“ОТОПЉАВАЊЕ”: Шта Србија и Срби очекују од Хрвата и Хрватске

И наишао на хрватску забрану. Можда је затезање наступило због тога што је Србија, поштујући претходни споразум са Хрватском, у обећаном року обновила кућу бана Јелачића у Петроварадину, направила пут према Таванкуту, обезбедила и гарантовала поштовање матерњег језика Хрвата, учинила много тога у школству и политичком животу.

О православном Божићу, у циљу “отопљавања”, Загреб је посетила српска екуменска политичко-духовна делегација на челу са Дачићем и патријархом Порфиријем. Додуше, патријарх Порфирије је ту био и нека врста домаћина, јер је он и митрополит загребачко-љубљански.

Хрватски премијер Пленковић је, пре него што је у божићној чесници нашао новчић, нашој делегацији тврдо и у очи рекао да Хрвати у свом домољубљу никако не могу да забораве “агресију Милошевићевог режима”. То их памћење толико опседа да не могу да се сете ни “Бљеска”, ни “Олује”, ни 250.000 силом протераних Срба из Крајине. Јасеновац није ни поменуо, јер се сећање на њега већ пренело у народну песму чији се стихови често могу чути диљем Хрватске, а ових празничних дана у Башкој Води: “Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара”.

Добре односе са суседним и свим другим државама Србија треба да одржава. Па и са Хрватском. Некада је за такве односе довољан и протоколарно-дипломатски, званични однос око неких прагматичних проблема, што често даје довољно добре резултате. И без очекивања узвраћене и неузвраћене, тајне или јавне љубави. Тако би требало чинити и када су Хрвати у питању. Међутим, код Срба готово увек постоји жеља да им се допадну и да их они заволе, те су и њихова очекивања увек велика. Српски је ширити љубав, али је опасно када имамо оне који нам се свете зато што смо им понудили љубав. Обично је било обрнуто. Овде се свети онај који није узвратио љубав. Жеља да се допаднемо је некада толико велика да смо спремни да издржимо непосредне увреде, грдње и понижења. Па и оне овог Божића.

Па, шта Србија и Срби то очекују од Хрвата и Хрватске?

Да признају да се у Хрватској деведесетих водио грађански рат у коме су страдали грађани Хрватске? Да су бар два пута активно учествовали у разбијању заједничке државе? Да их никада у историји није напала српска војска? Да признају шта је било у Јасеновцу? Да кажу да усташка НДХ није била само један од “чимбеника одржавања континуитета повијести хрватске државности”? Да разложно утврде одговорности кардинала Алојзија Степинца и католичког клера у НДХ? Да отпризнају независно Косово? Да нас подрже за пријем у ЕУ? Да кажу неку самокритичку реченицу о “Олуји”? Да поправе бар две српске куће на Банији после земљотреса а не само једну једину (!) Да поштују права преосталих Срба у Хрватској? Да врате протераним Србима грађанска, политичка и имовинска права? Да врате ћирилицу у Вуковар? Да изјаве да са нама немају никакве граничне спорове као што смо ми њима писмено гарантовали? Да не подржавају сваки напад на Србију било откуда он долази, а нарочито када то долази са КиМ, или из Црне Горе и Федерације у БиХ? Да се смањи број групних и масовних испада против Срба и Србије? Иначе, када је о толикој количини антисрпских испада и званичних манифестација реч, да ли је уопште могуће говорити о појединачним испадима или стању духа једног народа и државе?

Сложићемо се да су оваква очекивања неоснована и нереална. Зато их и не треба јавно ни обзнањивати и уз то губити сопствено самопоштовање. Ако се та очекивања у односима између две државе са српске стране смање неће бити ни толико страсти у тој неузвраћеној љубави. Они нека наставе да раде свој посао. А ми свакако треба да сачувамо сами себе од сваке мржње. И усмеримо своју љубав према онима који су спремни да нам је истом мером, или бар учтиво узврате. 

Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник “Вечерњих новости”