Сутон „давосмена“

СВЕТСКИ ЕКОНОМСКИ ФОРУМ У ДАВОСУ

Овогодишњи Светски економски форум одржан је у дугој сенци руске специјалне војне операције у Украјини и убрзаног економског развоја незападног света. Индијски бизнисмени пленили су својим примамљивим понудама за инвеститоре и статистикама, док је гласно одјекнуло одсуство високих представника три велике силе Запада: САД, Британије и Француске

Историја је пуна прича о утицајним људима који су се самовољно издвајали у кружоке и котерије, са циљем да утичу на свет и друштво у коме живе. Тајновитост неретко таквим удружењима даје преко потребан нимбус мистичности који је од праскозорја људима извор дивљења и страха. Спартанци су имали сиситије, а Атињани Елеусинске мистерије, на које су хрлили и неатињани као што су Филип и Олимпијада, родитељи Александра Великог. Алхемичари и херметичари у средњем веку и католички (пара)црквени редови, први банкари који су измишљали лобирање у седамнаестовековној Енглеској и Холандији, па до комуниста, анархиста и националреволуцинара – сви су они били људи, па били они идеалисти, револуционари или пуки опортунисти и медиокритети, који у сенци, или полујавно функционишу и настоје да свет и јавну свест преобликују у складу са својим светоназорима.
Такви пројекти су неретко били тек украс стварне власти, под чијим скутима делују приватни односи клијентелизма, лобирања и интересних центара моћи, и чешће су усмерени на то да се окористе о оно што историјски развој произведе, него што су спремни или у могућности да ток историје преусмере. Али, наравно, сама идеја о таквим групама задивљује и плаши.
Зато најпре чуди примордијални рефлекс савремених јапијеваца и „десижн-мејкера“ да беже у Алпе, као Сумери који су по узору на планинску домовину правили зигурате. Гротескно делује када месија секуларизма, рационализма, редукционизма и капитализма одлучи да „на брду стоји“ у срцу германско-романске Европе и одатле упућује енциклике „обичним смртницима“ о томе како и зашто треба да живе.

СТВАР ДАВОСКЕ КУЛТУРЕ У снегом завејаном пејзажу Давоса, ипак, нема никакве хиперборејске оностраности, већ се све своди на бројеве и речи којима с лакоћом баратају припадници „давоске културе“. Ову синтагму је у Сукобу цивилизација дефинисао још Самјуел Хантингтон као оквир у коме се рађа победник западне цивилизације, наш стварни Супермен – „давосмен“.
Један од тих „давосмена“ је Гидеон Рачман, стални дописник „Фајненшел тајмса“ из Давоса и члан Нобеловoг института, институције чији је примарни задатак да помаже Нобеловом комитету у потрази за потенцијалним добитницима Нобелове награде за – мир. У свом исцрпном извештају, он нас извештава да је овогодишњи самит у Давосу у сенци „геополитике“ која „прети да уништи свет који је Давос креирао“. Да ли је био то свет „зимске хибернације“ у коју су Америка и Европа упале у швајцарским врлетима или реприза la belle époque коју су разбили пуцњи Гаврила Принципа, односно специјална војна у Украјини, судиће историја. У међувремену, на „давосменима“ је да делају.
Поред Русије, која је жестоко препала Запад покретањем специјалне војне операције у Украјини, Кина такође буди стрепње због односа према Тајвану, чија Тајванска компанија за производњу полупроводника (ТСМЦ) представља битан зупчаник у западњачкој технолошкој индустрији. Евентуална интервенција Кине би довела до гашења ове индустрије, што би битно угрозило „светску“ економију, укључујући и многе компаније које су своја постројења селила у другу економију света. Зато, нпр. Епл панично премешта своје погоне из Кине у Индију и Вијетнам.
И заиста, звезда Индије је сијала над овогодишњим Давосом. Извршни директор агенције „Инвест Индија“ Дипак Багла изјавио је за Си-Ен-Ен: „На сваких десет корака смо ми, владини званичници или неки приватни предузетник.“ Није јасно да ли је мислио на гужву у Давосу или на светску економију, али је изјава примењива у оба случаја. Индији се за ову годину предвиђа стопа раста од 6,6 одсто, за разлику од америчких 0,5 одсто или кинеских 4,3. Центар за истраживање економије и бизниса предвиђа да ће Индија ускоро детронизовати Немачку и Јапан, те постати трећа економија света, са БДП-ом од десет хиљада милијарди долара до 2035, уколико задржи овај (или већи) степен развоја.
За то време, појава западних лидера на форуму у Давосу била је осујећена притиском „популистичке“ опозиције. Бајден, који настоји да прикаже себе као заштитника „обичног човека“ није могао да се појави на форуму који је постао синоним за све бољке „болесника на Атлантику“. Француски председник Макрон се суочава са реформом пензионог система, а енглеском премијеру Сунаку је сасвим довољна његова биографија да буде препознат као представник западне финансијске олигархије и без шепурења по Давосу, те је такође ускратио Светски економски форум за своје присуство и одлучио да се посвети бујајућим штрајковима у Уједињеном Краљевству.

