ПИСМА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА – Спавачи на задатку

У чијим је рукама последњи чавао за мртвачки сандук БиХ?

Признање генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга да је безбједносна ситуација на КиМ лакмус папир стабилности на Балкану – није ни неочекивано ни просветљујуће. Мало ко би, уз дозу подразумевајућег поштења, био спреман да устврди нешто другачије. Модел притиска на Балкан у режији Запада и НАТО-а није непознаница. Данас Косово, сутра БиХ, Сјеверна Македонија или Црна Гора.

НА ЗАПАДУ НЕ РАЗУМИЈУ – У САРАЈЕВУ НЕ ПРИЗНАЈУ Српска је Дан Републике славила два дана, на два места – у Бањалуци и Источном Сарајеву – без освртања на претеће поруке најпознатијег балканског туристе, националсоцијалисте Кристијана Шмита. За то вријеме, у владајућем бошњачком октету (у међувремену постао секстет) отвориле су се нове пукотине. Лидер групације бројних политичких странака, бошњачко-исламског културног круга Нермин Никшић, показало се, има немале проблеме унутар СДП БиХ. Готово истоветно како је Нијаз Дураковић пензионисао стару босанску гарду или Златко Лагумџија смјенио Нијаза, а Жељко Комшић потом угрозио Златка – данас наступа Денис Бећировић. У координацији с градоначелницом Сарајева Бењамином Карић и уз подршку групације америчких обавјештајаца пониклих у тузланско-живиничкој „Бази Орао“, Бећировић угрожава Никшића. Ова подмукла математика иде наруку Елмедину Конаковићу и његовој странци НиП – Народ и правда, који уз подршку хрватске обавјештајне заједнице на позиције широм муслиманских кантона гура неоусташки кадар. Дејан Ковачевић, нова верзија Жељка Комшића, најпре је свом ментору из Брезе издекламовао вехабијску „заклетву“ научену у тајним службама Хрватске да би се затим, с препоруком провереног вехабије, декларисао као Хрват и заузео хрватску политичку позицију. Извесно је да ће хрватско питање бошњачка осморка ријешити у складу с пројектом осмишљеним у канцеларијама западне колонијалне управе у БиХ. То би требало да значи јачање хрватске аутономије – више од данашње позиције а мање од ентитета – али и нарушавање партнерства с представницима Републике Српске, тј. СНСД-а. Даље, могло би се очекивати, био би настављен прогон лидера Републике Српске, као и акције које воде тихом разарању Дејтонског споразума, уставној деградацији РС чиме би се положај Срба изједначио с лошим положајем Хрвата. Планови су тек рачун без крчмара – на Западу не разумију – у Сарајеву не признају.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА АВЕТИ ПРОШЛОСТИ За то вријеме СДА регрутује стари кадар попут Јасмина Мулахусића, муџахедина из Луксембурга, скромно обученог да на фејсбуку отвори профил под именом Адо Линго како би јуначки ратовао против наводних наследника Фекрета Абдића. Сви из истог миљеа. Разлози за активирање старих спавача леже у покушају СДА да прекине незаустављиво урушавање наслеђа Алије Изетбеговића и енглеске фракције Младих муслимана у БиХ. Ипак, закључују у СДА, неправедно би било заборавити њихову историјску улогу – гурање Бошњака у крвави рат против сродних народа и тровање мржњом исламизма. Све то довело је још у раним почецима њиховог политичког дјеловања, а посебно у послијератној владавини до слабљења идеолошке и мисаоне снаге заједнице, губљења идејног програмског оквира који би муслиманима дао особеност и способност обнове и корекције правца кретања државе.

САСТАНАK/РАСТАНАК У ДОБОЈУ Сада, након одржаних Општих избора у БиХ и договора око расподјеле власти, а под образложењем колективних интереса, сударили су се политички обрасци, програми и интереси. С једне стране, СНСД и ХДЗ као апсолутни побједници у српском и хрватском народу, а с друге тајанствена прозападна осморка која, показало је време, није била одржива. Наиме, након састанка одржаног у Добоју крајем прве недјеље 2023. године ова испостава Запада постала је шесторка. Заслужни за цепање осморке су дуговјечни, петоструки начелник општине Цазин Нермин Огрешевић, један од оснивача А СДА, касније НЕС-а (Народни европски савез), и начелник сарајевске општине Нови град Семир Ефендић, познатији под надимком Мали од Хариса С (никада кажњен за убиство почињено у саобраћајној несрећи) и предсједник тзв. странке За БиХ. Разлог? Присуство у власти и политика Милорада Додика.

ОНИ И МИ Рат из деведесетих који су „под Алијином заставом“ Бошњаци изгубили само делом може објаснити чињеницу да је БиХ земља на вечној ивици распада. Истина је да се ова немогућа земља мало када кроз своју историју, од 1054. па надаље, налазила на безбедној удаљености од ивице провалије. Како тада, тако и данас, односи међу Србима, Хрватима и Бошњацима функционишу по принципу „ми“ против „њих“, при чему је, речима Екмеџића, религија послужила као главна вододелница, а последично, и национална припадност. Разлике у култури и религији нису мимоишле политичка питања, а то се протеже од форме државног уређења, људских права и миграција, до трговине и екологије. По Хантингтону, све те групације и шири идентитети чине цивилизације. Прича је проста и нужно води ка сукобу.
Управо због тога Алијина настојања да „љубав према својој странци СДА“ наметне и изједначи с љубављу „према домовини“ или према вјери – нису дали резултата. Покушај да „Алијино босанство“ замјене националне политике и идеологије, бесмислен је, јер никаквих Босанаца није било, нема, нити их може бити. Ко год да баштини ту идеју – Бакир, осморка или Запад – у рукама крије последњи чавао за мртвачки сандук спреман за живе и реално постојеће, историјски, културно и државотворно потврђене народе у Босни – Бошњаке, Србе и Хрвате.
Са Алијом и после њега, СДА ове просте истине није била кадра да разуме. Други су пак ту истину добро разумели. На њој и граде политику скорог краја БиХ.