Политика пасивног ултиматума

Нова офанзива са Запада

После преговора са западним изасланицима који се воде иза затворених врата и јавности ускраћене за детаље, не баш скривено се говори о ултиматумима Србији и неким „тешким одлукама“, ма шта оне значиле

Дoк Немачка, Француска и цела Европа, уз америчко саслужење, свим силама настоје да очувају међународно признату, јединствену територију Украјине, истовремено свим силама желе да сасвим супротно остваре у Србији. Иако је дефинисано да ЕУ не прејудицира статус већ само оцењује примену договореног између Београда и Приштине, сада је скинуто и оно мало маске добронамерног посредника и преко наметања новог плана, из чије форме избија аргумент јачег и позиција силе, Србија се притиска да поступи у складу с њиховим захтевима. У суштини, реч је о плану да Србија прихвати чланство Косова у међународним организацијама, посебно у УН, за шта је у почетку нуђена финансијска помоћ и обећања „догледног“ чланства у ЕУ а сада нескривена претња низом мера уколико се не поступи по очекиваним захтевима.
Очигледно је да Запад не може да придобије јавно мнење у Србији које је листом против независности њиховог чеда на Балкану, као и увођења санкција Русији. Оно што су успели пре двадесет и нешто година прокоцкано је низом лажних обећања која су се показала као „лудом радовање“, уз кршење сваког договора – писаног и усменог – који смо с њима постигли. Због тога је данашњи акценат стављен на српску власт и њен слом, кроз наглашена очекивања, претње и слична деловања.

СПИСАК ПРЕТЊИ Иако није познат текст ултиматума, неки експерти већ закључују да би се претње кретале од обуставе преговора са ЕУ, укидања фондова подршке ЕУ (које Србија добија као кандидат за чланство), поновног увођења виза, обесхрабривања инвеститора из ЕУ, до евентуалних додатних финансијских санкција (рецимо, забране приступа краткорочним комерцијалним кредитима), забране дугорочних кредита европских банака, ЕБРД-а и евентуално Светске банке и ММФ-а, а у крајњем случају и правог ембарга и, што да не, заплене имовине… Градација казни би зависила од степена кооперативности Србије у односу на понуђени предлог.
А ту је и Аљбин Курти да сталним провокацијама и агресивним понашањем његове полиције на северу Косова и Метохије ствари свакодневно заоштрава на терену. Напади на Србе се више и не броје а све чешће се на њих пуца како би се застрашили и навели на одлазак. Последњи случај је пуцање припадника специјалне јединице полиције тзв. Косова РОСУ код пункта на Бистричком мосту на магистралном путу Косовска Митровица – Лепосавић на возило у којем су се налазила два Србина. Том приликом рањен је један Србин, док је други, његов сувозач, пуком срећом прошао без повреда, док је читав аутомобил изрешетан.
Такво понашање му омогућује баш Европска унија, рецимо кроз срамну резолуцију Европског парламента у којој се Србија оптужује да је одговорна за ескалацију на северу КиМ.
Да иронија буде већа, у плану који неформално циркулише јавношћу преговарачким странама се сугерише да се руководе принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета… Све оно што је прекршено НАТО агресијом и бомбардовањем Србије, узурпирањем територијалног интегритета Србије и проглашењем независности њиховог чеда које је у ствари протекторат под међународном управом.
Да ли се ради о стварним претњама или припреми терена за неке потезе, тек стручњак за Балкан и виши сарадник Савета за политику демократизације у Берлину Бодо Вебер оцењује да председнику Србије Александру Вучићу није постављен ултиматум за постизање споразума о нормализацији односа Београда и Приштине и да суштински не постоји рок за постизање споразума.
„Не видим баш неки ултиматум. Немамо рокове, мада претходних месеци су неки рокови били у оптицају, али преговарачи су оповргавали причу о чврстим роковима. Информације о томе шта су последице (неиспуњавања услова) нису званичне, тако да је тешко рећи да ли се стварно ради о неком ултиматуму. Ради се више о снажној, новој иницијативи предложеној из ЕУ, а предвођеној Француском, Немачком, наравно, и САД“, рекао је Вебер за Танјуг, додајући да, на другој страни, циљ је да се дијалог покрене с мртве тачке.
Француско-немачки план, преименован у европски, већ пола године обитава у тајној форми и неформално се нуди, боље рећи намеће, а да детаљи разговора не допиру до јавности. Пропорционално повећању притиска повећава се и број актера за његову примену, па су у последњем „гостовању“ европски посредник Мирослав Лајчак, амерички изасланик Габријел Ескобар, немачки и француски специјални саветници Јенс Плетнер и Емануел Боне, као и саветник италијанске премијерке Марио Тало још једном разговарали о плану којим би требало да се уреде односи Београда и Приштине.
Ни после овог састанка јавности нису саопштени било какви конкретни детаљи о предлогу, осим што је председник Србије рекао да је разговор био један од најтежих и да предстоји много тешких одлука. „Данас сам недвосмислено био суочен са проблемима и изазовима који би били стављени пред нашу земљу ако се не бисмо сагласили са предложеним планом“, рекао је Вучић, најављујући консултације с представницима Владе и Скупштине, као и другим важним деловима друштва.
Много више пажње и узнемирења изазвао је Лајчак када је после разговора саопштио да је Александар Вучић „демонстрирао одговоран приступ и вољу да донесе тешке одлуке у интересу мира и европске перспективе за Србију“. Биће да се те тешке одлуке односе на предлог да се Србији „пасивно“ односи или, боље трећи, прећутно сагласи са уласком „Косова“ у међународне организације, где на крају целог низа који укључује ЕУ и НАТО, стоје УН.
Тако би француско-немачки план постао обавеза за Србију, али истовремено и начин за пет чланица ЕУ – Шпанију, Грчку, Кипар, Румунију и Словачку да прихвате даље интеграције Косова. То је уједно и његова суштина о којој се ћути или мало говори.
Тајност која већ месецима прекрива преговоре о овом предлогу за министра спољних послова Србије Ивицу Дачића део је процеса. „Захтев предлагача је да се ништа не показује јавности док не постоји нешто око чега постоји договор.“ Суштину ове тајновитости је, у ствари, још јесенас објаснио специјални представник немачке владе за Западни Балкан Мануел Зарацин, предочивши да се из такве стратегије очекује бољи резултат. „Гласине често терају стране да реагују и тиме неки предлог може бити уништен и пре него што је формулисан.“
Па ипак, нема тајне која неће доћи до јавности без обзира на све мере, или упркос њима ако је то некоме у интересу. Тако се и последња верзија појавила у облику десет тачака, где се у тачки 4 наводи да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“, док се Заједница српских општина у овом документу конкретно не помиње, већ се о њеном оснивању може закључити посредно, преко осталих чланова. Тако у последњој тачки 10 пише: „Обе стране потврђују своје обавезе за спровођење свих претходних споразума.“
Очигледна је подмукла смицалица јер је у исту раван стављено приступање „Косова“ УН и формирање ЗСО, иако је ово последње већ одавно договорено.

Патриоте и компрадори: Бошко Обрадовић, Милош Јовановић, Ненад Чанак, фото: МЕДИЈА ЦЕНТАР БЕОГРАД

РЕАКЦИЈА ОПОЗИЦИЈЕ Речи председника Вучића да „Замрзнути конфликт није решење“ и Лајчакова изјава да српски председник показује спремност за „тешке одлуке“ били су окидач српској опозицији да реагује и постави низ питања и захтева у вези с преговорима који се воде иза затворених врата.
Српски покрет Двери затражио је хитну седницу Народне скупштине о Косову и Метохији поводом, како наводе, новог западног ултиматума. Tакође, захтевају од председника републике одговор на питање како је могао да даје сагласност око „прихватања концепта и имплементације“ француско-немачког предлога који пре само неколико месеци чак није хтео ни да прими и то без сагласности Народне скупштине. Председник Двери Бошко Обрадовић написао је на твитеру да није од оних у опозицији који навијају да Вучић изда Косово да би га на томе нападали и рушили. „Ми треба да притиснемо актуелну власт и у Скупштини и на уличним протестима да држава Србија одбије ултиматум Запада или Вучића да поднесе оставку ако је то за њега превелики терет“, написао је Обрадовић и додао да је пре неколико месеци Вучић одбио да прими француско-немачки предлог за Косово и Метохију, а сада прихвата његову примену.
Милош Јовановић, испред Коалиције НАДА, навео је у писаној изјави да свако ко и најмање држи до националног поноса и одговорности према држави Србији и ко разуме и осећа последице евентуалног напуштања одрешитог става о неопходности очувања Косова и Метохије у уставноправном поретку Србије са неверицом је одслушао изјаву председника републике, дату после сусрета са „дипломатском петорком“.
Коалиција НАДА, коју чине Нови ДСС и ПОКС, захтева од председника Србије да грађане Србије хитно обавести о садржини тзв. француско-немачког плана за Косово, на основу којих овлашћења и којих одлука надлежних органа је преузео обавезу, односно исказао спремност да, како је изјавио „прихватимо концепт и да радимо на имплементацији предложеног споразума“, обавести јавност на које је то „тешке одлуке у интересу европске перспективе“ спреман и да грађане Србије упозна који су то „проблеми и изазови који би били стављени пред нашу земљу уколико се не би усагласили са предложеним планом“.
Најоштрији у реаговању био је Покрет за одбрану КиМ који сматра да прихватањем најновијег ултиматума, вероватно најтежег и најсрамнијег у више од сто последњих година српске историје, Србија би се трајно, неопозиво и неповратно одрекла Косова и Метохије
Непуних месец дана након што је север Косова, капитулацијом пројекта „барикаде“, насиљем наоружаних приштинских бандита претворен у подручје њихове потпуне окупације, председник Србије Александар Вучић је о Јовањдану најавио прихватање и примену западног ултиматума. Мимо уставних надлежности и без икаквог обавештавања јавности и државних институција, председник је наговестио своју спремност да прихвати нови француско-немачки предлог о Косову и Метохији, при чему нико осим њега није видео званичан текст предлога. Из онога што је путем иностраних средстава јавног информисања наговештено и преко друштвених мрежа пренесено, по свој прилици се припрема терен за обезбеђивање потпуног регулисања статуса „Косова“ у међународним организацијама, уз подразумевану и одлучујућу подршку званичне Србије. О томе јасно говори формулација о „међусобном развијању добросуседских односа на бази једнаких права“, као и она о „руковођењу сврхом и принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета“.
Свима је јасно да Србија овим треба да изврши де јуре признавање албанске криминалне творевине на својој територији. Тиме би се Србија свесно одрекла јаке заштите својих виталних интереса коју још увек колико-толико баштини чак и код неколико чланица Европске уније и НАТО-а које нису признале независност тзв. Републике Косово, јер би, у поменутим околностима, њихово улагање вета приликом пријаве косовске назовидржаве за чланство у међународним организацијама постало несврсисходно и бесмислено.
Једино је Лига социјалдемократа Војводине од председника Србије захтевала да престане да се игра с будућношћу Србије и њених грађана и да што пре прихвати споразум о међусобним односима Србије и Косова, који су предложили француски председник Емануел Макрон и немачки канцелар Олаф Шолц.
Ако бисмо сажели одговор председник Вучића на реакцију опозиције, она се најбоље видела на његовом инстаграм профилу где је написао: „Јуче је био један од најтежих дана за нашу земљу и никада нисам крио од људи у Србији када се такве ствари догађају. Имаћемо много мука и проблема са којима ћемо се суочити у будућности и за то нам је потребно јединство, а од оних од којих сам то очекивао то нисмо добили. Добили смо њихово уједињење, без обзира што су све супротно говорили. Они су изабрали да и овога пута иду против Србије.“
Србија се у историји више пута сусретала с притисцима и ултиматумима, али и показивала отпор, о којем постоји и народна пословица – „притиснуто јаче, више скаче“. Не ради се ту о неозбиљном инату како га виде појединци компрадорске свести. Једноставно, понуђени план Колективног запада није у нашем интересу и нека га спроводе без нашег пристанка јер бисмо се, у супротном, одрекли права да поново покренемо сва та питања у друкчијим, повољнијим околностима.
Најбоље то објашњавају речи покојног патријарха Павла: „Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневице до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други.“

2 коментара

  1. Za podsecanje :
    Pismo kencelaru Gernardu Srederu,

    Berlin, 02. 05. 2000. Veoma cenjeni gospodine kancelaru, krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke).

    Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a.

    Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne:

    1. Organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.

    2. Organizatori su izjavili da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.

    3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi.

    4. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945.

    5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, de facto, prevazišli prepreku i dilemu koja je nastala posle usvajanja “Koncepta nove strategije” Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanje Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.

    6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.

    7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.

    8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.

    9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.

    10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.

    11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.

    Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.

    Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.

    Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.

    S prijateljskim pozdravima,

    Potpis Vilija Vimera; Berlin, 02. 05. 2000.

    izvor prevoda: NIN 08.02.2007, preveo N.Živković

  2. unutrašnji dijalog o kosovu

    (iz drugog ugla)
    politika pasivnog ultimatuma

    Mnogo više pažnje i uznemirenja izazvao je Lajčak kada je posle razgovora sa zapadnom “petorkom” saopštio da je Aleksandar Vučić “demonstrirao odgovoran pristup i volju da donese teške odluke u interesu mira i evropske perspektive za Srbiju”. Te teške odluke su da se Srbija prećutno saglasi sa ulaskom Kosova u sve medjunarodne organizacije, EU, Nato, UN. To je Vučić i nagovestio da će prihvatiti predlog petorke jer nemamo drugi izbor.

    Vučiću nije prvi put da daje kapitulantsku, bolje reći izdajničku izjavu. Sećamo se kako je Vučić sa prvom posetom Americi, pri povratku u Srbiji govorio “da nas očekuju teški i bolni pregovori o Kosovu”, a nije hteo narodu Srbije da kaže koji su to teški i bolni pregovori. Što asocira da je dobio instrukcije-plan od Amerike kako da omogući Albancima nezavisnu albansku državu Kosovo: Godine 2013 odmah su sa Dačićem potpisali (veleizdajnički) Briselski sporazum kojim je Kosovo dobilo formulisane statusne odredbe da dobije nezavisnu-državu Kosovo – (zamislite koji cinizam: Naslov: za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova) sa integrisanim administrativnim prelazima u granicu. Dokumenti se potpisuju na kraju sporazuma kada obe strane usaglase stavove. Očigledno je da iz navedenih razloga Briselski sporazum nije dostavljen skupštini Srbije na javnu debatu-raspravu po svim tačkama da se prikrije suština-predaja teritorije. Da se potsetimo još na dve jzjave Vučića, citiram: “Srbija nema ništa na Kosovu, dobitak je ako nam Albanci daju jedan metar kvadratan”, i pitanje EU: “Šta će EU da nam da za Kosovo” (to su silni krediti i investicije…).

    Ako se sprovede ultimatum Zapada, Srbija nikada neće povratiti Kosovo jer ga je pregovorima predala Albancima, a Evropa je posrednik i garant pregovora. Takodje smatram ako se prihvati ultimatum i učlani Kosovo u UN – da će najverovatnije Vučić dobiti Nobelovu nagradu za mir na Balkanu. Nobelovu nagradu zamalo nije dobio Dačić 2013 godine, citiram njegovu izjavu od pre nekoliko meseci javno na TV (lično sam gledao): “Amerikaa mi je obećela Nobelovu nagradu za mir ako potpišem Briselski sporazum(!). Ja sam potpisao i nisam dobio Nobelovu nagradu, obećali a nisu mi dali”. Govorio je u tonu kao da mu je krivo što nije dobio nagradu, a nije ga briga što je potpisao sporazum da se KiM preda Albancima, koji je, očigledno, najsnažniji argument zappadnoj diplpmatskoj petorki da nameće svoj predlog-ultimatum Srbiji da zažmuri na nezavisnost-učlanjenje Kosova u UN i svim medjunarodnim organizacijama (izdato i predato KiM).
    Takodje nije jasno zašto se stalno potencira kako je Kosovo čedo, mezimče Zapada-EU. Kosovo je političko pitanje i EU ga prisvaja iz političkih i medjunarodnih interesa, a ne iz ljubavi prema Šiptarima a mržnjom prema srpskom narodu. Pogotovo što je Zapad-Evroma najmultikulturalnije pomešanaa u svetu. Niti je tačno niti je adekvatna komparacija, čak uvredljivo za majke koje svoim bebema, maloj dečici govore čedo moje mamino. Kome je palo na pamet da taj majčinski izraz koristi u politici: vrovatno da skrene pažnju od agresivne politike zapada da se otme KiM.

    HITNO DA SE ODBACI francusko-nemački-EU predlog ultimatum za Kosovo i Briselski sporazum – kroz narodni referendum!!!
    Da ne dužim dalje, široka je tema.Hvala na razumevanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *