ПУТ У НИГДЕ: СРПСКА СУДБИНА НА ВРАТИМА НАРОДА

ПРВА ЕКСПЕДИЦИЈА У ПОТРАЗИ ЗА МАЛОАЗИЈСКИМ СРБИМА

Теснац кроз планински венац Таурус који раздваја Блиски исток од Евроазије називао се Киликијска капија, Порта Јудеја (Капија Јудеје), а његово најтачније име гласи Врата народа. Тврђава изнад теснаца постала је ратна граница две монотеистичке религије од 7. века, када је прво хришћанско царство света, Ромејско, почело да се повлачи пред навалом младе исламске империје, Багдадског калифата. Тада у причу на Вратима народа улазе Срби и од 9. века утврђење се у арапским изворима назива Хисн Сакалиба, по његовој словенској посади

Српска судбина граничара на међама сукобљених цивилизација видљива је као на длану са осматрачнице древне тврђаве чије новије турско име гласи Гилек Калеси, а старије, арапско, Хисн ел Сакалиба, што у преводу значи Град Словена. Утврда пречника 450 метара изграђена је на заравњеном планинском врхунцу на надморској висини од 1.500 метра, тако да контролише једини пролаз кроз сурови планински венац Таурус који раздваја Блиски исток од Мале Азије и Европе.
Са осматрачнице налик дивовском каменом језику изнад пола километра дубоког амбиса савршено се види пут кроз низове троугластих камених зуба који прекривају цео хоризонт. Тек је модерна турска држава дугогодишњим титанским радовима крајем 20. века успела да изгради ауто-пут кроз сурову клисуру. Њеним дном је од праисторије донедавно пролазила само стазица широка тек да њоме може да прође караван натоварених камила, у колони по један.
Ширина путељка била је сушта супротност његовом значају у историји човечанства, које је ову саобраћајницу запамтило под бројним именима, међу којима су најпознатија Пут свиле, Пут апостола, Пут ходочасника…
Сам теснац знан је као Киликијска капија, Порта Јудеја (Капија Јудеје), а његово најтачније име гласи Врата народа, јер су овуда пролазиле најзначајније војне и културне инвазије и мењале судбину света. Тврђава изнад теснаца постала је ратна граница две монотеистичке религије од 7. века, када је прво хришћанско царство света, Ромејско, почело да се повлачи с Блиског истока пред навалом младе исламске империје, Багдадског калифата. Од 9. века утврђење се у арапским изворима назива Хисн Сакалиба, по његовој словенској посади.

КРАЈИШКА СУДБИНА ОД ПАМТИВЕКА Арапи су сва словенска племена називали именом Сакалиба, али о коме је била реч може се уочити из византијске топонимије Мале Азије, где се налази прво забележено насеље са српским суфиксом, Гордосерба – „Град Срба из Гордије“. Он се у византијским изворима помиње већ око 685. као епископско седиште, а око њега су се налазиле „сервохорије“, српска села из којих су регрутовани слободни сељаци стратиоти, или на српском – крајишници. Како се померала граница у зависности од ратне среће, тако су се за њом селили и Срби све док нису стигли до Тауруса, на граници са тадашњом Сиријом.
Њих су анагажовали и Ромеји и Арапи као посаду две тврђаве под именом Асакалиба, једне на Вратима народа, а друге на излазу, ждрелу, кањона кроз Таурус.
Ромејски цар Маврикије је први, после балканског похода од 582. до 602. године, почео да насељава Србе у Анадолију као стратиоте, крајишнике, а ту праксу су наставили цареви Констанс Други и Јустинијан Други. Срби су добили мала наследна имања с обавезом да бране границу царства од Арапа, који су се опасно приближавали Константинопољу. По мишљењу највећег византолога 20. века Георгија Острогорског, они су променили ток рата у корист Византије, али ромејски цареви нису показали нарочиту захвалност.

