Слику своју љубим

Селфи и реалност

Дубоко мотивисани за искораком из стварности у креирање једне нове виртуелне реалности, селфији су реална компензација за недоживљено у стварности. Уколико и за тренутак олакшава живот и чини ту стварност прихватљивијом, онда ретко или повремено селфирање има своју самотерапијску оправданост. Међутим, невоље настану када овакве визуелне самообмане постану и начин живота

Када би се пољем пустиле памети или улицом главе, свако би, указивали су и опомињали мудраци, потрчао за својом. Ова исконска човекова тежња сликовито изражава његово самољубље, које је у миту о Нарцису добило и упозорење на трагичне последице претеране и патолошке заљубљености у себе. Иако, дакле, већина људи, исказујући љубав према себи, на умереном и здравом самољубљу гради самопоштовање и могућност вољења другог, у пренаглашеном нарцисизму, који се карактерише омнипотентним истицањем себе и омаловажавањем других, уочава се разлика између стварног и фиктивног, истинитог и лажног. Стварањем те лажне слике о себи као грандиозног селфа, компензује се, у ствари, негативно осећање себе као последица доживљене трауме одбачености и непризнавања у време одрастања и тежње за самопотврђивањем. Кризне околности које последњих деценија у нас не престају, социјални су генератор повређивања људи, који у повољним околностима идеализују слику о себи и својим селфијима исказују свој грандиозни селф.
Доминација слике у данашњој култури је довела до тежње да се њоме не само замени представљени објекат и особа већ и да она, као њихов симулакрум, буде копија без оригинала. И управо на друштвеним мрежама може се уочити да су за разлику од оних који игноришу да се представе својом сликом, најбројнији они који постављају своје уобичајене фотографије, али је знатан број и оних који честим фотосима из приватног живота стварају идеалну слику о себи. Иако је одувек било нарцисизма, чини се да се никада није овако масовно испољавао у оквиру једног већ препознатљивог обрасца понашања и легитимног идеалтипског представљања себе. Хероји популарних друштвених мрежа нису они који су се истакли неким изузетним подвигом, већ они који најуспешније одговарају захтевима овог времена самосликања.
Selfiе time је доба у којем и родитељи своју децу, и пре него што она овладају језиком, уче да укључе камеру мобилног телефона и позирају пред његовим екраном у којем виде себе. Премда се ова рана едукација може сматрати опасном по детињи развој и стварање психолошке предиспозиције за депресију, адекватна и умерена употреба телефона је данас неопходно средство за стицање психолошке и социјалне сигурности, развоја самокритичности и алтруистичког понашања. Задовољство и срећа коју има док користи мобилни телефон, само у неадекватној примени и са већ постојећом душевном предиспозицијом може постати штетна навика и одвести у болест зависности. Није, дакле, опасност у телефону већ у начину на који се он може користити.
Интернет и друштвене мреже су нови медији према којима људи имају идентичан однос, као и према претходним средствима масовне комуникације. Као што се сматрало да догађај о којем нису известили медији као да се није ни догодио, тако се и данас истиче критеријум постојања не само догађаја и појава већ и појединаца, њихово присуство на друштвеним мрежама. Изложени страху од непостојања, они се плаше и од своје безначајности. У том смисли настоје да покажу свој значај пуком формом селфија. У настојању да се задовољи тај често ирационални критеријум за идеалним селфијем у циљу повећања своје животне сигурности, разочарање постигнутим има за последицу губљење дотадашњег самопоуздања. Није, наравно, узрок те несигурности и депресивности коришћење мобилних телефона већ психолошка основа појединца и његов неадекватни однос према могућностима овог медија.

