Артјом Жога – Са украјинским војником се срећем само кроз нишан свог аутомата

фото: СЕРГЕЈ БЕЛОУС

Какво је право лице рата у Украјини, те зашто је батаљон „Спарта“ постао синоним за непокорени и неустрашиви Донбас?

Mој син је погинуо у Воловахи управо када је покушавао да изведе цивиле хуманитарним коридорима из града. Украјинци се крију иза цивила, и у томе, као и у методама борбе, постоје непремостиве разлике између њих и нас – каже, у разговору који водимо удаљени од украјинских положаја свега два километра, командант извиђачког батаљона „Спарта“ Артјом Жога.

„Спарта“ је стекла статус легендарне јединице не само у Русији него и ван земље. Чему може захвалити на таквом статусу?
Момци који служе у „Спарти“ су мотивисани за извршење својих задатака. Они су стали у заштиту своје отаџбине, своје деце, становништва, жена и стараца, и зато сва дејства обављају из све душе и чистог срца – о таквим људима је реч. Ако се осврнемо на сва казивања и бајке из давнина, увек су се истицали и хвалили честитост, поштење и добра дела. Дакле, ако смо ми из „Спарте“ постали део легенде, то само значи да радимо све како треба, радимо управо оно што се очекује од нас, односно бранимо старце, жене, децу и своју земљу од најезде нацистичких окупатора.
„Спарти“ сте се придружили 2014. Које задатке сте тада обављали?
Да, то је година када се придружујем „Спарти“. Све је почело у Славјанску, где су се водиле најактивније борбе. Тамо сам упознао и Арсена Павлова Моторолу, који је касније постао наш командант. Мој син Волођа се спријатељио с њим, постао његов возач, десна рука и незаменљив човек. Прво сам обављао обавештајне задатке, односно обилазио територију у близини Славјанска, и добијао информације о томе где се противник налази. У то време сам предузимач и тако обилазим положаје. Када је то било могуће, снимао сам их и значајне информације достављао Мотороли, који их је преносио даље. Касније, када смо изашли из Славјанска и дошли у Доњецк, обављао сам различите задатке и 2015. постао начелник штаба све до 2022. године.

Где је батаљон „Спарта“ ратовао последњих осам година, посебно од почетка специјалне војне операције?
Борили смо се у Славјанску, а затим дошли у Доњецк. Ту су била и Степановка и Миусинск, Докучајевс, Јеленовка, подручје Деваљцева, Угљегорск. На југу смо ратовали на тачкама Широкино, Павлопољ – „Спарта“ је практично била дуж целе линије фронта и имали смо то задовољство да се боримо с противником. Специјалну војну операцију смо започели с југа, од Волновахе, и нешто нише, у Николајевки. Затим смо се вратили у Доњецк и сада извршавамо задатке свуда. Управо тако.
Како се, на основу вашег искуства и искуства ваших сабораца, показало наоружање које је Запад испоручио украјинској војсци? Да ли оно може радикално да промени ток рата као што то тврде украјински медији?
Има примерака западног оружја које је прилично ефикасно, зато што је мобилно и има велики домет. Међутим, ми смо научили да се боримо против њега. У принципу, за сваки добро смишљен завртањ постоји и добро смишљена матица с навојима. То неће радикално променити исход СВО, односно – победа ће бити наша. Није лако, а то што Запад помаже Украјини испорукама оружја, обезбеђује им извиђачке податке, људе и инструкторе захтева од нас вишак пажње и труда, али коначни резултат ће бити у нашу корист.
У чему је разлика у ратним дејствима руске војске, укључујући„Спарту“, и украјинских војника? Имам у виду питање хуманости, односа према цивилима и поштовање правила рата.
Разлика у дејствима руске и украјинске војске је у томе што ми штитимо цивиле, а они их користе као живи штит. Пракса је показала, и у Маријупољу, Лисичанску и местима где се воде градске борбе, као сада у Авдејевки, да они у принципу све своје положаје постављају у стамбеним деловима где су цивили. Знате, када по Доњецку отварају паљбу – хаотично и вишецевним бацачима, они могу да гађају и главну пијацу и дечје одељење Централне болнице у којој је смештено много пацијената, и деце и одраслих. По томе се ми разликујемо. Мислим да народ то види и да нас зато подржава. Народ види, можда ћути и не може да каже своје мишљење зато што му то није дозвољено, али он схвата како се све одвија.
Какво је право лице овог рата?
Право лице рата је врло ружно и страшно. То су бол, сузе и крв. Судбина сваког војника није само његов живот и његова прича већ је ту и његова породица. То су бол, патња и искушења за родбину, пријатеље, за родитеље, за оца и мајку, за децу, сестре и браћу јер сва та родбина и сви ти људи су испуњени љубављу и брину за своје момке. Рат је најодвратнија и најнепријатнија ствар која се може десити у животу. Он је у интересу само онима који у њему не учествују, већ на њему зарађују.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *