опанцима, али никада у туђинским, па и фашистичким чизмама.
У те чизме или немачке тенкове који су се запутили на Русију Милановић не би овога пута да стави хрватску ногу. „Немачки тенкови у Русији? Срећно с тим, срећно с тим.“ После отворених прекора и опомена Западу следи брутално саопштено признање истине: „Када ћете схватити да Србија и Русија нису исто? Да је то нажалост болна чињеница и опасност. Анектирали смо Косово. Ми и међународна заједница. Узето је од Србије. Ко је то направио него ми? Јесмо признали Косово? Није анексија него отимање. Како се то зове? Екстракција. Није шија него врат.“
Како не поверовати председнику земље која је виновник, саучесник и сведок онога што се десило и дешава на Косову. Морали смо ономад поверовати бившој немачкој канцеларки Ангели Меркел када је отворено рекла истину да је изазвала и припремала рат Кијева против Русије. Додуше за тај рат је, по свему судећи, припремала не само Украјину него и саму Немачку. Требало је искористити руске енергенте да би се направило све то силно оружје и тенкови „леопард“, који се сада као ратна помоћ испоручују Украјинцима у рату против Руса. И ту се понавља историја. Тако је некадашњи СССР помагао Немачкој после Версаја да ствара Вермахт који је 1941. године почео крвави, злочиначки рат против Руса и других совјетских народа.
Како исто тако са још више историјских и актуелних разлога не поверовати истини коју је пре неки дан изрекла министарка спољних послова Немачке, већ злогласна Аналена Бербок и то званично на највишем европском форуму: „Ми водимо рат против Русије.“ Наравно, ако већ нисмо погледали истини у очи свакодневно посматрајући ту силну количину наоружања којим Запад помаже Зеленском, што помало подсећа на својевремену помоћ генералу Франку у грађанском рату у Шпанији.
Зеленски нас, иначе, у оним мајичицама, попут Великог брата, као авет свакодневно прогања са свих могућих екрана овог света наређујући шта ко за њега мора да учини. Са зебњом се очекује када ће западне силе на његов изричит захтев морати да му у руке ставе нуклеарно наоружање.
Један од политичких врхунаца ове западне снисходљивости према Зеленском је изјава председника Европског савета Шарла Мишела да је „Кијеву потребно још реформи пре уласка у ЕУ“. Да је ово изговорила нека личност иоле значајнијег формата, била би то демонстрација горког цинизма и сарказма.
Западне силе упорно траже да Русија буде војно и државно потпуно поражена. А од Руса истовремено очекују да се унапред помире са судбином Абориџина или Индијанаца. И то онда не би био смак света. Ако не буде Русије и Руса, то не би био смак света. Али је зато за свет највећа опасност када поглавар Руске православне цркве патријарх Кирил, позивајући западне лидере на разум, каже „да би крај Русије био смак света“. Да Русија нема супериорно нуклеарно и друго наоружање, њен нестанак би био нешто посве нормално.
Ако је ико заслужио да му верујемо, заслужио је економиста неоконзервативац Џефри Сакс, познати творац и реализатор транзиције и „усрећитељ“ бивших социјалистичких земаља који тврди „да је рат у Украјини започео пре више од осам година и да је ово девета а не прва година рата“ . И додаје „да су европске дипломате највећи ратни хушкачи, почев с немачком шефицом дипломатије и даље с бриселским кругом“.
Како поверовати у чињеницу да на овогодишњу комеморацију у Аушвицу нису позвани Руси, али јесу потомци чувара овог и других концлогора и генерално твораца Холокауста? Али истина је, такође. И истина је да је планове нациста прекинуо „пре свега совјетски народ који се изборио за слободу и који је спасао јеврејски и друге народе од тоталног уништења и поробљавања… Заборављена лекција из историје доводи до понављања страшних трагедија“ – како се каже у телеграму који је поводом Дана сећања на Холокауст упутио Владимир Путин.
Како онда не поверовати Дмитрију Медведову који је приморан да под теретом чињеница и истина каже: Водимо нови отаџбински рат!
Да ли је у овако овлаш описаном сулудом и опасном свету истина и чињеница могуће изрећи најгоре претње Србији и њеном председнику Александру Вучићу? Наравно да јесте. И то се и збило када су представници западне петорке (или како и код нас воле да кажу „велике петорке“) Србији изручили ултимативни Шолц–Макронов план за решење косовског питања.
Запрећено је Србији, ако не пристане на тај план, свеобухватним санкцијама и економским уништењем. Да ли је то данас реална претња – јесте. Опробане су већ на нама и на многи другим државама а последњих година посебно у безбројним пакетима санкција према Руској Федерацији. Да ли је реална претња да ће западне земље повући постојеће инвестиције и одустати од планираних и предвиђених улагања у Србију па чак и онда када су на њихову тренутну и непосредну штету? Да ли је могуће да ти исти замрзну наше девизне резерве? Јесте, могуће је и једно и много шта друго.
Да ли ће те могуће санкције и укидање постојећег визног режима бити компликованије због грађана Србије који су Мађари, Хрвати, Словаци, Румуни и Бугари а чије су матичне нације или државе сада пуноправне чланице ЕУ која уводи санкције? Свакако хоће, али то неће зауставити западну петорку. Да ли ће те санкције посебно погодити Кину и њене инвестиције и фабрике у Србији? Хоће, али утолико пре су могуће. Хоће ли то нашкодити арапским улагањима у Србији? Да. О Русији и њеним предузећима да и не говоримо. Да ли се ствари компликују због мађарских банака и других фирми у Војводини и Србији? Свакако, али то оне који прете неће зауставити. И да наставимо с реторичким питањима: Да ли ће Албанци који живе у општинама на југу Србије такође од независног Косова и Албаније тражити заштиту и изузеће од санкција а онда и све остало што знамо да следи? Да ли се већ помаља прича о сецесионизму „Прешевске долине“? Да ли ће оно преосталих Војвођанера пропустити прилику да почне поново да пита „ди су наши новци“? Да ли се ствари компликују с неким политички организованим Бошњацима који ће можда потражити заштиту од Стамбола или Сарајева? Хоће ли од тих западних санкција бити изузети сви грађани „независног Косова“ чија је државност призната од већине чланица ЕУ? Хоће ли Срби који живе на том ЕУ и америчком признатом Косову бити изузети од санкција или ће бити двоструко дискриминисани? Шта ће бити са Србима из Републике Српске која је део међународно признате БиХ? Како ће и хоће ли и они бити под санкцијама? Хоће ли тако бити коначно заокружен српски свет? Шта ће бити са црногорском мањином у Србији? Како ће се путовати у Црну Гору и из Црне Горе?
Пошто на Балкану и у Србији нема рата, шта ће бити непосредни повод за санкције? Знамо већ за поводе попут крваве инсценације у Улици Васе Мискина у Сарајеву, Рачак и „хуманитарну катастрофу“ на Косову и Метохији. Може ли управо то тражење повода бити разлог за ескалацију већ примењеног терора Куртијевог режима? Шта ако резултат тога буде масовно протеривање Срба који живе на КиМ? Шта ће бити ако се опет деси сатирање српских светиња на КиМ? И шта ако Србија буде приморана да их не само политички и материјално помогне и заштити?
Не поставља се уопште питање како ће на сва ова дешавања реаговати Српска православна црква!
Проблеми и питања која се намећу ни издалека нису исцрпљена. Ни одговорности и кривице оних који их намећу.
Ко то заиста хоће да потпали фитиљ експлозије ратног сукоба на Балкану! О чијем је то и кавом малигном утицају заиста реч! Сваком одговорном човеку је испод части да после свега реченог пориче тлапње које више него учестало круже добрим делом београдских медија о неком другом ко врши малигни утицај у Србији. Не би нас чудило да у том истом београдском серклу ускоро све српско и православно у Србији буде оглашено – малигним.
Илустративно је да се одмах после обзнањивања Шолц–Макроновог плана и одласка западне петорке из Београда у једном хрватском недељнику појавио централни уводник под насловима: „Вучић више нема куд: Србија мора признати Косово“. Он као да је сажео у себи и борбени поклич доброг дела политичке партијске опозиције у Србији. Једни су задовољни јер су то одувек прикривено или крајње отворено желели и тражили, и на томе и те како радили, па сада криве Вучића што то није урадио одавно и покушавају да га оборе с власти. Други су све подржавајући Србију напрасно почели да супротстављају успешну економију и бољи живот са очувањем јужне српске покрајине и очувањем нашег територијалног интегритета.
А трећи су одмах потегнули реч издаја. Само што није изговорено: Боље рат него пакт! А Србија није приступила неком новом Тројном пакту нити било какав уговор потписала, о чему ће се већ расправљати на заказаној посебној седници Народне скупштине Србије 2. фебруара ове године (када овај број „Печата“ буде у штампи).
И следе нова питања. Зашто би неко одговоран на власти у Србији прихватио већ поменути план као искључиви преговарачки оквир за решавање односа између Приштине и Београда. Ма колико то неко моћан ултимативно буде тражио. Наравно да овом приликом, али само овом приликом, не инсистирамо на било ком историјском датуму нити косовском завету, али ко би одговоран и политички и државнички искусан, као што је Вучић, могао да одустане од свих докумената од Повеље УН, преко Резолуције 1244 СБ УН, Бриселског споразума и формирања прецизно и међународно дефинисане Заједнице српских општина. И тако даље. И зашто би неко свестан свих поменутих проблема и реалности претњи Србији и њеним грађанима прекинуо све међународне преговоре и разговоре и избацио преко врата разне преговараче. За тако шта увек ће бити прилике а и с тим већ имамо искуства. И свакако увек за коначна решења свих ових проблема постоји поштовање Устава и референдум.
Уосталом ризик увек постоји, живи били па видели. А јунаштво се не исказује увек и само у гестовима. Има нечега у добијању на времену и у истрајности. А суочење са истином и истинама је свакако у годинама пред нама и неће се завршити сутра.

9 коментара

  1. Јелена Јовичић

    Премного питања на која, сви ми, у себи знамо исправан одговор.
    Све ово што се дешава ДАНАС са Србијом само је тешка последица оног што се десило 2013. године у Бриселу – ШТЕТНОГ И ИЗДАЈНИЧКОГ БРИСЕЛСКОГ СПОРАЗУМА који је аминовао Вучић, а потписао Дачић, надајући се великој награди ид стране ЕУ (остао је без ње).

    Бриселски споразум НИКАД није обелодањен, о њему се није расправљало на надлежном месту. До дана данашњег. Да би му се придодао још један тајни документ, о чему је председник “обавештавао” посланике, преопширан као увек, врдајући, оптужујужи друге (као да није било времена да се много шта исправи, од тада!) и ширећи маглу, маглу, маглу… повремено падајући у ватру кад су реакције неких посланика биле неугодне његовим ушима. Али не рече најважније: шта је САД забрљао?

    Ваљало би прочитати текст из магазина Печат од 13. априла 2013. године под насловом “Добра земљо моја, лажу!” Тражен је референдум, али шипак! И тражено је да се “Пре оцене уставности бриселског Споразума и његовог евентуалног потврђивања на референдуму исти не може примењивати”. Наравно, уставност ТАЈНОГ Споразума никад није оцењивана…
    Данас, евентуални референдум био би чисто пребацивање одговорности на народ свих оних брљотина које је учинила – власт, вољно или невољно.

    Ипак, ДОК САМИ НЕ ПОКЛОНИМО КОСМЕТ још ништа није трајно изгубљено – вреди се борити.
    Заклињање да су “МИР И СТАБИЛНОСТ” Вучићу циљ “ПО СВАКУ ЦЕНУ” је крајње погрешно. Нипошто по цену опстанка Србије! Јер, питање је (ја знам): шта је следеће ако то није оно што би од Србије остало, и још много тога (јер, докле год се поданички “мудро” попушта, увек ће се тражити још, и још – без краја). Давање територије (и то какве!) за ДАТУМ је апсолутно сулудо. Заборавити, коначно, на ДАТУМ!
    Видите колико се хијенама жури? Не журити! (народу на Космету од журбе неће бити боље!). Бар куповати време до победе нама братског народа…

  2. Na sajtu Vlade Republike Srbije (https://www.srbija.gov.rs/cinjenice/283757) može se pročitati Briselski sporazum, gde (izdvajam) u tački 14. piše: “Договорено је да ниједна страна неће блокирати, или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ”. Na putu ka EU, ili članica EU, može biti samo država, a ne pokrajina (bez obzira na stepen autonomije). Od toga pa do ovog novog “sporazuma”, koji anulira sve prethodno (a prava je nekuvana žaba, pretpostavljam), nema ni korak. U razvoju države ne može se očekivati samo “med i mleko”, nekada je potrebno odupreti se, sistematično, tj. na vreme. Pri tome “zaljubljenost” u EU nije rešenje, jer ono košta i to mnogo.