НОВЕ МАСКЕ Када нарцисистичка и егоцентрична обележја, присутна у извесној мери у сваком појединцу, преовладавају у његовој личности и постану сметња нормалном функционисању, онда патолошко чини упитним његов идентитет. Међутим, одговор се не исказује тежњом ка превладавању патолошког, већ у задовољству у начину таквог функционисања у виртуелну реалности. Изграђен на основу реалне слике свог изгледа, лик којим се појединац представља је његова идеалтипска представа себе, али и тематско средиште његовог животног романа.
Различита од оне у стварности, та идеалтипска слика себе којом се појединац представља пред другима је његова маска. Дубока човекова потреба да маскирањем сакрије себе и своје лице да би се приликом заштите од напада или вршења агресије приказао као други, потиче из његове дуге природне и културне еволуције. У виду персоне он њоме исказује социјални аспект своје личности, формиране као компромис између личних потреба и захтева средине, да би што успешније одиграо своју друштвену улогу. Ова наследна духовна матрица омогућује не само спонтано и несвесно репродуковање ове форме већ и свесно маскирање новим средствима. И управо могућности дигиталне технологије су пружиле прилику сваком појединцу да идеалтипском представом себе, као својом маском, сакрије право и истакне своје друго, пожељно лице.
Иако постоји од почетка интернета у оквиру форумских комуникација, с појавом популарних друштвених мрежа фејсбуком, инстаграмом и твитером и могућностима апликација паметних мобилних телефона, стварање идеалних селфија постаје раширена појава. Осим свог приватног, појединци креирају и профиле за ширу јавност, а на такво представљање себе подстиче их и сам систем позивом да осим постојећег направе још један профил како би потпуније изразили и другу страну своје личности. Иако се може схватити и као могућност изражавања различитих аспеката свог идентитета, порука за стварање двојних профила долази из самог средишта друштвеног лицемерја које се неумерено храни нарцисизмом.
Тај феномен је добио своје сакрализовано обличје на фрескама савремених храмова чији се ктитори представљају како држе у руци управо ту цркву коју дарујући је Христу добијају од њега уздарну милост божију и са светитељским ореолом постају предмет свог идолопоклонства. Уколико бисмо хтели да разумемо сцену у којој се живи ктитор обраћа том свом просветитељском лику на фресци за помоћ у превазилажењу овоземаљских тешкоћа, онда је претпостављена неупитност, као основ светости, чинилац интеграције непомирљивих супротности овоземаљског и оноземаљског, материјалног и духовног. У тежњи за изражавањем тог осећања сакралности препознајемо и битне топосе на развојном путу стварања селфија као своје иконе.
Премда је још од почетака фотографије почело улепшавање портретисаних људи, данашња технологија омогућује сваком да то учини са својим фотосом. Ухвативши тренутак који као такав остаје непромењен у времену, фотографија остаје тајна која скрива и оно што јој претходи и следи, као и оно изван кадра.

ДИГИТАЛНИ КИЧЕР Изражавати себе у форми такве репрезентативне информације, као што је фотографија, имплицира њену латентну манипулативност која зависно од учесталости коришћења постаје и манифестна. У тежњи да се лажна слика представи као реална и истинита, кичизирана фикционализација фактичког одређује и појединца који користи такву манипулацију да би обмануо друге као дигиталног кичера. Будући да је кич лаж која се улепшавањем настоји да прикаже као истина, потврђивање свог естетизованог идеалтипског идентитета одвија се у том ружичастом животу. Кичизирано осећање за лепо негује ту естетику лажи која се улепшавањем настоји представити као истинита. Идиличне фотографије из природе, као докази осећања среће, први су несвесни поступци кичера ка самообмањивању. Иза његове бенигне благоугодне слике стоји реална особа која свој приватни живот настоји да подели с непознатима да би задобила њихову пажњу. Скривајући тамнији део себе, психолошки реалитет изражен у склоности да се оправда сопствени егоизам и нарцисизам, а други обмане, показује како естетизацијом и фикционализацијом фактичког његова манипулативност од латентне постаје манифестна.
Непрекидно самосликање осенчено је тежњом да се доживљени тренутак осмисли селфијем, а та тежња је утолико већа када појединац погледом у екран мобилног телефона види себе. Екранска аура даје његовом лику неупитни ореол, који то жељено значење добија потврдом других. У пренаглашеном нарцисистичком осећању он тежи да се афирмише у њиховим очима, а улепшавањем жели да им се допадне. У тој потреби да их увери у лепоту свог селфија, естетски га обрађује и излажући резултат свог фотошопа њиховим погледима очекује њихове лајкове, комплименте, похвале и дивљења. Идеализујући свој живот као компензацију за стварне невоље у које је уроњен, нада се да му они које је задужио истоветним реакцијама – сада врате дуг.
Свесна или несвесна самозаљубљеност исказује се фотосима у којима представа о сопственој допадљивости тражи потврду своје вредности од других који лајковима и стереотипним коментарима удовољавају тој нарцисистичкој потреби особе која од тих фотоса прави албум као јавни излог призора свог приватног живота из којег својим идеализованим изгледом мами пролазнике да застану, погледају је и уздахну. Иако се остварени успех мери првенствено бројем добијених „свиђања“, рецепција се не ограничава на лајкове јер бачени мамац нечијег идеализованог идентитета неко стварно прихвати као истинит. Надвладавши центрипетални нарцисизам, центрифугална еротска сила зарад задовољства свог самопотврђивања увек неким другим, одбацује и отуђује појединца од њега самог. То измештање из средишта ка периферији себе добија идеализовану форму љубазног изгледа и понашања.
Особе природно допадљивог изгледа чешће се представљају и допуњују албум својих селфија. Без речи и мисли, сводећи себе на објекат, њихово често сликање претвара се у опсесију својом сликом. Заљубљеност у своју улепшану идеалтипску представу, исказује се неумереним самохвалисањем удаљеним од упозоравајуће пословичке спознаје да „ко се хвали, сам се квари“. За телефоном посежу као за најефикаснијим средством самопотврђивања. И онда када је други у невољи, у тренуцима саобраћајне несреће или дављења, опчињени фотографисањем себе у свим ситуацијама најпре ће снимати унесрећене, а тек потом му указати потребну помоћ.