КЕРИЈЕВИХ ПЕТ МИНУТА Ако шефови држава нуклеарних сила Запада нису били присутни у Давосу, скуп су увеличале звезде попут Идриса Елбе, Наоми Кембел, Стинга – и Џона Керија. Бивши државни секретар дошао је у капацитету америчког проконзула – „изасланика за климатска питања“. Некада промотор крсташког рата против Ирака, Кери се сада бави чистијим послом. „Јака економија зависи од стабилне климе, чистог ваздуха и воде, и свега осталог што нам природа може понудити. Узели смо природу здраво за готово, али више не можемо да размишљамо тако“, саопштио је Бајденов изасланик за „климу“.
Ову изјаву јастреба Керија треба тумачити у правцу даље легитимизације Бајденове политике, који је искористио борбу против климатских промена да донесе Акт о смањењу инфлације, којим је предвиђен пакет од 369 милијарди за борбу против галопирајуће економске кризе уложен у еколошки одговорну производњу и потрошњу.
Многи европски представници високог бизниса искористили су својих пет минута у Давосу да поздраве овај закон. „Програм САД је велик по замаху, и паметан. Толико тога треба изградити, од фабрика, до логистичке подршке и инфраструктуре. Наредних десет година, ово ће бити мотор развоја“, изјавила је извршна директорка швајцарске компаније „Холцим“. Џаспер Броден, један од водећих људи „Икее“ се сложио: „У Европи вам приступају штапом, а у Америци шаргарепама. Потребна су нам оба.“ Има и оних који су тврдолинијски заузели став против овог модела, као што је Борje Екхолм, шеф „Ериксона“: „Некада је регулација погрешан пут. Европа нас ставља у позицију у којој постајемо мање привлачна средина за инвеститоре.“
Овако постављен, амерички план подсећа на Рузвелтов Њу дил, и у комбинацији са очувањем царина које је још Трамп увео, а које опет подсећају на Кромвелову или Хамилтонову политику заштите домаћег тржишта: чини се да је Америка на путу потврде своје државности. Међутим, ако имамо у виду да је коначна станица овог економског пута потпуно уподобљавање западне економије тзв. зеленој политици, те да је Америка „држава у којој олигарси имају своју државу“, ово не треба да радује противнике тржишне економије. Напротив, треба да плаши од злоупотребе оних овлашћења која ће „држава у власништву олигархије“ приграбити под паролом заштите животне средине и економске виталности.
У том кључу треба читати и изненадну метаноју високе званичнице ММФ-а Кристалине Георгијеве која сматра да смо превише „идеолошки настројени када критикујемо државне субвенције. Брзина је кључни састојак успешне економије. Морамо изаћи из јарка у који смо упали“.
Другим речима, западној економији се мора вратити сјај престижа којим је зрачила у време Хладног рата и непосредно након пада Берлинског зида. У супротном, геополитика ће заиста срушити свет који је човек Давоса покушао да створи.

ПРОЦЕС ЧЕТВРТЕ ИНДУСТРИЈСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Руска интервенција у Украјини је, срећом, скренула фокус доживотног предводника „давосмена“ Клауса Шваба са његовог пројекта Четврте индустријске револуције, али једна од битних ставки овог пројекта је свакако еколошка агенда коју САД ионако већ спроводе у дело – одозго. У процесу Четврте индустријске револуције треба уједно спровести што је већу могућу контролу државе над њеним грађанима.
Без обзира на став свих који оправдано верују или не верују у научни прогрес, напредак медицине и револуционарност изума вакцине, која је несумњиво постала један од камена темељаца здравствене заштите на светском нивоу, мора се са зебњом гледати када ноторни превртљивац какав је Тони Блер изјави на овогодишњем Светском економском форуму: „Морате знати ко је вакцинисан, а ко није. Неке вакцине које ће се тек појавити мораће да се дају у више доза. Да бисте то постигли, потребна вам је дигитална инфраструктура, која ће вам помоћи у случају предстојећих пандемија, али и за побољшање здравствених система уопште. А таквим системима не располаже већина земаља.“ Имајући искуство Сноудена иза себе и свест да на Западу „олигархија има своје државе“ – ко је спреман на коцкање стављањем личних здравствених података у чељусти система који је све само не хуман.
Швабова Четврта индустријска револуција такође подразумева роботизацију и механизацију производње, уз чвршће надгледање кретања људи, робе и капитала, при чему је ово потоње лако постићи, нарочито ако се има у виду угроженост ланаца снабдевања, који су се показали крхким током пандемије, а који се морају очувати „по сваку цену“. Зато овогодишњи Светски економски форум мења формулу пословања из just-in-time (на време) у just-in-case (за сваки случај).
Уколико узмемо у обзир недемократичност западног система, његове одрођене елите и софистицирана средства непосредне и посредне принуде којима располаже, можемо рећи да Швабова Четврта револуција много више подсећа на Прву индустријску револуцију (1760–1830) него на потоње две, које су биле засноване на проналаску електричне енергије, односно чипа. Наиме, прва револуција је исто као што се очигледно има намера са предстојећом – спровођена одозго.
Треба имати у виду да су кроз дугу историју Запада феудализам и просвећени апсолутизам показивали хуманије лице према „малом“ човеку. За разлику од Кристалине Георгијеве која је спремна да се одрекне идеолошког погледа на тржиште у циљу ребрендирања западног тријумфа без претераног оптерећивања судбинама „понижених“, „увређених“, „обичних“ људи, краљица Елизабета Тјудор је 1589. године одбила да Вилијаму Лију да патент за шиваћу машину, јер би то „јадне запослене претворило у просјаке“. Из истог разлога је три деценије пре тога Енглеска забранила сукнарску машину (1551). Министарски савет је 1623. године забранио употребу машине за прављење игли, те су све игле произведене машински морале бити уништене. Како оксфордски професор Фреј пише у Замци технолошког развоја о британском 16. и 17. веку: „Отпор према технологијама које су угрожавале раднике је био правило, а не изузетак.“
Није апсолутистичка чизма Тјудора и Стјуарта стала за врат „малом“ човеку. Можда му јесте стала као католику или протестанту, у зависности од тога којој би религији припадао у превратничким годинама Британије 16. века. Али ногом за врат – без дискриминације у погледу пола, религије, расе или сексуалног опредељења (звучи познато) – му је стао демократски Парламент. Један од првих аката које је Парламент донео била је забрана радничког удруживања, да би почетком 19. века донео читав низ закона којим је анулирао законске одлуке из времена Тјудора. Када су се лудисти дигли на оружје у настојању да униште машине, Парламент је послао око дванаест хиљада војника да заштити – машине. С данашњег становишта, лудисти делују као фанатици, али закони који су у том тренутку „до јуче важили“ донети су у Енглеској у којој су машине третиране као нешто што нарушава друштвени „мир и стабилност“, а не – људи.


Мотив ове индустријске револуције био је мотив богате трговачке елите која је невероватно богатство акумулирала током доба открића, најбитнијег низа догађаја од пада Цариграда до почетка Првог светског рата. Откривање нових континената, ширење писмености, просветитељство, буђење национализама, грађанске револуције и рађање савремених идеологија – све је то немогуће без западног човека који постиже успехе „захваљујући апстракцији, а не насупрот њој“, како пише Сабато. Рађао се свет банкара, чији су умови поринути у спекулације бројевима и хладнокрвно управљање политичким токовима, који су свет мерили у броју индијских, карипских и других приватних компанија које су сисале ресурсе из колонија и преносили их у метрополе. Када је требало бранити права радника, против радника су заједно били и виговци и торијевци у британском парламенту, и једни и други вирећи из џепова новорођене банкарске елите.
Другим речима, парламентарна демократија, та савремена мантра Запада, показала се пре три и кусур векова, баш као и данас, погодном управо за утицаје оних неформалних центара моћи, котерија и кружока, какви су они који се формирају у Давосу једном годишње, и сваког дана, у сваком тренутку, у вероватно сваком кутку планете. Истина је када Клаус Шваб каже да се глобализација не може зауставити. Питање је само каквим ће садржајем бити испуњена.
Битно је разумети да данас, као што је то био случај и пре триста година, и виговци и торијевци, и демократе и републиканци, и леви и десни, здушно раде у корист „давосмена“. Рећи данас некоме од тих месија нашег доба да „мали“ човек заслужује права каква је имао бар под краљицом Елизабетом у 16. веку, или под неким од комунистичких диктатора у 20. веку, подједнако би изазвало подсмех.
Подсмех „давосмена“ не изазивају популисти. То су углавном лидери незападног света који имају плебисцитарну народну подршку у покушају да изазову управо систем парламентарне демократије који је параван западног система, иза ког се крију доносиоци одлука који се окупљају у Мановом санаторијуму, као да нешто слуте.
У том смислу, као утеха долази вест да је геополитика у стању да разруши свет који је Давос стварао. Тај дистопијски сан људи као што су Шваб, Шолц, Блер или Кери, а који у суштини апелује на конзумеризам и комформизам западних друштава, у старту је осуђен на пропаст. Између 2020. и 2021. године, на сваких 100 евра које је Европска унија приходовала, 44 евра зарадило је мање од процента богатих, пише „Фајненшел тајмс“. Током агоније из 2020. године колективно богатство милионера је увећано за 3,9 хиљада милијарди долара, док је око 500 милиона људи запало у сиромаштво, са проценама да ће економски опоравак ових пола милијарде човечанства трајати више од деценије. Чему служи Светски економски форум ако не да осмишљава процесе који обелодањују управо овакве чињенице? Али теши што њихова политичка моћ слаби и одвлачи их ка неумитном краху.
Та пропаст неће бити брза, нити изненадна. Противници Светског економског форума већ деценијама протестују по Швајцарској и критичари пишу трактате, хватајући се за најопсценије идеје „давосмена“, анализирајући их као да оне заправо значе ишта више од мерне јединице декаденције Запада. Ако је Салустије у праву када пише да „сви људи који настоје да надвисе остала жива бића, ваља да запну што више могу да живот не проводе у муку, попут стоке што је природа створи погнуту и трбуху покорну“, онда „давосменима“ неће помоћи пењање ни на врх Алпа, нити на врх Хималаја. Уколико прихватимо Хантингтонову оцену да би Запад, да је човек, био „давосмен“, онда можемо са сигурношћу рећи да је Запад на најнижој тачки за дуго векова. Умногоме захваљујући „давосмену“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *