РУСОФОБИЈА КАО ДУШЕВНА БОЛЕСТ

Пише Олег Анатољевич Трофимов

Феномен русофобије многи мислиоци и научници са аспекта својих наука у већини случајева приказују као психофизичку, асоцијалну цивилизацијску политичку појаву. Међутим, ова појава у првом реду поседује духовно-моралне изворе и садржај. Управо ће о томе овде бити речи

Питање русофобије треба посматрати у контексту етнофобије у поређењу с другим постојећим социјалним „фобијама“. Па ипак, такав феномен као што је русофобија поседује свој доста особени морални подтекст и садржај. Сам термин „русофобија“ као мржња према Русима, према свему руском, према Русији, употребио је још Пушкин, али као научни термин потиче од Фјодора Тјутчева. Занимљиво је да је он такву појаву видео у утемељењу православне Руске империје на духовно-моралним начелима. Заснивајући се на њиховом искуству, изворе онтологије русофобије нужно треба разматрати управо у духовно-моралном аспекту. У таквом случају термин „фобија“ у контексту русофобије поприма специфичан смисао богатији од постојеће дефиниције: „ирационални, неконтролисани страх, паника и антипатија, предосећање бола“. Ова фобија је много дубља од психофизичке реакције и друштвено-политичке појаве, она је духовног прекла. Ту фобију су наметнуле силе зла, а у човеку је то душевна болест. То можемо да констатујемо у поређењу с другим друштвеним фобијама.
Основна позната фобија је ксенофобија, чије су специфичне карактеристике: страх или мржња према некоме, или нечему страном, доживљај страног као опасног и непријатељског. Уздигнута на ниво погледа на свет, она може да буде узрок непријатељства по принципу националне, верске или социјалне поделе људи.
Дакле, узрок такве фобије – несавршенство пале човекове природе, њено растројство – налази се претежно у психолошком, индивидуалном аспекту. Није тешко установити да се у таквој фобији, и њеним комплексима мање вредности, налази страст гордости у различитим облицима свог манифестовања. По свом моралном садржају из ње проистичу и такве друштвене појаве као што су сексизам, расизам, демофобија (страх од гомиле, масе), али с примесом психичког растројства појединца.

ПОЈАВА МИГРАНТОФОБИЈЕ У најновије време најургентнији цивилизацијски изазов, пред којим стоји Европа, представљају мигранти. И сасвим је природно да у таквој средини долази до појаве мигрантофобије. Ову фобију можемо окарактерисати као социјално-рефлексну која нема извориште у духовном свету. Она није сврсисходни нити промишљени продукт друштва.
Међутим, лични духовни садржај, како миграната, тако и саме средине, биће одређујући фактор хармоничног узајамног односа у друштву. Можемо макар и узгред да подсетимо, ради поређења, на руску емиграцију првог и другог таласа у Француској, до које је мере она обогатила културу и научни потенцијал земље. У сваком случају, то су питања мигрантофобије – социјалног и културно-религиозног погледа на свет и доживљаја света. Етнофобија се дефинише као негативан и непријатељски однос према етничкој идентификацији етноса што има за последицу разарање културе етноса. У многим случајевима етнофобија поседује идеолошки и политички садржај. Јавља се у својству идеолошког оружја у супротстављању, уништењу етноса и веома је блиска расизму. У годинама колонизације Америке представници западне цивилизације уништили су десетине милиона домородачког становништва. Морални склоп такве фобије укључује у себе страсти надмености, мржње, гордости, похлепе. Ради поређења треба се подсетити и антисемитизма, тачније речено јудеофобије која превазилази оквире типичног одређења етнофобије. Тако се историјски десило да се јудеофобија појавила међу Јеврејима, верска и етничка самоидентификација је одвојила „туђе међу својима“, изазивајући узвратну реакцију јудеофобије како у својој, тако и у нејеврејско-јудејског средини. Јеврејско јудејство је могло да постане месијанско, али је остало само као јеврејски нарцисизам.
Као и у свакој фобији, у њен морални садржај спадају гордост и сујета. Јер гордост у додиру с другим народима рађа још већу гордост и мржњу. Ако посматрамо национализам етноса, због кога према њему настаје мржња-фобија, онда треба анализирати који морални узроци изазивају ту мржњу? Питање не лежи у равни оптужбе већ анализе. Може ли све оно што је добро (како о себи мисле националисти) одједанпут да има за последицу све лоше? Ако у народу постоје зраци слободе, примери високе моралности и светости, онда ће то побуђивати одговарајуће поштовање. Слично рађа слично. Не искључујем и другачији тип доживљавања моралних наказа којима светлост боде очи након таме. Значи да у том етносу, и у његовој култури и религији (или у изопаченом доживљају ове религије) постоји отров безмерне гордости, сатанизма који и рађа не само „фобије“ у односу према њему већ и дегенерисање и изумирање те нације. Ако је пак реч о Јеврејима-јудејима, јеврејском национализму, он је самобитан што и обезбеђује виталност етноса.

