Селимир Радуловић – ПЕСНИК СЕ РАЂА ИЗ РЕЧИ

Човек који не стаје на пут злу је човек без равнотеже; он се, наизглед, усправан, урушује пред нашим очима, испијајући отров под чијим дејством се разлажу кости у организму, каже Селимир Радуловић

И за нашег угледног песника и управника Библиотеке Матице српске Селимира Радуловића је веома плодна година. Објавио је нову књигу песама, под насловом „У царству ветрова арамејских“, у издању Лагуне. Пре неколико месеци светлост дана угледало је треће издање његове антологије „Златни век српског песништва“. За свој књижевни рад овенчан је Печатом Херцега Шћепана; италијанско удружење VerbimlandiArm уручило му је, у октобру, у Риму, престижну награду за изванредност у култури. Крајем септембра КЦВ Милош Црњански организовао је округли сто посвећен његовом књижевном делу. Прилози за овај скуп објављени су у новембарском (тематском) броју „Нове мисли“.

Драма савременог човека и савременог света се наставља. Шта даље?
Да кажем, најпре, да човек и свет који нису отворени за Оца, нашега, нису ништа друго до таштина над таштинама. Ако нема Оца, нашега, нема ни човека, већ свет маса, класа и колектива. Савремени опатуљени (глобалистички) човек, како вели Александар Шмеман, воли читав свет, а не воли ниједног човека! Он је, наслађујући се горким плодовима наше самоснижене цивилизације, затворен у кули, охолој, где ноћ, тавна, гаси светла, тавна, заборавио на дете из породице сиромашног дрводеље, у пећини рођено, које је освојило свет као ниједан моћни владар, више од свих Наполеона, Бизмарка, Хитлера, Лењина. И не зна – ако Отац, наш, не пружи руку ка кући, нашој, узалуд труда и зидара. Морамо се, дакле, вратити даровима, Очевим, да стојимо у слободи којом нас је Он ослободио и не ухватити се, изнова, у јарам ропства. Држати се, дакле, што даље, од сиве и непрегледне колоне у којој се назиру униформисани ликови који су заслепљени наративом мравље и досадне среће. Основни проблем савременог света и човека је како се супротставити навали разобрученог зла, које се ослободило унутрашњег подвајања и спољашњих препрека, које је открило своје право лице и раширило своја крила, успостављајући се као истинска есенција зла; односно како да избегнемо да се претворимо у његов орган и његов расадник, да му не дозволимо да нас апсорбује, доказивањем да зло и није тако лоше, да је оно, на известан начин, у вешто затегнутој реторичкој постељи, добро. Шта хоћу да кажем? Доказивањем да је црно, заправо, бело губи се подразумевајућа граница супротстављања и ствара простор за процес самопредавања, кад почињемо да верујемо да је црно, доиста, бело! Човек који не стаје на пут злу је човек без равнотеже; он се, наизглед, усправан, урушава пред нашим очима, испијајући отров под чијим дејством се разлажу кости у организму. Због те склоности ка перверзији истине савременог човека и савременог света, како вели француски философ Ален Бадју, где се лаж хоће као истина, а зло као добро, није наодмет подсетити да је добро љубав продуховљена, а зло противдуховно непријатељство, да је добро снага духа који воли, а зло слепа снага мржње.
Драма, како кажете, савременог човека и савременог света, у геостратешком и геополитичком смислу, описана је у двема књигама које су, пре три десетлећа, доједриле и до нас. Реч је о „Великој шаховској табли“ Збигњева Бжежинског и о „Сукобу цивилизација“ Самјуела Хантингтона. Све што је исписано у овим књигама и дато, као супстанцијални геостратешки и геополитички улог колективног Запада, одвија се пред нашим очима. Трећу, такође веома популарну у том времену, више нико не помиње. Реч је о Фукујамином „Крају историје“. Ова књига је, у нашем времену, постала предмет истинске спрдње. Шта рећи!? Очито је да је истрошен вишедеценијски идеолошки рам и развејане густе идеолошке магле. Нема краја историје, нема златне милијарде, све је мање сна о изузетној нацији. Нећемо бити много старији, ако Бог да, кад ће се остварити истина садржана у старој руској пословици – да ће онај који је био јунак пред овцом, постати јагње пред јунаком! И то се огледа, у очима Очевим, које су од сунца светлије!
Како сагледавате наше (српско) парче свемира у процесу успостављања новог геополитичког поретка? Шта ће бити с нашом основном кућом, Косовом и Метохијом?
Србија је, са становишта колективног Запада, и данас, мала аномалија која је на путу ка великој аномалији која се зове Русија. Србофобија је, сагласно томе, само рукавац русофобије. И данас, то не треба сметнути с ума, као и пре стотинак година, када је реч о нама – смрт је мајстор који нас, увек, похађа с немачким пасошем, док његов шегрт, задужен за деобе, долази, увек, с пасошем гордог Албиона. У последња три десетлећа, из земље која води политику континуалне претње ратом, долазе узнемирујући вестерн-звуци, праћени уздисајима међународних академских кол герли. Присетимо се нежног наратива, из дома Артура Кастлера, да се мора правити разлика између добрих и лоших атомских бомби. Лоше су, наравно, у Сибиру и Кавказу, а добре у Лос Анђелесу, Хенфорду и Оук Риџу. Финални лик лажне зоре историје, обогаћене многим брзацима сенки, указао се током недавне посете председника Украјине САД. Они који, у стежућој оскудици света, имају смисла за здрав разум добро су разумели речи Збигњева Бжежинског – да је комунизам срушен и да је на дневном реду православље.
Фјодор Михајлович Достојевски, један од ретких у историји цивилизације, који је и тражио и нашао, записује у „Дневнику писца“ (1876) да је основни циљ Русије сједињавање свих православних племена у Христовом духу. И то је, по њему, важније од источног питања, па и питања заштите Словена. Бригу за судбину источног хришћанства он види као основну идеју руског народа и смисао његовог служења Христу, као и његове жудње за подвигом у име Христа. У руском народу се, сагласно томе, учврстило схватање према којем Русија једино и живи да би послужила Христу и да би од неверника заштитила целокупно васељенско православље. Све нас, наравно, храбри и подиже сваки поглед Русије к православном Истоку, к источној јединородној браћи. И данас су лековите речи Николаја Јаковљевича Данилевског да је Русија глава света који долази, односно да Русија није само једна европска држава већ и читав засебни свет, каогод и речи, из „Пишчевог дневника“ Достојевског, да ће наша велика Русија рећи своју нову здраву реч, реч коју свет још није чуо. Стога сам у вери, великој вери, да ће се судбина српског света кидати и дрешити онако као и судбина руског света. Није ли то и основна идеја геополитичког и геостратешког разлога који је дат у књизи коју смо већ помињали – у „Сукобу цивилизација“ Хантингтона. Уз подсећање – руско и српско западњаштво, односно руска и српска европоманија, уз готово подразумевајући синдром разједињености и партикуларности, највећа су опасност за савремено руско и српско друштво. Кад је реч о Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци, нашем грдном судилишту, нашој Голготи и нашем Јерусалиму, да подсетим на Божићну поруку за 2017. годину, блаженопочившег патријарха српског Иринеја, у којој је пропевао из средишта епске прикојасе – Док је Срба биће и Косова / Косово је душа Србинова! У случају Косова и Метохије показало се тачним да је мит поуздан, под претпоставком да се разуме његов језик. Српски народ је доказао да добро познаје језик косовског мита, иако је, након слома српске државе 2000. године, све урађено да се избришу и тај језик и тај мит.


Пре пола године је изашло ново (треће) издање ваше антологије „Златни век српског песништва“. Прво је изашло 2010, друго 2020, ово најновије као да вашу слику једног века српског песништва усмерава ка простору ретких (канонизованих) антологија српског песништва.
Реч је о покушају да се, једним антологијским пресеком, учини рељефном основна линија кретања једног века српског песништва и укаже на његове изразите вредности и непорециве лепоте. Сви песници који се налазе у овој антологији станари су исте куће, дакле, сви станују под истим кровом – под кровом српског језика. Покривач речи, у поезији опасан присношћу, нека је врста крова над нама. Песник се рађа из речи; купајући се у матерњем језику он гори у жељи да домаши ту реч. Из ње изнедрује, она га препознаје (и усваја) као свога. И он следи праву реч, као своју праву отаџбину, правећ отклон спрам застируће и изједначујуће функције језика. У стиховима песника који се находе у антологији блистају наша прошлост, наша садашњост и наша будућност. Они су их испевали, с природним даром стихотворства, тражећ највише и најбоље у дубинама знања. Јединствени у својој елементарности, имали су вишак смисла за Једно и Све, за лепоту. И свест о томе да је свака песма мали оживљени свемир, о чему сведочи изабрано и омеђено поље стиха, да је у њему све у неком односу, односно да најсићушније ствари свемира могу бити тајна огледала највећих, да се у травци догађа исто што и у храсту, стогодишњем, или у брдском поточићу исто што и у пространом и широком кориту реке. Намера ми је била да се уочи да под српским песништвом не подразумевам прост збир аутора и дела, већ корпус облика и искустава, у оквиру којег сваки аутор и свака песма налазе своју меру, односно негде се смештају и надопуњују; да се учини видљивим да, од песника до песника, од песме до песме, Књига расте, грана се и снажи. И да се, наравно, наговести, целином утиска и кохеренцијом смисла, и у десакрализованој савремености, скривена и склоњена магија песме. Тридесет и три песника, који чине узвишени и узрели песнички венац једног века српског песништва, истински су српски и европски песници. Реч је о ствараоцима који су изнад праваца, покрета или школа, изнад углађених књижевних конвенција, код којих се истински дар стихотворства не може сводити на меру техничког детаља. У хришћанској цивилизацији нема савршенијег броја од броја 33. Тај број је, разуме се, и савршена мера за антологијски песнички низ српског бесцен-блага!
Који су избори оставили највише трага у једном веку српског песништва?
Чини ми се да, у одговору на ово питање, нема простора за велики ризик. Две антологије, једна објављена почетком, а друга у другој половини 20. века, „Антологија новије српске лирике“ (1911) Богдана Поповића и „Антологија српског песништва“ (1964) Миодрага Павловића, као збирке лирских дарова најизразитијих и најизграђенијих гласова српског песништва, и данас се држе као антологије у најбољем смислу речи. Прву је приредио аутор с урођеним критичарским рефлексом и веома цењени професор универзитета. Другу, песник, можда је умесније рећи весник радосних догађаја у српском песништву у минулих пет десетлећа. Прва је саздана по мерилима чисто естетичким, сагласно идеји да песма мора да буде округла и савршена као звезда — да мора имати емоције, да мора бити јасна и да мора бити цела лепа. Ако песма која је у нама, вели Богдан Поповић, не узбуди чисто, лепо осећање, није лепа лирска песма. Везујући, рекао бих, за овај став све оне који поседују дар за препознавање елементарне песничке дикције – осећање пева лирске песме, оне најлепше. Не машта, не вештина. Друга је, будући превратничка, вратила поверење у континуитет и целовитост слике српског певања, сагласно идеји динамичког схватања појма традиције, заснована на ставу да је антологија више целина него распоред, да није само збир вредних песника и песама, већ и процес стварања и настанка Књиге, те да песма може бити фрагментарна, односно, да не мора бити цела лепа. И једна и друга биле су више него болећиве спрам савременика.
У вашој новој песничкој књизи „У царству ветрова арамејских“ указује се, изнова, библијски подтекст и свет оних који, како певате, ништа немају, а све поседују, свет тихих синова земље.
Моје песничке збирке, сагласно томе и збирка „У царству ветрова арамејских“, наслањају се на митолошке и симболичке структуре светог системског списа наше цивилизације. Језик мита и метафора, којим је украшен библијски текст, истоветан је с језиком мита и метафора песничког текста. Кад у отиску, даха, златнога, из уста, Очевих, ослушнемо – ја сам чокот, а ви лоза, онда нема сумње да метафора није случајни украс библијског језика, већ његов доминантни модус мишљења. Језик поезије, дакле, наслеђује, преноси и диверзификује језик митологије. Стога Нортроп Фрај Свето писмо именује као књижевност плус. Као што је грађевина без темеља слаба, и питање је дана када ће се урушити, тако је и песма, без дарова Оца, нашега, лаки привид који нас не привлачи и не обавезује. Стога и верујем да не сејем по камену. Наш крет је пут ка спасењу, ка Граду Светих, ка Земљи Живих, ка Сунцу Незалазном, заправо, крет ка преображењу човека туге у човека љубави! Као што је око створено за светлост, а ухо за звуке, бележи Никола Кавасило, тако је и природна жудња за бесконачним.


Како бисте, у поетско-поетичком смислу, именовали разлику између раног и зрелог песника Селимира Радуловића?
Први је истински улог властитог песничког геста налазио у осећању, други пак идеалну (песничку) меру тражи и налази у искуству, уз чију помоћ се обликује непреводива и неупоредива равнотежа звука и смисла. Данас, додајућ дане на дане и ноћи на ноћи, блиска ми је, у сваком смислу, реч Рајнера Марије Рилкеа, последњег великог певача. Он потврђује да се стиховима мало постиже кад их пишемо рано, будући да нису осећања, већ искуства – ради једног стиха неопходно је видети многе градове, осећати како птице лете, имати смисла за онај покрет којим се мали цветови ујутро отварају. Неопходно је, наставља он, бити и поред смртника, седети поред мртваца, имати успомене. Тек када оне постану крв, срасту с нама, не разликујући се од нас, може се десити да, у једном часу, прва реч једнога стиха искрсне међу свима и потече од њих. Мислим, дакле, да је песма плод искуства. И по мојој мери су дуге кристализације – сакупљати смисао и сласт читавог живота, да би се, на крају, саставило десет редака који су добри. Песма, ако је песма, стоји у себи и ствара се из себе саме. Корени сваког дела сежу далеко у прошлост. Ја сам се, као што рекох, нашао у јединственој архетипској структури која се простире од стварања до апокалипсе, где се, како вели Свети Августин, Стари завет открива у Новом завету, где је Нови завет скривен у Старом завету, где су они, заправо, не толико алегорије један другоме колико узајамне метафоричке идентификације. То је форма која сједињује Дантеову архитектонику и Раблеову дезинтеграцију и без њеног разумевања и тумачења нема разумевања и тумачења књижевности. И најдословније читање Светог писма је, заправо, имагинативно и песничко читање!
Имате веру у песништво и песнике, иако живимо у оскудним временима?
Да. Један од врлинских отаца хришћанског Истока, реч је о старцу Порфирију, светлој пројави истине и утехе, вели да Отац, наш, не прима неотесане душе, и да је неопходно постати песник да би постао хришћанин! Његова христоносна и духоносна реч – кад будем отишао бићу вам ближи – поседује веродостојну супстанцу преиначујућих боја имагинације која је у темељима великог песништва. Као и ова Очева душа из Кавсокаливије, и ја имам веру у песништво и поезију. Чини се да нико, тако непосредно, тако дубински, не опомиње савременог човека да је своју кућу поставио наопако и да је неопходно вратити је у нормални положај.
Управник сте једне од две наше националне библиотеке – Библиотеке Матице српске. Наш савременик није склон књизи и читању. Све чешће се говори о електронској књизи. Какво је ваше мишљење о томе?
Како и колико читамо такви смо и толики људи. Узрастајући уз оно што читамо, препознајемо се по томе како читамо. Истинско читање је нови живот речи, оживљавање заустављеног даха синтаксе, поистовећење с другим. Оно чини да дело постаје дело, допуштајући, заправо, да оно буде оно-што-јесте, ослобађајући га, у потпуности, од писца. Оно је, будући и с ове и с оне стране разумевања, слободно кретање, истинско Да које се развија у непосредној садашњости. Уз помоћ књиге, растући у пољу илузионизма, верујемо да је читав свет наше наслеђе и место нашег порекла и да се, преко лествице Писма, можемо, попут Оца, нашега, дочепати Великог времена. Библиотека је слика онога што јесмо, она је слика и онога што нисмо; она прихвата, али и одбацује; она је избор који никог не оставља равнодушним, избор који обеснажује други избор, онај који није направљен. На известан начин, паралелни свет који улива сигурност и страх, у исти мах. То каталогизовано царство имагинације има, наравно, своја ограничења – просторна, временска, естетска, али и свог мрачног духа, који призива аветињску библиотеку испуњену сенима одсутних дела. Ослушнимо дистих Вилијама Блејка – И ти и ја Библију читамо дању и увече / Ал’ теби црно где мени бело рече. О томе да ли ће се библиотеке, због, како кажете, све чешће помињане електронске књиге, претворити у својеврсне музеје књиге одговарам речју илузионисте који верује у живот једне велике, веродостојне и непоништиве књиге која је свет сами.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *