СВЕТИОНИК – Украјинци, Руси и другоруси на Приморју

Занимљиви су сусрети Украјинаца, Руса и другоруса у земљи по свему српској, осим што је преваром преведена у НАТО, па се чак и иза хришћанског устанка током литија 2020. године политички нашла на страни Колективног запада. Оним истим чулом којим Јеврејин опажа нацисту (…) црнац расисту и Србин усташу, тако се на приморске очи сваког боговјетног дана између себе гледају Украјинци, Руси и другоруси

Не волим да ми сване ако је коме мркло. Проклета је таква радост, и проклето је имање стечено на туђој невољи. Ваљда се по томе духовни Исток разликује од обездушеног Запада, јер је овај други све што има стекао пљачком свега што се широм свијета код свих затекло.
Сваки рат има своје избјеглице, па и украјински. Ови Руси што нама долазе бегају или да не буду регрутовани, или да би са западним послодавцем могли да раде без санкција у бизнису сађења тикава. Украјинци бјеже од силне пак невоље.
Тешко ми је да на прво слушање разликујем Украјинца од Руса, јер ми украјински језик личи на дијалект руског. Не замијерам Украјинцима што су, којекуде, побјегли у милионима, па ни овим бокељским, које моје око гледа сваког дана. Мање ће их ратовати контра Руса.
Украјинац на Приморју је увјерен како му је добродошлицу пожељела држава која је зарад перлица и огледалаца прегризла пупчану врпцу с Русијом, те се окренула против злотворке, тиранке, окупаторке, ако ћемо право, ауторитативне Путинове фашистичке творевине. Тако мисли Украјинац коме је Монтенегрин пожелио добродошлицу и финансијски му помогао да се снађе у прво вријеме.
Црногорска официјелна политика мисли исто што и црногорски Украјинци, али за сада, осим на неким нацистичким порталима и истим таквим телевизијама, не смије да артикулише што стварно снују купљени политичари којима озвучено огледало у скупштинском WC-у збори да су вође, јер пописа ипак једног дана мора бити, иду предсједнички избори, влада је и даље техничка, па да се не таласа преко мјере. Жаба је скувана, само да се охлади. Званична Црна Гора стала је први пут у историји на страну глобалног зла током свјетског рата, срам је било. Срам било Србина, челника коалиције Демократски фронт, оне групације која је на крилима историјских литија највише добила на изборима од 30. августа 2020, који у седмици за нама изјављује у једном интервјуу да будућност Црне Горе види у Европској унији, никако у савезу с Руском Федерацијом. Може ли Србин из Црне Горе да буде на линији Друге Србије? У политици су све превјере могуће, јер су подразумијеване чином уласка у тзв. умјетност могућег. А није политика умјетност могућег, ваља стално опетовати номиналним Србима а једнако барабама, него умјетност да се властитом роду, не науштрб другог, омогући бољи живот. Све што није ова дефиниција политике представља издају народа, постаје полигон за лично богаћење које полако и државу претвара у предузеће, а народ изнајмљује по потреби, некоме за (ионако позајмљених од странаца) 450 евра минималца у Монтенегру, или за 350 (ионако позајмљених од странаца) у Србији.
Руси на Приморју живе добро, на скали од солидног до одличног. Кад дође љето, стићи ће и они чији је живот огрнут луксузним суперлативом. Добри комади мрака којим се одају, умјесто свјетлошћу, станови у власништву Руса, чекајут. Њихови ће власници доћи као ракови самци у напуштене стамбене љуштуре Будве, Котора и Херцег Новог – чим отопли.
Обални Руси што зиму проводе с Бокељима, Србима и Хрватима, и на обалу сишавшим Црногорцима, дијеле се на (српским политичким жаргоном каже ли се) Русе и другорусе. Руси су у мањини. Више је другоруса.
Другоруси су налик другосрбијанцима, само што је издаја првих већа. То што не одбијају да виде како рат против њихове велике земље неће престати у њима знаним животима, не занима их. Они су, пазимо, дошли у Мантенегра, не у Чернагорију! Мантенегра је за њих земља у којој кило кивија кошта колико у Русији комад, у којој свак може да за ситне паре купи козице (шкампе), да ужива уз еспресо на тераси с погледом на море – преко кугли дивљих поморанџи. Мантенегра је Чернагорија изврнута на поставу. Мантенегра је другоруски обални рај на Западу. Чернагорија је бивша Црна Гора, превазиђена форма државе која је имала дјелић самосталности и љубила је Русе.
Занимљиви су сусрети Украјинаца, Руса и другоруса у земљи по свему српској, осим што је преваром преведена у НАТО, па се чак и иза хришћанског устанка током литија 2020. године политички нашла на страни Колективног запада.
Оним истим чулом којим Јеврејин опажа нацисту (глумца Зеленског изоставимо с разлогом из овог огледа), црнац расисту и Србин усташу, тако се на приморске очи сваког боговјетног дана између себе гледају Украјинци, Руси и другоруси.
Први пут у Бокељима знаној историји ми видимо да се догађа нешто чему никада раније у историјском смислу нисмо присуствовали. У вансезонским временима, у којима је свануло многим хотелима, ресторанима и бутигама па праве промет мимо промета спрам стађуна од вансезоне – Украјинац зна да је поред њега прошао Рус, Рус зна да му у сусрет иде Украјинац, Украјинац зна да се у позоришту обрео до другоруса, другорус зна да је на излету по лијепом дану до Цркве Светог Илије на 1.000 метара надморске висине срео Руса који такође жели да подијели слике с погледом на Залив, а Рус зна да на дјечјој приредби за Русе све врви од другоруса.
Питао сам пријатеља Јевгенија који има три ћерке и стално носи телњашку – морнарску мајицу као поткошуљу и као униформу, како на приредбама распознаје другорусе? Па, значи, то је лако, каже. Сви они изгледају као Американци.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море