УКРАЈИНСКИ СЛУЧАЈ Сасвим је другачија ствар с национализмом бандеро-фашиста с периферија Русије (Украјинаца), тј. ради се о онима који су постали неруси; њихов национализам је антагонистички „само да се не буде као код Москова“ – и у таквом „патриотизму“ је обавезна русофобија као саставно обележје нације. Извори русофобије у таквој средини су у одвојености и у губљењу заједничких корена православне свете Русије, губљењу моралних идеала, када људски живот губи вредност. Немогућност самоодређења изван заједничке историје рађа једини пут – мржњу и агресију према себи сличним. „Стварање“ нације на таквим принципима није могуће зато што усавршавање на основама антагонизма и супротстављања води у катастрофу, доводи само до затварања у уске оквире фобије и фантазмагорије. Чак ако би и постало стимуланс да се буде бољи у односу према предмету осуде, такво антагонистичко „стварање“ се гради на главној и темељној страсти и греху гордости с примесом надмености, осуде и мржње. То је деградација и изумирање чега смо данас сведоци. За последње две године становништво Украјине смањено је за више од два милиона. И такво стање ствари обезбеђује плодно тло за унутрашњу словенофобију.
Словенофобија, како потврђује историја, прилично је пробирљива и тесно је повезана с русофобијом и православофобијом а у неким моментима је истоветна с њом. Недвојбено је да је словенофобија идеолошко и политичко оружје а у крајњој инстанци укључује у себе и геноцид над Словенима. Словенофобија и њене последице у првом реду су се испољавале на православним народима. Или пак на оним народима који су симпатисали Русе. Подсетимо се за ову прилику на масовно уништавање Русина, Словака и Руса не само православних већ и унијата у Аустроугарској империји (Закарпатје, Словачка, Чешка, Галиција), у Пољској, а у Хрватској и Албанији и на Косову – на уништавање Срба. У концлогорима Терезин и Талерхоф уништено је на стотине хиљада Словена! У периоду Великог отаџбинског рата један од циљева које је пред собом имао Хитлер било је потпуно уништење Словена, чије остатке је требало асимиловати као слуге више расе.

УЛОГА ВАТИКАНА Не мању улогу током векова у формирању русофобне средине и словенофобије одиграла је колонизаторска политика Ватикана. Такав политичко-верски хибрид представља Унија. Управо украјинска гркокатоличка црква и Руска католичка црква (католици) на територији савремене Украјине представљају идеолошко русофобно језгро где је веру у Бога заменила јерес етнофилетизма (издаја јеванђелских истина, црквених канона за љубав етничких политичких интереса). Русофобни испади, и у њиховој средини и у средини расколника, националних „православних цркава“, а такође и проамеричких секти, представљају обавезни саставни део „проповеди“ и њихових делатности. Треба напоменути да је грко-католичко и католичко свештенство активно учествовало у геноциду своје пастве (Русина) у Талерхофу и Терезину, а такође и у убиствима људи на Мајдану у Кијеву. Носиоци хришћанофобије на основи религиозног идентитета били су богоборци-атеисти, Јевреји и муслимани. Типичан пример масовног уништења представља више од два милиона убијених хришћана – Асираца, Јермена и Грка од стране младотурака-муслимана. Треба напоменути да постоји и својеврсна конкуренција међу фобијама, како међу њиховим носиоцима, тако и према објектима фобије. На пример, русофобија и јудофобија. Иако фобије могу да потхрањују једна другу.

ХРИШЋАНСКО ОБЈАШЊЕЊЕ Размотривши различите видове друштвених фобија, можемо да се вратимо на главну тему – русофобију.
Ако русофобију разматрамо на индивидуално-онтолошком плану, испоставља се да је таква русофобија скопчана с растројством и оштећењем првоздане човекове природе, о чему је већ било речи у опису моралних извора ксенофобије. Човекова психа лишила се Божанствене пуноће, празнина се попуњава фобијом страха. Човек осећа потребу за компензацијом, за попуном непотпуности а не радећи на томе, не радећи на себи, тражи кривца. Богом сазданој души није својствено да се боји, што значи да су фобија (страх а за њим и мржња) – последице човековог грехопада. У хришћанском смислу предмет мржње може да буде само грех.
Већ након грехопада Адамова фобија се прелила на жену Еву и на Бога које је он окривио. Адам није просто „скинуо с неба одговорност“ за кривицу већ их је још окривио због властите инфериорности. Гордост је узела маха. Потреба прикривања наготе „смоквиним листом“, или је можда исправније рећи украшавања тим „смоквиним листом“ губећи своју првотну моралну чистоту – то је оно што смо наследили од првих људи. Тако и русофобија у неким случајевима за оне које је захватила служи као такав украс – „смоквин лист“, компензаторски „лист“ свог комплекса мање вредности. Самоактуелизација личности се не врши у корист развоја, већ за понижавање других при чему се јавља „природна“ радост због уочавања грешака код других што потхрањује мржњу и „исправност закључака“. Отуда Рус мора да буде крив, мање вредан.
Док у русофобији постоји незнатна компонента ксенофобије (страха, мржње према страном као непознатом због грехопада), дотле је она у целини прожета идеологијом која има за циљ да представу о добро познатом предмету фобије свесно изопачи. А већина малограђана-русофоба, на које је она експортована, постају заробљеници наметнутих митова и лажи. Услед таквог психичког растројства код оних који пате од русофобије, свест је већ трансформисана, што значи да је трансформисана и перцепција реалности. Она ништа мање није опаснија од психичког стања након секташког зомбирања. Фанатично фиксиран на систем тобожњих „аргумената“ русофоб више није у стању да адекватно поима стварност изван њих. Критички и самокритички разум је искључен. Ту изопаченост скоро увек прати Аспергеров синдром (Ханс Аспергер, бечки психијатар који је проучавао покрет младих нациста), када човек није у стању да саосећа с туђом невољом, када не може да схвати да и код других људи постоје осећања и бол. Ето чиме се може објаснити невиђена суровост русофоба што даље има за последицу опсесивну потребу за таквом суровошћу према предмету фобије.
Срце таквог човека не може да одреди где је добро а где зло, савест је изопачена. зато што душевна болест ствара нови предмет клањања уместо Бога – потхрањује гордост и мржњу. Таквим душевно болесним и агресивним човеком је лако манипулисати – пребацити или везати фобију и патриотизам на друге фобије. Такав патриота, солидаран с америчком, пољском, турском итд. русофобијом, може да постане њихов патриота заборављајући на украјински патриотизам.

СОЦИОЛОШКИ ПРИСТУП Пролетери-русофоби-зли духови свих земаља, уједините се!
Русофобија као социјална појава упила је у себе сва претходно набројана својства и идеолошке задатке описане у етнофобији, словенофобији и хришћанофобији. Али она поседује такође и своја посебна обележја. То је повезано с појмом руског света, руске цивилизације као цивилизације Христа. То је повезано с противстављањем мисије Русије у свету као Катехона.
Русофобија је антиномична и то није просто рефлексни антагонизам попут мигрантофобије и ксенофобије већ сврсисходни морално-политички идеолошки антагонизам. То је резултат додира двају светова, света Христа и света антихриста. Све што је постало туђе моралном идеалу Свете Русије дошло је до изражаја у агресивној русофобији и, у првом реду, унутар нас, Руса. То је чудовишни експеримент богоборачког атеизма када су од руског православног човека створили совјетског безбожника. Све оно што је било одвајкада руско, што је стечено великим трудом хиљадама година од наших предака, уништено је до темеља ако није било уписано у идеологију совјетског атеизма који је у скривеној форми био облик сатанизма. Милиони сународника страдали су од репресије, разорене су десетине хиљада храмова, уништени милиони судбина. Логички наставак ове русофобије је претварање Руса у безлично грађанско друштво потрошача с културом Златног телета, када је отаџбина онде где се задовољавају твоје страсти.
Савремена русофобија, чак и у слободи, изван државне тоталитарне идеологије, настаје у руској „либералној средини“. Стога је такав назив као „руска русофобија“ чак тешко и применити. Може ли порок родити непорок? С тим у вези треба се присетити речи Ф. М. Достојевског: „Ако вам Рус каже да он не воли Отаџбину, не верујте му, он није Рус.“
Ко је творац русофобије и какав је њен задатак?
Задатак идеологије русофобије веома је очигледан, а то је уништење Руса и Русије уз помоћ атмосфере антикултурализма, антиправославља и неморала. А иза тога стоји задатак како да се умањи, „разводни“ у свести самоидентификација Руса тако да се та самоидентификација попуни оним што није руско с циљем да се одвоји народ од историје, од везе с прецима, од културе, религије итд. Руски народ су – „јаслице“ у које је био положен Младенац Христос: рушење његових моралних идеала довешће до губитка оног сржног – Христа. Култивисање русофобије у средини која нас окружује јесте посезање на душу Руса.
Прикривањем ко бајаги „племенитим“ предлогом, на пример, чак и на рушење антихришћанске идеологије, или покретом децаризма, делењинизације, дестаљинизације, декомунизације, депутинизације итд. основни циљ није исправљање грешака већ разбуктавање русофобије и рушење Русије. Зар су русофоби почели да нас више воле а мање мрзе након рушења Стаљина? Не, нису. Узроци ће се увек наћи, циљ је исти.
Русофобија је онтолошки дубоко антихришћанска, она је противстављена јеванђелском пријатељству народа што се неговало чак и у СССР-у. Творац русофобије јесте – ђаво, носиоци русофобије су свесно или несвесно, његове, ђавоље слуге.
Какав је положај идеологије русофобије у световним законима у будућности? У потпуности реалан као што су сваковрсне сексуалне изопачености и абортус ови закони увели у обавезна „хуманитарна права човека“, тако и русофобију установљују као обавезно „хуманитарно право“ увођењем одговарајућих предмета у образовне установе. На пример, у Пољској су у школама већ увели као обавезан предмет с русофобним подтекстом „НАТОистика“, у сваком одељењу. А изван ових антихристових клешта није могућ живот „цивилизованог, просвећеног човечанства“.
Уочавајући и схватајући изворе русофобије, и глобалност њених циљева, поставља се питање какав одговор треба да јој дамо?
Разуме се, у првом реду треба да волимо своју отаџбину. При томе једина структура, форма опстанка која одржава и умножава наш патриотизам јесте – православна народна монархија са Божијим Помазаником на челу у Руској империји!
Желим да овај чланак завршим цитатом из пророчанства нашег светог сународника, преподобног Серафима Саровског, које је записао његов ученик Мотовилов: „Бог воли Словене због тога што до краја чувају истинску веру у Господа Исуса Христа и зато су удостојени велике Божије благодати: да језик њихов буде најмоћнији на земљи и да другог царства моћнијег од Руско-Словенског на земљи бити не може.“

(Аутор је протојереј, доктор богословља и филозофије, публициста и мисионар, заменик министра просвете и науке Луганске Народне Републике, Северодоњецк)

Превео с руског језика Добрило Аранитовић

2 коментара

  1. Tekst je dobar izbor. BBC je 2014.godine na pitanje o odnosu prema Rusima dobio sledeće rezultate (nije navedeno na kom uzorku): Francuska 69% negativan odnos, 23% pozitivan i 8% neutralan. Izrael 68%, 5% i 27%. Nemačka 67%, 21% i 12%. SAD 64%, 23% i 13%. VB 64%, 28% i 8%. Kanada 62%, 26% i 13%. Australija 59%, 30%, 11%. Španija 58%, 18% i 24%. Među 23 navedene zemlje nije bilo Poljske i Baltičkih republika. Pretpostavljam da je uzorak bio iz “širokih slojeva stanovništva”, a ne iz “elitne, političke, populacije”. Ovih prvih 6 zemalja imaju “standardnu rusofobiju” i danas su u koaliciji žestoke rusofobije (predvođene SAD). Mislim da je rusofobija razrađen ideoločki sistem., kako to ukazuje istoričar A.I.Fursov.

    2
    1
  2. Tоплица

    Видимо да је аутор специјалиста за ову тему, али нам се чини да у конкретном случају није реч о појави код морално деформисаних индивидуа него пре о свесно прављеној алатки у борби против бољих од себе. Реч је наравно о појави код неколико јачих европских држава, која је настала у времена незадрживог процветања православне словенске Русије.
    Редом и свуда исто. Прва је била, и горе поменута Турска. Кад су у низу равно 12 ратова почели да трпе ошеломљујуће поразе, окупљали су се у Истамбулу и грмели од гнева, питајући се шта их је снашло. Али сваки следећи излазак “на сцену”, доносио им је нове Очакове, Кагуље, Римнике, Измаиле, Чесме . . . све до оног превоја на планини Рили у Бугарској. И шта им је преостало него оно чему је посвећен горњи ауторски текст ?!
    Слично је са Пољацима, који су тотално посрнули кад им се учинило да су пред вечним тријумфом, највећим у историји Ватикана.
    Енглези су спречили долазак Русије на Босфор, што је веома много, али шта још ? Погледајмо данас Русију па Енглеску ! А тек Француска, а тек Немачка !
    И тако. Подударили се узроци и разлози, подудариле се последице ! А последица поменутих последица била је и Октобарска револуција ! И овакви украинци резултат су оних последица . Пазимо, украинац, онај изворни, директни потомак Киевске Руси, данас неће да буде Рус ! И коље и спаљује живе људе због тога ! Љутог, најљућег непријатеља православног словенства доводи браћи на врата, и бесрамно се спрема да од тога живи и ужива ! Е, овоме је потребно најконкретније писати, баш као и на бојном пољу деловати !

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *