Напумпана еуфорија има цену

Улазак Хрватске у Шенген и еврозону

Хрватска је све своје циљеве постигла служећи се обманама и сплеткама. Помахнитала поскупљења и бес грађанства који је снашао хрватско вођство зато можда најбоље сажима изрека „све се враћа, све се плаћа“

Први дан нове године на граници између Словеније и Хрватске почео је слављем и хвалоспевима политичара. На предности уласка Хрватске у Шенген и еврозону указао је министар финансија Марко Приморац: пред камерама је пришао банкомату, укуцао ПИН код и уместо куна подигао – евре. Није марио што је то био један од ретких банкомата који је првих дана 2023. радио на територији целе „лијепе наше“ јер прелазак на нову валуту није ишао глатко као што је најављивао премијер Андреј Пленковић пре него што су га демантовале вести с терена и огорчено грађанство које није могло до својих пара.
Поправљајући сопствени имиџ, Пленковић је позвао председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен да на први дан 2023. попије кафу – на загребачком тргу. Шефица ЕК се заиста обрела на Тргу бана Јелачића, понудила се и да плати, али Пленковић је у жижи фотографских објектива то одбио, не стога што је каваљер већ да пред очима света први пут у Хрватској измири рачун у еврима. Није марио за цену кафе, ни што је грађанима Хрватске убрзо пресела јер су све цене, не само кафе, подивљале чим је евро одменио куне. Угоститељи, трговци, услужне делатности… сви су прибегли маневру добро познатом у чланицама ЕУ које су раније прешле на заједничку монету. Сви су заокружили цене. Јасно – навише.

СКОК ЦЕНА „Мушко шишање је код локалног фризера коштало 60 куна (8,1 евро), а сад је заокружио на 10 евра, каже, тако ће купцима бити лакше“, љутила се несуђена муштерија на сајту специјализованом за алармирање потрошача о поскупљењима у последици увођења евра. Пљуште слична обавештења – свуда у Хрватској је из „непознатих разлога“ кафа с млеком скочила са 12 куна на два евра (око 15 куна). Килограм клементина је на једној од загребачких пијаца пре увођења евра коштао 12 куна, а од 1. јануара је цена „заокружена“ на два евра. То је био тек врх леденог брега поскупљења која су запљуснула Хрватску. Бесни грађани обрушили су се на владу, надлежне министре… А они су одговорност свалили на грамзиве трговце. Иза кулиса се одвијао сценарио којег су се грађани Хрватске највише бојали, поучени лошим искуством комшија са севера, јер се 2007. слично догађало и у Словенији када је толаре заменила еврима. Тада, истина, поскупљења нису била једнако болна као сада у Хрватској, али није било ни рата у Украјини ни енергетске кризе, инфлације и свеопште скупоће, правдају се хрватски трговци. Премијер Пленковић се заузврат састао с представницима инспектората и Управе царина, све како би заштитио народ од неоправданог галопа цена. Влада неће дозволити да успех увођења заједничке валуте помуте поскупљења, обећао је Пленковић, усвојивши одлуку да „сви привредни субјекти који су неоправдано повисили цене, морају да их врате на ниво од 31. децембра“.
Главни државни инспектор Андрија Микулић упозорио је министре да су услужне делатности од 1. јануара „повисиле цене од 10 до 80 одсто!“. Министар привреде Давор Филиповић обрецнуо се на велике трговинске ланце: „Трговци су искористили увођење евра да поново подигну цене како би преварили грађане. Рекао сам им да је струја у Словенији 60 одсто скупља него код нас. Где су онда попусти? Нисам добио одговор. Очекујем да почну да спуштају цене, а не да их стално дижу. Неће ковати профит на рачун срозавања стандарда наших грађана. Нећемо дозволити да неко користи прелазак на евро како би подигао цене.“
Хрватском се у међувремену пронео глас да су исти производи у Словенији јефтинији него у истим трговачким ланцима код куће. И заиста – новинари су у две „Лидлове“ продавнице међусобно удаљене око 20 километара, једна је у Брежицама, друга у Загребу, утврдили да је разлика драстична. У словеначком „Лидлу“ је корпа пуна потпуно исте робе коштала 19, а у хрватском 26,5 евра. Поређење је обухватало десет насумице изабраних артикала: путер, тост, газирану воду, шунку, качкаваље трапист и чедар, пудинг, туњевину у конзерви, ајвар и чипс. Штавише, неки од тих артикала су били у Хрватској део „акцијске цене“; када бисмо узели у обзир редовну цену, хрватска корпа би била још скупља. Новинари су потом открили најмање 30 јефтинијих артикала у словеначком „Лидлу“ и само три која имају исту или нижу цену у хрватском…

У Хрватској је цена хране још пре увођења евра и рата у Украјини била изнад европског просека. Зато су и пре 1. јануара ове године паркинзи дућана на словеначкој страни сада укинуте шенгенске границе врвели од возила с хрватским регистрацијама. А онда се у првој седмици 2023. тај број удвостручио; на паркинзима словеначких тржних центара готово сваки други ауто има хрватске регистарске ознаке и то не само у пограничним варошицама него и у Љубљани, Марибору, Цељу… Да шарада буде већа, на друштвеним мрежама је испливао снимак премијера Пленковића из 2019. године; стрепњу грађана да ће се увођење евра изродити у неконтролисана поскупљења сузбијао је тада тврдњом да ће на пример „кафа поскупети највише две липе“. И на седници Националног савета за увођење евра је 28. фебруара 2019. тврдио да ће ефекат конверзије куне у евро бити благ и једнократан, као и да су цене у осталим чланицама ЕУ приликом увођења заједничке монете порасле за свега 0,23 одсто. Три године касније власници кафића нису марили за премијерова обећања: кафа је поскупела 150 пута по 2 липе (300 липа = 3 куне). Зато у Хрватској расте револт који је надјачао краткотрајну светковину због преузимања евра. Огласио се и загребачки економиста Иван Ловриновић, који је протеклих година упозоравао на штетност одлуке Пленковићеве владе да куне замени евром: „Током целе каријере, већ 30 година, проучавам монетарну политику и међународне финансије на Економском факултету, зато сам свестан тежине проблема. Ово је једно од најважнијих питања функционисања хрватске привреде и државе; домаћа валута је део суверенитета сваке државе, а тај је сада у рукама наднационалне институције при чему евро у економском погледу доноси читав низ лоших последица, почев од губитка монетарне политике, јер се више не може управљати каматном стопом и девизним течајем. Уз то, евро не може да нас заштити од пораста цена, на шта сам (узалуд) упозоравао.“
„Евро је само за богате државе“, опомиње професор економије, уверен да је „евро катастрофа која води у пропаст!“ Ловриновић није остао дужан ни Хрватској народној банци коју оптужује да је диктирала прецењен курс куне. На критике трговаца узвраћа да је куцнуо час да народ због високих цена позове на одговорност премијера и гувернера Хрватске народне банке. „Слушајући премијера, стекао сам утисак као да сам се вратио у осамдесете године, у бившу Југославију, у социјалистички начин вођења економије, где се лимитирају цене, где се све мора вратити на неки датум одраније, где се прети одмаздама, као у случају струје. Па чекајте, зар ми нисмо прешли на тржишну привреду? Ко може забранити произвођачу или трговцу да сам формира цене“, прозвао је хрватску владу професор Ловриновић, не скривајући јед што је државни врх био глув на благовремена упозорења, у време када је могао да одустане од евра и спречи фијаско, уместо што је пумпао еуфорију и спремао нацију на преузимање евра за домаћу валуту. Уверен је да ће Хрватска платити ужасну цену због погрешне одлуке политичких вођа. „То је страшно лоша одлука… Ниједна земља у еврозони није увела евро у овако катастрофалним условима. Овде је реч о политичком насиљу – евро су увели на силу, политички, очито да би се додворили врхушки Европске уније да би показала да је тај пројекат још добар, да је жив, без обзира како ћемо (Хрвати) проћи. А цена те одлуке, која је, понављам, страшна, биће изузетно висока за читаво друштво“, истиче професор Економског факултета у Загребу.
Поврх свега, Хрватска је у замешатељство са увођењем евра увукла и најчувенијег Србина на свету, ставивши на нов ситниш (центе) портрет Николе Тесле. Није то било из пијетета због чињенице да је усташка НДХ у Другом светском рату у логору Јасеновац побила готово сав Теслин род, нити што је 1992. дигнут у ваздух његов споменик у Госпићу. Теслин лик је 1. јануара ове године освануо на новим хрватским „бакреним“ новчићима уз шаховницу, иако с њом није имао никада ништа јер у време његовог рођења Хрватска није била суверена већ под управом Аустроугарске монархије. Стога су многи аналитичари у том чину Пленковићеве владе препознали акт присвајања српске културне баштине и ругања суседима с друге стране тек успостављеног „јужног“ Шенгена који „дели“ Србију и БиХ од остатка Европе. Да није било усташких стратишта и да се председнику Хрватске Зорану Милановићу није омакло да Никола Тесла има „мање везе са Србијом него Брус Ли“, уз напомену министра спољних послова Гордана Грлића Радмана да „не зна какве то везе има Никола Тесла са Србијом“ – можда не би било тако јасно да је Хрватска под покровитељством Брисела заправо злоупотребила великог српског научника. Нема сумње да тај гест није у духу некада толико опеваних европских вредности.
Ни то није последња сенка која се надвила над хрватске грађане у „судбоносној“ новогодишњој ноћи на прелазу у 2023. годину, када је Хрватска постала и део Шенгена. Нема више спуштених рампи ни црвених семафора на граничним прелазима Словеније с Хрватском, сада свуда пише: Слободан пролаз. Многе путнике је одушевила спознаја да је крај километарским гужвама, нервози и хаосу на хрватско-словеначкој међи. Све то је од стране Европске комисије лансирано као велико постигнуће не само ЕУ него и победе „европских вредности“. Иза позорнице се, међутим, годинама одвијала политичка драма; Љубљана је морала да се помири с болним спољнополитичким поразом и спознајом да је давно хваљене постулате Уније потиснуло кршење међународног права и анулирање потписаних међународних уговора с обзиром на то да је Хрватска на путу у обе зоне, шенгенску и евра, изабрала политику „свршеног чина“ да би сломила блокаду Словеније због нерешеног разграничења на копну и мору. Ради се о спору који тиња више од три деценије, од распада некадашње Југославије.

ПРЕВАРЕНИ СЛОВЕНЦИ Хрватска политика се није либила да преваром надмудри словеначке колеге: у циљу уласка у ЕУ Загреб је 2009. пристао да вишедеценијску пограничну међусобицу пресече посебан суд, основан у Хагу. У то име су завађене стране исте године у Стокхолму потписале „арбитражни споразум“. Словеначки правници су прекасно схватили да је Словенија начинила кобну грешку јер је одустала од права на вето којим би Хрватску обавезала да пре уласка у ЕУ, НАТО, шенгенску зону и еврозону – мора да испоштује арбитражну пресуду. Уместо тога, Љубљана је, иако је имала богата негативна искуства с вероломним хрватским државним врхом, после краће блокаде „пропустила“ Хрватску да 2013. уђе у ЕУ, потом и у НАТО. Загреб је истог трена заборавио на сва заклињања у „добро суседство“ и – свестан да ће арбитражном пресудом изгубити део територије – комшије на северу изненадио обзнаном да одустаје од арбитражног споразума. Повукао је свог представника из арбитражног трибунала упркос позивима Хага да то не чини, с обзиром на то да је хрватске изговоре оценио неуверљивим. Трибунал је 2017. донео пресуду која је одушевила Словенију јер јој је „враћен“ већи део Пиранског залива, као и спорне територије на копну. Радост је била кратког даха – Хрватска није одустала од става да је хашка пресуда ни у чему „не обавезује“. Узалуд је Љубљана подсећала Брисел да је гарант приликом потписивања арбитражног споразума била Европска унија главом и брадом, све како би престали учестали погранични инциденти и звецкање оружјем са обе стране словеначко-хрватске међе. Ни Вашингтон није био од помоћи Словенији; на крају је схватила да је потрошила милионе на безвредан папир пошто без сарадње Хрватске не може да преточи арбитражну пресуду из речи у дела.
Свесна да Бела кућа, Брисел и Берлин жмуре када Хрватска крши међународно право, влада у Љубљани, верујући да правда мора однети превагу, 2018. повлачи последњи, очајнички потез: поново тужи Хрватску, тада Европском суду правде у Луксембургу. Нови шок стиже две године касније – Европски суд правде себе проглашава „ненадлежним“. Вест је дотукла словеначку јавност, кивну на неспособне домаће политичаре и дипломате. Љубљани није преостало ништа друго него да повремено секира Хрватску претњама да – уколико Загреб настави да игнорише арбитражну пресуду – неће моћи у Шенген, ни у зону евра. Било је то јуначење празном пушком: водећи словеначки политичари, попут актуелне министарке спољних послова, преко ноћи су заборавили обећања дата бирачима. Тања Фајон се поводом уласка Хрватске у Шенген заједно с другим министрима из словеначке владе 1. јануара обрела на граничном прелазу Обрежје/Брегана да би позирала новинарима у друштву шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен и раздраганог Пленковића. Лицемерје перјаница ЕУ раскринкали су блогери, подсетивши да је Хрватска све своје циљеве постигла служећи се обманама и сплеткама. Помахнитала поскупљења и бес грађанства који је ових дана снашао хрватско вођство зато можда најбоље сажима изрека „све се враћа, све се плаћа“. У том светлу је „страшна цена“, која према професору Ловриновићу стиже Хрватској на наплату, можда не само праведна већ и заслужена.