СЕЛФИ КАО ДИЈАГНОЗА Лажна слика себе која се улепшавањем настоји представити као истина, а добијањем шире подршке и легитимитет, показатељ је разлике и неусклађености између фиктивног и фактичког, жељеног и стварног. Зависност од честог прављења селфија, тј. самофотографисања и постављања тих фотоса на друштвене мреже показатељ је душевног стања особе опседнуте својим физичким изгледом. Та зависност није само израз нарцисизма већ и нарцисистичког поремећаја као менталне болести у чијој је основи, према психијатру Дејвиду Вилу, телесна дисморфија која се манифестује код људи тако што у свом одразу у огледалу виде искривљену слику себе. Не прихватајући такав изглед, који може бити и узрок депресије, они улажу много времена да га поправе, због чега и постају зависници од прављења својих селфија и њиховог фотошопирања.
У Великој Британији је дијагностициран и први такав случај зависника од селфија, а везан је за живот 19-годишњег Денија Баумена, који је упао у депресију због неуспешног десеточасовног покушаја да направи савршен селфи. Неуспех га, међутим, није поколебао у остварењу ове намере. Напустио је школу и провео пола године у кућној самоизолацији, покушавајући свакодневно више стотина пута да направи своју савршену фотографију. Суочен с коначним неуспехом, одлучио је да изврши суицид, али га је, на срећу, мајка благовремено спречила у томе. Хоспитализован у лондонској болници, лечи се од поремећаја телесне дисморфије и опсесивно-компулзивног понашања.

СУДБИНА ВИРТУЕЛНОГ СВЕТА Иако је израз тежње за осмишљавањем свог постојања, опсесивна потреба за сликањем и самосликањем показатељ је несигурности у реалности свог аутентичног, правог доживљаја и губљења вере у њихову моћ као чиниоца емотивног утемељења. Резултати почетних политиколошких и социолошких истраживања социјалних импликација интернета потврђују се и данашњим увидима у антрополошке последице развоја друштвених мрежа и апликација паметних мобилних телефона. Иако је интернет омогућио успостављање алтернативних електронских међуљудских веза, које су учиниле излишним непосредне физичке сусрете, показало се да се у виртуелној реалности човек отуђује и да се социјалном изолацијом ствара нови човек склон да без непосредних контаката и емоције замени стварност фикцијом. Не би се могло рећи да се у овом процесу формира нека нова „усамљена гомила“, али је све више људи који животно емигрирају у виртуелну реалност која омогућује више него непосредна стварност фиктивно остварење животних циљева.
Дубоко мотивисани за искораком из ове у стварање једне нове виртуелне реалности, селфији су реална компензација за недоживљено у стварности. Уколико и за тренутак олакшава живот и чини ту стварност лакше прихватљивом, онда ретко или повремено селфирање има своју самотерапијску оправданост. Међутим, невоље настану када овакве визуелне самообмане постану и начин живота.
У квазипроменама сталног допуњавања свог јавног албума новим селфијима на ФБ и променама свог фотоса на профилу, симулира се активност која би омогућила сагледавање и превазилажења ограничења, а демонстрира се статичност којом се фиксира свој идеалтипски изглед пријемчив за успостављање бројних фиктивних пријатељстава са стварним, али далеким људима. Илузијом о блискости с њима, компензује се своје одсуство у стварном животу, а пренаглашавање значаја тих фиктивних веза удаљава појединца од стварности. Фасцинацију идеалитетом далеког с којим се виртуелно комуницира, прати игнорисање стварно блиског. Илузију да са својом лажном сликом може да оствари и непосредну комуникацију с другим, ојачава и његово осећање супериорности.
У том процесу бекства од себе, формирање лажног идентитета постаје сметња у стварној комуникацији с другима. Јер уколико и може лако да обмане себе и другог у виртуелној реалности, знатно је теже да ту лаж прихвате и други у стварном животу. Испоставља се да када преко друштвених мрежа дође до упознавања, договорени непосредни састанак заврши се често разочарањем пре него и дође до успостављања краткотрајне везе. Добијајући бројне лајкове и похвале за свој лажни изглед, појединац и сам поверује у његову истинитост, па је утолико веће и болније и његово разочарање при суочавању с немогућношћу његовог непосредног потврђивања. Тај неуспех у остварењу партнерског односа и стварне емоционалне и социјалне комуникације доводи до његовог повлачења и затварања у своју идеалну представу и замене стварног живота оним у виртуелном свету.