ЧАРОБНИ ГРАД И ЗЛАТНА ГРАНА

ПОСВЕТА МАЈЦИ

Управо кад смо песмицу учили за рецитовање, био је Осми март, па сам ја, некадашњи, ту песмицу лепо написао на комаду чисте хартије и поклонио мајци за њен дан…

Aутор ових записа сматра да јавно и приватно у његовом списатељском послу не могу да се раздвоје, па се зато усуђује да један оглед о памћењу поезије састави у виду читуље својој мајци која се упокојила уочи Српске Нове године, недавно.
Тај доживљај ми је, из ризнице меморије, вратио у слух песмицу из читанке за прве разреде основне школе – још је знам напамет. Окретни читалац сад лако може наћи ко је аутор те давне песме с почетка шездесетих година прошлог столећа (Никола Милићевић, 1922–1999, хрватски и југословенски песник и преводилац), мада то онда није било важно, као ни за толике песме и приче које смо гутали као храну и пиће („Са најљепшим на свијету пиће, са Косовом и са Обилићем“, певао је, у десетерцу, Радован Бећировић Требјешки).
Управо кад смо песмицу учили за рецитовање, био је Осми март, па сам ја, некадашњи, ту песмицу лепо написао на комаду чисте хартије и поклонио мајци за њен дан:

Дај ми, мама, капут
злаћаних дугмета,
па ћу поћи на пут
преко бијела свијета.

Прегазићу храбро
девет плавих гора,
препливаћу ријеке
и дубока мора.

Идем у даљине,
гдје сунце запада,
док не нађем врата
чаробнога града.

У том граду, кажу,
чудна башта има –
златне гране расту
на њеним стаблима.

На највише стабло
ја ћу се попети,
одрезаћу грану,
па теби донети.

Ти си моја драга
мајчица једина,
па да имаш поклон
од свог малог сина.

Слуша мајка сина
и буде јој мило,
па га узе себи
и стави у крило:

„Доста су ми твоје
руке око врата –
ти си моја грана
од сувога злата.“

Наводим по сећању – више волим ту верзију од оне са интернета.
Мајка се обрадовала песми и рукопису свога сина, па је хартију годинама држала у својој ташни, покрај личне карте – чини се да тада здравствене књижице нису постојале. Била је поносна на песму, као да сам је написао ја. Понеком би је и показала.
А онда је, једне зиме, док је путовала на четрдесетодневни помен својој мајци, под Бабљом гредом, код моста на Тари, крај Колашина, заборавила торбу у аутобусу који је песму однео „у даљине / гдје сунце запада“. Тамо, у чаробном граду поезије и вечности, та песма је, све до пре неки дан, чекала ону којој је, каогод свим мајкама, посветио песник Никола Милићевић, али и син који песму памти и пева, дан-данас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *