ОСВРТ НА ТЕКСТ БОЖИДАРА ЗЕЧЕВИЋА: НИЈЕ ТАЧНО ДА САМ СЕ ТЕК НЕДАВНО „ОСМЕЛИО“

Кад се упустио у вредновање Штросмајерове југословенске политике и мог оцењивања те политике, као и односа српске интелектуалне елите према југословенству и југословенској идеологији, било би добро да се господин Зечевић боље обавестио о томе шта сам, када сам и како све о томе писао

У тексту под насловом Васкрс српског становишта, објављеном у „Печату“ 13. јануара о. г., господин Божидар Зечевић се на два места позвао на једну моју изјаву о југословенству и југословенској идеји. Цитирајући ме, г. Зечевић је написао: „Овај угледни историчар тек недавно се осмелио да призна да ’многе српске личности као што су Јован Скерлић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Јован Жујовић, Богдан и Павле Поповић и многе друге веровале су да стварање заједничке југословенске државе може свима да буде од вишеструке користи. Међутим, те наше велике и истински значајне личности, занете југословенском идејом, нису добро познавале партнере с којима су основале заједничку државу. Они нису благовремено успели да схвате да југословенство бискупа Штросмајера, засновано на хрватском државном и повесном праву, није било истинско југословенство него прикривени вид хрватства и великохрватства.’“ Даље је г. Зечевић написао: „’Другим речима’, сада је јаснији Крестић, ’Срби су насели на југословенску фразеологију’“, после чега је дописао сопствену оцену: „не само бискупа Штросмајера него целе једне ујдурме данас би се рекло Колективног запада“.
Моју изјаву г. Зечевић је преузео из интервјуа који су објавиле „Вечерње новости“ 25. децембра прошле године. Он је оценио да сам се тек том изјавом осмелио да признам да је за многе српске угледне личности, за српску културну елиту, југословенска идеја била заносна и да сам сада јасан у исказу да су Срби „насели на југословенску фразеологију не само бискупа Штросмајера него целе једне ујдурме данас би се рекло Колективног запада“.
Писање господина Зечевића да сам се тек сада осмелио да напишем како је реаговала српска интелектуална елита на југословенство типа Јосипа Јураја Штросмајера и да су Срби прихватањем тог типа југословенства били преварени, да су „насели на југословенску фразеологију“ ђаковачког бискупа, сасвим је погрешно. Немам разлога да сумњам у било какве зле намере господина Зечевића. Међутим, кад се упустио у вредновање Штросмајерове југословенске политике и мог оцењивања те политике, као и односа српске интелектуалне елите према југословенству и југословенској идеологији, било би добро да се боље обавестио о томе шта сам, када сам и како све о томе писао. Да је то учинио, и да се није ослонио само на мој поменути интервју објављен у „Вечерњим новостима“, не би могао да напише да сам „се тек недавно осмелио да признам“ да су „многе српске личности (…) веровале да стварање заједничке југословенске државе може свима да буде од вишеструке користи“. Тада би сазнао да сам имао „смелости“ да се бавим овим питањем још пре више од пола века, када сам 1967. године одбранио а потом и објавио докторску дисертацију, као и све време после тога, до данашњих дана. Сазнао би да сам због те „смелости“, коју бих радије оценио као професионалну и моралну одговорност, имао и политичких проблема. Са самог политичког врха Србије, због мог разобличавања Штросмајерове југословенске политике, жигосан сам као рушилац братства и јединства, као историчар који лицитира с југословенском идејом, националиста и шовиниста. Било би неукусно да овом приликом наводим све своје књиге, чланке, расправе и томове објављених докумената да докажем да господин Зечевић није у праву, да је погрешио када је написао да се Василије Крестић, „овај угледни историчар тек недавно осмелио да призна да су ’многе српске личности (…) веровале да стварање заједничке југословенске државе може свима да буде од вишеструке користи’“. Овим освртом желим да исправим једну омашку господина Зечевића због које уважени читаоци „Печата“ могу о мени и мом научном раду стећи погрешан утисак.