Када је вероломни Јустинијан Други прекршио тек склопљени мир с Арапима, који су му својом крвљу омогућили крајшници, калиф је покренуо осветнички поход. Испред његових трупа је јахач на дугом копљу носио погажени мировни уговор, а цену вероломства су плаћала крајишка насеља која су била прва на удару. Вероватно је због тога 5.000 словенских граничара прешло на арапску страну. Ромејска војска је поражена, а Арапи су Србе-Сакалибе преселили у Сирију, која се налазила с друге стране Тауруса, јер нису имали превише поверења у те својеглаве ратнике. О њиховом карактеру сведочи запис хронике који наводи заповест калифа да се издвоје средства из ризнице, не би ли се ти чудни људи приволели исламу и стопили са осталим муслиманима. Тај покушај је био неуспешан, као и онај када су Византинци покушали да христијанизују исту групу Словена, захтевајући да се одрекну националног идентитета и језика.
Идентично овим граничарима с Тауруса, понашали су се у позном средњем веку српски крајишници од Карпата, преко Динарида, до Јулијских Алпа, на граници између Османске империје и католичког Светог римског царства германске нације, где су крвљу плаћали привилегије слободе, очувања идентитета и језика.

ГНЕЗДО ДВОГЛАВОГ ОРЛА На литици изнад амбиса Киликијске капије готово сам физички осећао да ме окружују сени древних сународника, којима сам дошао као први гост после 1.000 година. Раширио сам тробојку са двоглавим орлом који је радосно залепршао на ветру, јер се вратио кући, у гнездо двоглавих орлова.
Древна империја Хетита, која је у другом миленијуму пре нове ере отворила Врата народа кроз Таурус била је прва која је створила и користила симбол двоглавог орла. Показао сам свом водичу Јунусу фреску исте митске птице из 14. века нове ере, из времена краља Милутина, насликану у манастиру Богородице Љевишке.
Кападокијац је пажљиво посматрао црвеног двоглавог орла у полету, какав је насликан и задужбини кнеза Мирослава, Немањиног брата. Неки историчари сматрају да та слика доказује да је двоглави орао Србима био симбол и пре орођавања Немањића с ромејском царском породицом. Јунус је показао прстом на две графеме крај канџи птице које су ме подсећале на слово А, али он их је тумачио другачије.
„То су симболи две планине. Да је орао насликан овде, био бих сигуран да су то свете планине Хасан даг и Ерџијас даг. Ова ваша шара крај глава орлова налик на преклопљена латинична слова икс је иста као кападокијски традиционални украси“, зачуђено је коментарисао.
Јунус из Учхсиара, варошице издубљене у стенама Кападокије, некада великог хетитског града, зурио је у слику са 2.000 километара удаљеног Балкана. Подсетио сам га да између његовог градића и следеће велике хетитске тврђавске насеобине, данашњег Ортахисара, води клисура звана Балкан. Упитао сам га шта та реч значи на турском.
„Ништа. То није турска реч. Као ни планина с хетитским именом Луле, римским Лулон и арапским Лулуа на коју желиш да идеш. Годинама сам планинарски водич по овом делу Анадолије, али никада нисам био тамо, нити ми је ико тражио да тамо иде. У литератури о њој пронашао сам само податак да се на врху високом 2.088 метара налазе остаци неке старе тврђаве, коју су Арабљани звали Асакалиба, као и ову на Киликијским вратима. Претпостављам да ћеш ми рећи да су и њу држали Словени из Сирбистана“, причао је Јунус док смо јурили ауто-путем на север, ка подножју планине Лулон.
Климнуо сам главом и показао му стару географску карту која је показивала „линију светионика“ сигнални систем дуж малоазијске границе Ромејског царства. На њеном почетку била је тврђава Сакалиба на Лулону. Они су палили прву у низу ломача у светионицима постављеним на планинским врховима до Константинопоља. Захваљујући усклађеним клепсидрама, воденим сатовима, које је направио научник Лав Математичар дневно се из тврђаве Саклиба на Лулону у правилним периодима извештавало о стању на Вратима народа.

