Словенија – Ловци на беле мантиле

Како би зауставили крах властитог здравственог система, Словенци бескрупулозно „увозе“ лекаре из бивших ЈУ република, нарочито из Србије, и тако подстичу ионако велики одлив српских белих мантила

Председник словеначке владе Роберт Голоб освојио је поверење бирача захваљујући обећању да ће поправити и оронули здравствени систем. Најавио је интервентни закон којим се словеначком здравству до краја 2024. убризгава пола милијарде евра у циљу спровођења „стрес теста“. Министар здравља Данијел Бешич Лоредан, уједно потпредседник владе, сматра да ће се тако утврдити колико јавни здравствени систем „може да поднесе“: „Дајемо шансу свим лекарима да раде на ’максимуму’ како бисмо сазнали где је горња граница издржљивости нашег здравственог система.“ Они који раде више, више ће и зарађивати, обећао је министар: „Платићемо и стимулисати лекаре да у истим здравственим установама раде и по подне.“ Дакле по завршетку редовног радног времена када већина амбуланти зврји празна. Лекари испрва нису били одушевљени, позивајући се на „изгорелост“ и опасност да би, радећи преко границе својих могућности, могли да начине грешке, фаталне по „корисника услуге“, пацијента. На то је упозорила породични лекар Нина Покорн: „Немојте нас терати да возимо 100 људи у аутобусу са 50 седишта. Није безбедно!“ Небезбедно је, међутим, постало безбедно у тренутку када је објављено „привремено решење“ за ускрснуће здравства: додатни рад биће плаћен осам пута више (80 евра) него редовни (10 евра на сат).
Владимир Лазић из синдиката Клиничког центра Љубљана међу првима је упозоравао на могући распад система, указујући да није проблем у парама већ у „недостатку медицинских сестара и лекара који би апсорбовали оптерећење пренапрегнутог здравства“. Део лекара је отишао пут Запада, примамљен већим платама у Италији, Немачкој и скандинавским земљама, где такође муку муче због недостатка здравствених радника. Биланс тог тренда у Словенији, земљи са два милиона становника, јесте 130.000 словеначких грађана без свог лекара. Међу њима је око 10.000 предшколске деце јер нема довољно педијатара. Ерозија лекара опште праксе довела је до ситуације да болесне људе нема ко да лечи, нити хроничним болесницима да пропише рецепт за редовну терапију. Јавност је уочи Нове године шокирала вест да је један од љубљанских домова здравља напустило свих осам лекара опште праксе, због чега је још 16.000 пацијената остало без здравствене бриге. На вест да је други здравствени дом 1. јануара запослио две нове лекарке, већ у цик зоре наредног дана се формирао ред очајних људи који су на мразу чекали да установа откључа врата, у нади да ће их једна од њих примити међу своје пацијенте. Пошто их дневно „упише“ само 70, а свака од њих прима пацијенте само до квоте од „1.800 глава“, камере словеначке ТВН1 су и наредне ноћи, већ од поноћи снимиле исту жалосну сцену, махом изнемогле и огорчене старце како усред зиме чекају „у километарском реду“ испред закључаних врата љубљанског дома здравља Бежиград.

УВОЗОМ ПРОТИВ КОЛАПСА Колапсу словеначког здравства припомогла је и пандемија ковида 19. С обзиром на оптерећење (око 90 пацијената дневно), млади лекари беже од позива „лекара опште праксе“ и бирају лукративније специјализације. Дефицитарни су педијатри, гинеколози, зубари… Словеначке власти су се нашле пред нерешивим проблемом – како спасти јавно здравство? Медицинским факултетима у Љубљани и Марибору дозвољено је да упишу додатан број студената. Градиће се и нови кампуси и зграде за школовање лекара, али то ће уродити плодом тек за шест-седам година. А онда је јавност шокирала информација да су се очајни директори словеначких домова здравља удружили и досетили инстант решења – „увозе“ лекаре из некадашњих југословенских република, свесни да се на европском тлу бије битка за беле мантиле. Нарочито су тражени лекари из Србије и Републике Српске, а мамац су виша примања у Словенији. Како би што брже „уловили“ квалитетан кадар, унајмили су у Бањалуци и Београду и локалне „ловце на главе“ српских лекара. ТВ Словенија је на ту тему емитовала репортажу из Републике Српске и изјаве Бањалучана, забринутих због одлива белих мантила у Словенију: „И овде је све више стараца – ко ће о нама бринути?“ Да је питање на месту, потврдила је и анкета међу студентима бањалучког Медицинског факултета – већина планира да каријеру гради у Немачкој, Словенији, Италији…
Локални предузетник Мирослав Вукајловић уочио је у тој муци – прилику; постао је, како су га љубљански медији крстили, словеначки „ловац на главе – лекара“. Недавно је организовао тродневни „сафари“ за директоре неколико словеначких здравствених домова који су на три локације, од Бањалуке преко Тузле до Сарајева „обавили разговоре са лекарима заинтересованим за рад у Словенији“. Јавило се 50 лекара. Само један је одбио наоко примамљиву понуду Здравственог дома Марибор чим је схватио да би морао сам да плати почетне трошкове: 5.000 евра за „признање професионалне квалификације“ (нострификација дипломе је укинута у Словенији), плус 610 евра за испит из словеначког језика. Кад је подвукао црту, закључио је да понуђена плата не конкурише оној коју има у Бањалуци, иако су му Мариборчани обећали покриће и кирије за изнајмљени стан. Али зато се за селидбу одлучио његов колега, специјалиста ургентне медицине. Договорио се са Здравственим домом Чрномељ; док словеначка бирократија меље своје процедуре – и даље ради у бањалучкој болници.
„Одлазак лекара из Републике Српске и Србије у Словенију представља, у суштини, уништавање локалне здравствене мреже. Када им Запад ’краде’ млад и перспективан кадар, питање је колико њих ће остати да ради у БиХ или Србији?“, закључила је РТВ Словенија репортажу из Бањалуке уз напомену да локални „ловац на главе“ лекара грца од посла, засут позивима из здравствених домова широм Словеније… Егон Стопар, директор Здравственог дома Ајдовшчина, међу онима је који су, суочени са „катастрофалним недостатком домаћих кадрова“ успели да „набаве“ педијатре, гинекологе и лекаре опште праксе из Србије и БиХ. Објашњава да тај задатак није нимало лак – да би приволео лекарку опште праксе из Београда да изабере забачену Ајдовшчину, морао је и њеном мужу да обезбеди посао (у другој струци). Срећом, локална власт брине да интеграција прође безболно: „Важна је локална средина, али и да им се обезбеди стан, да им помогнеш око дозволе за боравак и рад, све како би се што брже прилагодили.“ Да бесмислено компликован и дуготрајан поступак „признања професионалне квалификације“ отежава бржи долазак страних лекара, упозоравају и директори велењског и кочевског здравственог дома. Ван памети је, кажу, колико се чека на курс словеначког језика…

