О ЧЕМУ ЋУТИ ПРИПОВЕДАЧ РОМАНА?

Владимир Кецмановић: Кад ђаволи полете, Лагуна, 2022

Након што је у, сада већ култном, роману Топ је био врео Владимир Кецмановић осмислио приповедача и главног јунака који приповеда својим унутрашњим гласом будући занемео од експлозије гранате и трауме у ратном Сарајеву, у најновијем роману Кад ђаволи полете његов приповедач приповеда ћутањем. Одсуство приповедачевог/јунаковог гласа остварено је његовим отуђеним односом према самом себи. Намеравајући да постави јунака који је вишеструко повређиван и трауматизован околностима свог младог живота, Кецмановић подмеће својеврсну бомбу већ на самом почетку романа, када читалац уљуљкан у стабилно, конвенционално приповедање у трећем лицу схвата да иза таквог приповедања не стоји никакав традиционални, свезнајући приповедач, већ сам главни јунак, момак од седамнаест година из дома за напуштену децу, који себе доживљава, чак не као „њега“ већ као „туђег“.
Наративне бомбе вребају у овом роману иза сваке странице и како прича одмиче, постаје јасно да су оне постављене с добрим разлогом – да представе разарање младе, још до краја неформиране личности. Већ и главна тема Кецмановићевог романа – ментално и сексуално злостављање дечака лишеног било чије заштите, показује експлозивни потенцијал са становишта, назовимо то, естетске коректности, по којој књижевно дело треба да буде „цело лепо“ и да не узнемирава читалаштво бруталним одразима стварности. Оваква аристотеловска обавеза која стоји пред сваким писцем, за Кецмановића се показује као најбољи изазов за покретање приповедања и достизање естетског идеала класичних трагедија, које нису биле лишене сцена бруталности и крвавих расплета а јесу биле оличење уметности.
Премда у роману Кад ђаволи полете нема никакве „крви“, формална трагичка предиспонираност се у њему остварује иронијским дијалошким односом са Шекспировим Хамлетом. Други главни лик романа, средовечни Американац Кеј који, на маргинама закона, усваја 17-годишњег дечака из дома за незбринуту децу, себе доживљава, тумачи и брани као осавремењеног Хамлета. Потреба једног до крајности декадентног јунака с ђаволским атрибутима – злостављање незаштићеног бића, манипулисање, садизам, контрола, сексуалне перверзије, дрогирање – да себе објасни и да се идентификује са Шекспировим трагичким јунаком, у функцији је исцртавања унутрашњих слабости носилаца формалне моћи. Кејева моћ је на првом месту финансијска, а на другом империјална. Књижевни лик „лошег“ Американца који, поред тога што је декадентан и дегенерисан, уцењује, корумпира и криминализује носиоце српских полуга власти, с једне стране је нов и интригантан, а с друге стране и није сасвим непознат јер је недавно био виђен на филму, у ТВ серији „Кости“, додуше манифестован као „лош“ Енглез. Како оба лика, и филмски и књижевни, имају доста подударања не само у концепту већ и у личним карактеристикама, тако што на исти начин извештачено отежу док говоре како би неутралисали страни акценат, може се претпоставити да није у питању случајна подударност већ да је исти прототип инспирисао и аутора серије и аутора романа, што не мора да указује ни на какву ауторску слабост. Напротив, овим се сугерише постојање потребе у савременом стваралаштву за проблематизовањем једне специфичне теме, али и појаве у нашем друштву.
Тема разградње друштвеног морала и наличја политичке и финансијске елите у нашој земљи, у Кецмановићевом роману је у другом плану. О њој се проговара посредно, осликавањем судбине дечака из дома за напуштену децу кога држава, због ситног новца и уцена, препушта злостављању дегенерисаног власника моћи. Писца више занимају природа такве колонијалне моћи, њене унутрашње границе и домети и перспектива њеног самоуништења. Постављајући Кејево самоодређење између хамлетовског слабићства и привидне супериорности старог Рима, с којим се овај јунак такође идентификује, Кецмановић додељује симболичку вредност савременој америчкој империјалности и одређује јој карактер и порекло. Антагонизам између Кеја, као хамлетовског слабића, и његовог оца, власника богатства, материјализована је слика антагонизма између генерације америчких „очева оснивача“ и њихових декадентних, деструктивних потомака. Болни процес у току којег се српски дечак ослобађа од отуђености са самим собом, када из руку дегенерисаног, дрогираног хомосексуалца Кеја пређе у стабилне руке његовог једнако бездушног оца, песимистична је потврда о жилавости и мимикријској трајности савремених империја, које се не урушавају изнутра као она некадашња, римска, колико год биле сличне по неким особинама.
Успевајући у својој нарацији да све сцене бруталности, насиља и первертираности саопшти из перспективе дечаковог неговорења и самоотуђења, Владимир Кецмановић пребацује језичак на уметничкој ваги на ону страну где саопштено, ма колико било експлицитно и натуралистичко, само наговештава нешто још више несаопштиво. Прича овог романа о дечаку који трпи злостављање и који о себи мисли као о неком туђем, није само прича о ћутању над насиљем и занемаривањем већ је то и прикривена прича о прећутном трафикингу наших институција и нас као колонијализоване државе.