О неосвојивости Лулона сведочи прича о томе како га је три месеца безуспешно опседао велики ромејски војсковођа и цар Василије, који је у 9. веку вратио све територије од Бугарске до Сирије. Преговарао је само са посадом Лулона, саграђеном на платоу планинског врха оивиченом глатким литицама од вулканских стена. Срби, који су некада били граничари Византије, поручили су му да их је мука натерала да пређу на страну Арапа, када су их шкрти Ромеји месецима оставили без плате и снабдевања. Василије је тврђаву задобио без борбе, чим је посади исплатио дуг и обећао већу и редовну плату. Лулон, који је после Киликијске капије био најважнија анадолска тврђава на Путу свиле, на овај начин је више пута прелазио из руке у руку, зависно од поштења послодаваца. Њено словенско име се очувало и када су се Срби стопили са околним становништвом.
Путоказ ка овој невероватној причи оставио нам је Острогорски, али је она остала неиспричана и неистражена у југословенској школи српске историје, србофобној и самопоричућој.
„Срећан си што си новинар па можеш да пишеш слободно“, говорио ми је пре путовања историчар Борисав Челиковић. „Не брини да ли ћеш погрешити. Иди и види и забележи то што си видео, као Цвијићеви сарадници. Не брини што ће кабинетски преписивачи рећи да ниси у праву. Они никада неће отићи на та места да се увере има ли тамо нечега или не, а таква сведочанства су нам неопходна.“
Главни и одговорни уредник „Новости“ Милорад Вучелић ме је загледао док сам седео за радним столом у редакцији, зурећи у географске карте на монитору рачунара: „Немој да седиш и гледаш у екран као затвореник у прозор. Ништа ту нећеш наћи. Иди, путуј и откриј малоазијске Србе тамо где су живели.“

ГДЕ ЈЕ НИГДЕ ИПАК НЕГДЕ Тако сам се нашао на путу за Нигде, град на крајњем југу Анадолије, на рубу Кападокије, уз који се налази мања варош с нама блиским именом Бор.
Нигде је нов модеран град који расте, који има неколико средњовековних цркава и џамија, али праве, дубоке трагове старине пронашао сам на осам километара од градског центра, крај старог пута за Цезареју, у граду вештачких пећина-станова уклесаних у утробу брда над селом Гимиш. Срце ове насеобине је манастир Ески Гимишлер (Стари сребрни манастир) са отвореним двориштем дубоко укопаним у стену брда. Отвор је направљен савршено прецизно у облику коцке странице 14 метара.
Улаз у њега с пута је неупадљив и посетилац остаје запрепашћен када кроз малу капију уђе у квадратно дворишта са чијих савршено глатких високих зидова посматрају бројна тамна врата и прозори. Кроз двери на источној страни улази су у катедралну цркву уклесану у камен. Древни градитељи су у стену усекли куполу, масивне стубове, олтар, живописци су је украсили најбоље очуваним фрескама у Кападокији, само је једно недостајало, природно светло. Скривену катедралу осветљавала су само кандила и свеће док је град у стени живео. За његове становнике је испод манстирског комплекса укопано до дубине од петнаестак метара подземно саће просторија повезаних изувијаним ходницима, које је служило као неосвојиво скровиште у случају напада.

Највеће изненађење археолога који су 1962. почели да истражују манастир била је представа „насмејане Мерјем-Ане“, фреска коју дубоко поштују и ходочасте јој и муслимански верници.
За разлику од познијих представа Богородице с малим Христом у наручју, она је овде представљена као млада насмејана жена с детенцетом које се такође осмехује.
Када се обрати пажња на њене шаке, које провирују из раскошних набора хаљине, уочава се да их има три и да су распоређене слично као на чудотворној хиландарској икони Богородице Тројеручице коју је наш Свети Сава донео из манастира Мар Саба у Јудејској пустињи, који је основао његов узор Свети Сава Освећени.
Доментијан, Савин ученик, сапутник и биограф описујући Савин повратак с другог путовања по Светој земљи 1234. наводи: „Прође овај свети целу земљу јерменску и турску.“ У Савино време античка Киликија, равница између Тауруса и Средоземног мора била је Принципат Мала Јерменија под заштитом крсташа. У Анадолији, са друге стране планинског венца простирао се султанат Селџука. Сава је на овом делу путовања вероватно ходочастио у Тарс одакле је потекао Свети Павле и његовим трагом прошао кроз Киликијску капију, а затим наставио путем ка Цезареји, данашњем Кајзерију где је рођен Свети Сава Освећени.
Посета манастиру Ески Гимишлер и његовој Тројеручици поставила је нове загонетке о његовом путовању. Да ли је Сава срео малоазијске Србе? Да ли је ова Тројеручица насликана по његовој причи или је живописана раније, у време Јована Дамаскина, коме је по предању зацелила одсечену руку?
Одговор се крије у новим путовањима на простору најмање истражене српске дијаспоре.
Питао сам се да ли је наш Сава стајао пред овом њеном сликом запањен као и ја, или је она можда насликана у част највећег путника библијским стазама у историји човечанства који је до Србије, преко целе Свете земље, Егота и Синаја, стигао до Гимшлера поред кога и данас пролази стари пут за Цезареју, вероватно циљ његовог ходочашћа у Кападокији, после кога је кренуо путем светиле назад, ка Мерсину, испод Градова Сакалиба.
Замишљао сам како је срео сународнике, наследнике старих Срба и разговарао с њима њиховим језиком и описивао им далеку Србију. У полутами пећинских катедрала чинило ми се да видим сенке тих људи, граничара Малоазије, Капије народа, како се окупљају и жаморе посматрајући блиског госта с далеке балканске међе цивилизација.
Да њена посада одлучује о будућности света схваћено је још у другом миленијуму пре нове ере када је Капију народа отворила војска анадолске Хетитске империје у другом миленијуму пре нове ере и избила на блискоисточну обалу Медитерана. Кроз теснац су у 4. веку пре нове ере прошле трупе Александра Великог и у низији с друге стране Тауруса срушиле Персијско царство. Истим путем су прошле римске легије и освојиле Сирију, Палестину, делове Арабијског и Синајског полуострва стварајући безбедну трговинску копнену везу са Египтом.
Хетити су веровали да је њихово божанство у облику бика рогом пробило уски пут кроз Таурус, чије име значи – бик. Хелени су тврдили да је Зевс у обличју бика рогом расцепио планине да би отео лепу феничанску принцезу Европу, по којој је наш континент добио име. У медитеранској низији испод Тауруса тада се налазила држава Киликијам чувена по богатству и великим лучким градовима, из којих су свила, тамјан и зачини у караванима преношени преко Анатолије ка Босфору и европском континенту.

ПУТ СВЕТОГ ПАВЛА Путељком кроз Капију народа ка Европи струјале су и идеје с Блиског истока, а најсудбоноснија је била она коју је ширио бивши римски цариник Савле, прогонитељ хришћана, из града Тарса под медитеранским обронцима Тауруса. После мистичне визије у којој му се обратио Христ, он је променио име у Павле, постао апостол и кренуо ка Балкану где је са ученицима утемељио хришћанство.
Кроз Капију народа су на Синај у 10. веку стигли српски монах Димитрије и његова сабраћа који су манастиру Свете Катарине оставили најстарије познате књиге на српском, исписане глагољицом и ћирилицом. Кроз Киликијску капију је 1234. у повратку с другог путовања по Светој земљи прошао наш Свети Сава, ходочастећи ка кападокијском граду Цезареји и околним подземним манастирима, где је стасао у највећег православног духовника свог доба његов узор Свети Сава Освећени.
Наш просветитељ је вероватно сретао малоазијске сународнике с којима је могао да разговара на свом језику, јер су сеобе Срба с Балкана трајале све до 13. века. Српски велики жупани били су вазалним уговорима везани с ромејским царевима да шаљу и по неколико стотина коњаника у походе на Истоку. Велики византолог Острогорски сматрао је да је веза између Срба од Балкана до Анадолије непрестано обнављана од 7. века када су први колонисти стигли на азијске обале Босфора и Дарданела. Они су били насељени у првој византијској „војној граници“, области с милитаристичком управом – теми Опсикији – чије име у преводу значи Царска гарда.