СЛЕПА БИРОКРАТИЈА У Кочевју уместо 11 тренутно ради само шест лекара, а упркос томе нова снага – искусан лекар из Србије који се већ одомаћио и научио словеначки – мора да чека до пролећа на зелено светло министарства здравља. Јанко Штехарник, директор ЗД Велење, каже да се о сопственом трошку отиснуо пут Босне како би на извору тражио расположиве лекаре. У мрежу је ухватио пет, довео их у Велење, показао град, будуће радно место, комшије… И брзопотезно потписао пет уговора. Брине га само што поступак од тренутка потписа уговора преко чекања на све папире до првог радног дана у велењској амбуланти може потрајати чак до годину дана. Љути се што је тако, уверен да су медицински факултети у Љубљани и Марибору у истом рангу са онима у региону; зато директор кочевског здравственог дома Грегор Кошир тражи да држава бирократске поступке максимално скрати да не би и „тај басен, који нам је сад на располагању, пресушио ако будемо оклевали“. Да страх није без основа, потврђује згода здравственог дома из Љубљане: још 2020. године покренули су поступак за заснивање радног односа са шест лекара из Србије, али им је одговор надлежних словеначких органа стигао тек недавно; тада су утврдили да се свих шесторо у међувремену предомислило и прецртало Словенију као дестинацију.
Упитан није ли неетично што Словенија црпи капацитете из Србије и Републике Српске које су годинама школовале млађарију како би обезбедиле лекаре за сопствену популацију, министар Данијел Бешич Лоредан нема недоумица: „Ово што ми сад радимо, земље ЕУ чине већ 30 година јер нема довољно здравственог кадра. Ако лекар сад оде из Словеније у Норвешку или Шведску, одмах добије посао. Зато исто радимо и ми, у јеку је битка за лекаре. Задатак државе и министарства јесте да скрате бирократију, при чему пазимо да очувамо квалитет – лекари које увозимо морају бити једнако стручни као наши. И морају научити словеначки, јер ми ипак лечимо људе.“ Проблем је што 130.000 људи нема ко да лечи и што сваког дана још 60 остане без свог лекара, месечно скоро 2.000 пацијената, упозорили су демонстранти 11. јануара у центру Љубљане на протесту под паролом „Зауставимо рушење јавног здравства!“.
Рок Равникар, председник одбора за основно здравство Словеначке лекарске коморе, упозорава да није реално очекивање да ће прилив лекара с Балкана решити словеначке проблеме, јер су се и те државе прилагодиле стању на тржишту. „Румунија, која је некада била велика извозница лекара, понудила је својим здравственим радницима такве услове да одлива више нема; и Србија је некада важила за велику извозницу, али у Београду сада нећете лако наћи лекара који би се одлучио да дође у Словенију“, наглашава др Равникар. Што је добра вест за грађане Србије јер буди наду да словеначки „ловци на главе српских лекара“ неће тако лако испразнити српске амбуланте. Опрез, ипак, није на одмет – крах јавног здравственог система у Словенији уз лоше стање у регији, али и обећање вишег стандарда и бољих плата у земљи на сунчаној страни Алпа могу бити окидач за нови одлив српских белих мантила. На то упозорава и графикон „Запослени страни лекари“, који је објавила словеначка ПОП ТВ, а из кога следи да је од 2017. године, ако се пореди прилив из БиХ (31%), Хрватске (19%), Црне Горе (9%), Северне Македоније (6%) и Аустрије (2%), у Словенији ухлебљење нашло највише лекара из Србије, чак 33 одсто.