  3. Tоплица

    Текст Милорада Вучелића поздрављамо као беспрекоран, уз примедбу да је то само половина слике, ако и то. Данас ми морамо да важемо и тренутне добити на којима инсистира Вучић и перспективу дугог трајања, бољерећи опстанка. Морамо да преломимо за једно од та тва определења. Нема потребе да нас ико ичим плаши, или вара претњама.
    Али да бисмо данас били сложни, наш живот, наши закони, наши интереси морају да буду слични. Мора да буде елементарне правде. Приче о корупцији рецимо, о уградњи властодржаца у сваки пројекат, свуда где капље пара, морају се раскринкати, отклонити. Не застрашивањем него јавношћу деловања, спремношћу на контролу. Нисам члан ни једне политичке струје овде, али ми боде очи правило да се за свима досадашњим гарнитурама вуку трагови корупције, неумереног богаћења, изостанка да због прекршаја ико икога гони. Отуд и равнодушност народа према свим нашим несрећама, а тек је то опасно !
    На крају питање Вучелићу; где су Драгомир Анђелковић, Никола Врзић, и посебно Главна уредница Љиљана Богдановић ? Без њихових прилога “Печат” није исти лист !

  4. istina sa dva lica

    Na sajtu Vlade republike Srbije (…) može da se pročita originalan tekst Briselskog sporazuma, a može i najednostavnije na internetu da se ukuca Briselski sporazum 2013, 2015 godine:

    TAČKA 14. Briselskog sporazuma koja tretira Kosovo kao samostalnu državu, koja kaže da obe strane na putu za EU jedna drugu ne mogu da blokiraju , niti da podstiču druge na blokadu.

    SAMO DA NAGLASIM, sve su osnovne 15. tačke sporazuma, kao i one nakon 15-te: Ostala dokumenta (tehnički sporazumi) – na svoj način bitne koje suštinski odredjuju državni status Kosova, ali se to prikriva i u naslovu tumači kao SPORAZUM O NORMALIZACIJI ODNOSA SRBIJE I KOSOVA(!).
    NA PRIMER, Ostala dokumenta pod tačkom Integrisano upravljanje administrativnim prelazima piše: Kosovo prepoznaje administrativne prelaze kao granica, za KOSOVO GRANICA, – a za Srbiju je ADMINISTRATIVNA LINIJA(!). Kada Srbi dodju do administrativne linije ne mogu da predju na Kosovo jer je za Kosovo granica. Ovo je diskriminatorska odredba jer Albancima omogućava preko svoje granice i administrativne linije da predju u centralnu Srbiju, a Srbi su blokirani da prelaze na Kosovo. O tome nikada Vučić i Dačić nisu informisali javnost. Nije čudo što Albanci uzduž granice na svim graničnim prelazima prave policijske i vojne baze da čuvaju teritoorijalni integritet Kosova koji su dobili veleizdjničkim Briselskim sporazumom.

    Da komentarišem sve tačke sporazuma odustaću, ali za primer, nekoloko:
    Prva tačka: Formiranje Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom ZSO, ali mogu da se priključe i druge opštine ako se zajednice slože. Komentar: (Obećavano je pre potpisivanja sporazuma o ZSO da će to biti vid autonomije za Srbe slično Republici Srpskoj):
    ZAŠTO Asocijacija/Zajednica, dvostruko značenje: Albanci tretiraju ZSO kao Asocijacija slično udruženju opština, NVO, što se vidi i na terenu Kosova (užasno tretiranje Srba da se proteraju) / A Srbi uzdižu Zajednicu ZSO, vidi se njeno značenje na terenu;

    ZAŠTO “opštine sa srpskom većinom (čitaj: u ZSO ima i albanskih opština da mogu i one da se priključe ZSO-u)”, obećavanoj autonomiji Srba na severu Kosova – trebalo je samo ZSO;

    ZAŠTO “da mogu i druge zajednice (čitaj albanske) da se priključe ZSO-u ako se zajednice slože, kada se radi o Srpskoj Zajednici obećavanoj kao autonomna srpska oblast – autonomija ZSO (Vidi se dsnas na terenu KiM):
    Epilog naznačene formulacije tačke 1). je sledeći:

    SPORAZUM O SUDSTVU I TUŽILAŠTVU na severu Kosova: Na ČETIRI srpske opštine – Albanci su priključili TRI albanske opštine (ukupno sedam opština) sa četvorostruko brojnijim albanskim stanovništvom u odnosu na srpsko, i dobili isti broj sudija i tučilaca kao i Srbi? I Vučić je tada prokomentarisao da Albanci imaju višestruku većiniu nad Srbima. To može da se protumači i da je ZSO postala “Zajednica albansko-srpskih opština ZASO”.
    POSTAVLJA SE PITANJE: Da li je Zajednica srpskih opština dobrovoljno prihvatila učlenjenje 3 albanske opština u ZSO, i zašto? Zamislite da po Dejtonu Republika Srpska ima preambulu sa većinskim srpskim opštinama, a da mogu da se priključuju i druge opštine (muslimanske). Vidi se da to nije logično – ali zašto su Srbi na severu Kosova izmanipulisani, perfidno prevareni da će ZSO imati naznaku Autonoimije – a danas su saterani u GETO Vučićevim i Dačićevim briselskim pregovorima.

    DRUGI PRIMER: Asocijacija/Zajednica opšština sa srpskom većinom ZSO će imati pun nadzor nad oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanizma i ruralnog razvoja (znači nema zakonska izvršna ovlašćenja). Zašto je kosovska vlast porušila dugačak betonski SRPSKI MOST na severu Mitrovice kod mosta (ranije nazvan Park mira), kada je u nadležnosti ZSO – koji je Srbima služio kao ZAŠTITA od upada albanskih separatista i terorista koji su češće preko mosta agresivno napadali Srbe na severu? I kolektivna molba Srba da se ne ruši zid most je SRUŠEN, sa ciljem da Srbi žive u strahu i strepnji i d se sele za Srbiju (očigledna namera). Zašto Vučić i Dačić nisu zaustavili NEZAKONITO rušenje srpskog mosta kada kadaa je to u nadležnost i vlasništvu Srba? Za ne dužim o svim tačkama sporazuma, skratiću. Hvala na razumevanju!

    • Pogrešio sam na kraju komentara gde sam napisao: Albanska vlast je porušila srpski most… a trebalo je: “porušila veliki srpski betonski potporni zid” kod mosta na severu Mitrovice koji je Srbima služio kao zaštita od napada albanskih terorista koji su češće prelazili preko mosta i napadali Srbe.

    • Trivun Stanic

      Ja bih te zamolio da pojasnis,ako je to tako kako ti pises …Zasto albanci odbijaju da sprovode sporazum koji je tako za njih dobar.

      • neadekvatno tumačenje sporazuma

        @Trivun Stanić: Zašto Albanci odbijaju da sprovode sporazum koji je tako za njih dobar? Pojašnjenje: Da je Briselski sporazum prošao skupštinsku debatu po svim tačkama, što je trebalo, bili biste dobro informisani. Ali nije. U javnosti sporazum se plasira po Vučićevo-Dačićevom tumačenju što nije adekvatno originalnom tekstu-odredbama sporazuma kojim su Kosovu dati svi statusni državni atributi: kosovska policija; kosovsko sudstvo-tužilaštvo; kosovske beszednosne stukture, kosovska vojska; kosovska vlada-skupština; kosovski ustav, medjunarodni tel. broj; državna carinska granica (Tačka: integrisano upravljanje administrativnim prelazima, piše: Kosovo prepoznaje administrativne prelaze kao granica, za Kosovo GRANICA / A za Srbiju je administrativna linija. Kada Srbi dodju do administrativne linije ne mogu da predju na Kosovo jer je za Kosovo granica); Srbi integrisani u sve Kosovske institucije preko pretstavnika; obavezani da glasaju na kosovske izbore; Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom sa statusom kosovskih opština upravlja po zakonima i Ustavu Kosova.
        ALBANCI teritorijalno dobili državu Kosovo, i zato potenciraju da je briselski dijalog ZAVRŠENA PRIČA – traže učlanjenje u SB UN, imaju snažni podršku Zapada i Amerike. To što se zateže 10 godina sa izradom statuta ZSO, kao da se čuva kao alibi za kraj… sada Kosovo pristaje da se izradi statut rada ZSO… Srbija dobija ZSO… proglasiće NORMALIZACIJU i evropskim ultimatumom učlaniće Kosovo u UN i svim medjunarodnim organizacijama.
        Kada se kaže Srbija sve ispunila zašto nikada ne kažu šta je ispunila… sve predala Albancima, Albanci sve dobili (državu). Pozdrav za Trivuna!

  5. normalizacija odnosa - da se otme-preda KiM

    Dačić je pre neki mesec govorio, lično sam gledao na televiziji uživo, da su mu američki predstavnici obećali NOBELOVU NAGRADU da potpiše BRISELSKI SPORAZUM. Citiram Dačića: Ja sam potpisao Briselski sporazum i nisam dobio Nobelovu nagradu. Gde je nagrada kada su mi obećali? Kako vidimo sporazumom je Kosovo dobilo sve statusne državne atribute (KiM se otima-predaje Albancima). Štetan izdajnički Briselski sporazum jeste aminovao Vučić a potpisao Dačić. Ranije sam na TV gledao izjavu Vučića da je i on potpisao sporazum jer je očekivao da Srbi dobiju ZSO (Iza albance Asocijacija ZSO, kao Udruženje opština, NVO, tako ga albanci zvanično na terenu tretiraju / Zajednica za srpske opštine (po zakonima i Ustavu Kosova, status kao i sve kosovske opštine, faktički NIŠTA).

    Mogu mnogi sada da tumače da je plan-ultimatum Srbiji za Kosovo od strane Zapadne diplomatije nametnut zbog rata u Ukrajini što nije tačno i logično, predstavlja IZGOVOR – jer je finalizacija – konačno rešenje Kosova “briselskim pregovorima” (otimanje-predaja teritorije) PRED SVRŠEN ČIN.
    I ne samo što nam otimaju teritoriju KiM, nego je onemogućen povratak 250.000 proteranih Srba na svojim ognjištima na KiM, a Srbija ništa nije uradila da se vrate proterani Srbi, iako su briselski zvaničnici stalno upozoravali da su na stolu na agendi dijaloga sva otvorena pitanja, čak i ona koja do sada nisu bila u dijalogu. Ako za Vučića i Dačića pitanje povratka prognanih Srba nije “realno i racionalno” – zašto su potpisali Briselski sporazum da se otme-preda Kosovo kao realnost i racionalno pitanje?

    POVRATAK PROGNANIH SRBA je OBAVEZA po urgentnom nalogu SB UN-a nakon bombardovanja – da se vrate svi prognani i raseljeni, OBAVEZA kao nacionalno i versko pitanje i Ustava Srbije, OBAVEZA i kao MEDIJSKI INFORMATIVNI RAT u svetu – da se na Kosovu konstantno decenijama vrši etničko čišćenje pravoslavnih Srba da se otme teritorija!!!

  6. Славко Z

    Уласком у краљевину СХС 1918. Хравти и Словенци су имли неде око
    50-так мањих и средњих предузећа а већ 1929. било их је пет пута више
    него што су их имали у А/угарској. ПОБЕДНИЦИ Дунавска дивизија улази
    у Загреб 1918. Села око Загреба су била су беди а од обуће имали су ликове
    опанке. Моја варошка кућа у Београду са, почетка 20. века, имала је шалоне
    на прозорима величине сеоских врата, по дотичним селима. Неретко Словенке су
    биле кућне помоћнице по српским кућама. Када су улазили у Југослацију били су
    пука сиротиња кад су излазили били су најбогатији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *