МОЋ И НЕМОЋ ИСКОШЕНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА

Премијера представе „Тит Андроник“ у Југословенском драмском позоришту, у режији Андраша Урбана

Његова (Шекспирова) уметничка снага потицала је из народа. Поставио је себи циљ да не буде писац који се руководи интересом и који налази удобни кутак у домаћинству софистицираног мецене, већ популарни забављач, који нагони масе да се растану са својим тешко стеченим новцем у замену за жестока узбуђења – пише у својој узбудљивој књизи „Тиранин – Шекспир о политици“ (Вулкан издаваштво, 2020, превод на српски Владан Стојановић) харвардски професор, теоретичар књижевности, критичар и драмски писац Стивен Гринблат.
Та су се узбуђења, изгледа, често граничила с преступима, па су душебрижници због тога често и затварали позоришта, а аутори су неретко заглављивали у тамници.
„Шекспир, мајстор искошене перспективе, разборито је пројектовао машту што даље од непосредних збивања, али избегавање робије није био његов једини мотив… Његова дела сведоче о дубокој нетрпељивости према насиљу – чак, можда, управо против насиља усмереног на водеће политичке личности“, тврди на истом месту Гринблат.
Повод за поновно „уживање у тексту“ (Ролан Барт) једне од најбољих студија о новом погледу на Шекспиров драмски опус, на истраживање о „жудњи за апсолутном моћи“, против које је, по Гринблату, најлековитија „снажна непредвидивост колективног живота, његово одбијање да маршира укорак са било чијим наређењима“, била је последња премијера „Тит Андроника“ у Југословенском драмском позоришту, у режији Андраша Урбана. Редитељ, који је, својим дугогодишњим радом, успоставио уметнички поступак необичног ритуализовања класичних позоришних текстова, налик на Артоа и театар суровости, из данашњег времена, са великом дозом иронизирања и црног хумора, има своје следбенике у добром делу позоришне публике, али и критике. Има и „иконокласта“, неколицина њих којима је већ помало дозлогрдила естетика зла, насиља и мрака у Урбановим спектаклима, али никада до сада није се десило да се неко у публици и онесвести од таквих призора, у театру, у којем и мала деца знају да се мачује дрвеним мачевима и да га само вера у њега чини стварним. Записничар овог позоришног дневника био је на претпремијери у ЈДП-у, и присуствовао пре лаганом замору публике од збивања у „Титу Андронику“, пословично најкрвавијем Шекспировом комаду, пуном убијања, сакаћења, силовања и освете, него узбуђењу гледалаца до колабирања.
Несавршеност овог Шекспировог текста, због кога се убраја у мајсторове лошије комаде, дозвољава редитељима да се поигравају жанровима, па радња може да буде и брехтовска, са савременим сонговима и живим музицирањем на клавиру чудесне Ирене Поповић, али и неки женеовски ритуал зла, но ипак „искошен“ иронијом и малим подсмехом толиком крвопролићу. Тита Андроника Горан Шушљик тако и игра, некако „сотовоће“ (не само бог проблема са гласом на претпремијери), рефлексивног, дистанцираног интелектуалца и уметника ратних освајања. Дакле, никакво онесвешћивање није било видљиво са одличних критичарских места, с којих се, пословично, јасно виде и сцена и сваки невољни посматрач у публици који спава сном праведника, упркос крицима и певању на сцени. Но они који воле Урбанов „третман“ позоришног текста виде драматику и кад је нема, тумачећи то као доказ силине и истинитости редитељевих идеја.
Треба признати да је Андраш Урбан мајстор позоришних призора, па се човек неминовно осупне, кад се на сцену извезе хладњача, као симбол савремених погубљења у новијим догађајима овде. Али када се у уводном призору, иза клавира, покаже натпис ТИТО, који се преиначи у ТИТ, то неминовно заличи на Гринблатову тезу да је у основи игре коју играју моћници (па и редитељи) велика доза инфантилизма и кича.
У вези с тим, овај „Тит Андроник“ је био нека врста Жаријевог „Краља Ибија“, због големих претеривања, Шекспирових, мање Урбанових, овога пута. Сонгови и чаробни музички фон Ирене Поповић асоцирали су на могућност да се овај текст, напокон, постави и као мјузикл, у коме је све „фејк“, па и крв, и рат.
Једна од безобразније и најлуђе употребљених референци на „Тита Андроника“ препознаје се у делу поп културе… Бизарни догађај и црни хумор, ионако типични за анимирану сатиричну серију „South Park“, досежу нове размере – пише у програму представе драматург ЈДП-а Весна Радовановић, наводећи садржај четврте епизоде, у петој сезони ове планетарно популарне анимиране ТВ серије. Шекспирова „драма освете“ бива референца за радњу, у којој Ерик Картман, главни јунак, убија родитеље кривца за своје срамоћење, а онда организује и да их скувају, и понуде сину као оброк! А то решење предузима Тит Андроник, кажњавајући готску краљицу Тамору тиме што јој послужи питу од меса њених синова…
У Урбанововом „Титу Андронику“, у адаптацији Ведране Божиновић, одлично играју Анђелика Симић (Тамора), Јована Беловић (Лавинија), Вељко Стевановић (Арон), Јоаким Тасић (Сатурнин), Лазар Ђукић (Марко Андроник), Лука Севић (Луције), Драган Секулић (Басијан), Петар Петровић (Деметрије), Лука Антонијевић (Хирон), Младен Леро (Мартије) и Милан Бобић (Квинт). Био је инспиративан повод за ишчитавање Гринблатове студије, занимљиве, интригантне, тачне, заиста нове и свеже, јер је, као и код Шекспира, и овде у питању искошен поглед, од кога у уметности зависи њена стварна аутентичност.

В. Шекспир: ТИТ АНДРОНИК
Превод: Живојин Симић и Сима Пандуровић
Режија и сценографија: Андраш Урбан
Драматург и помоћник редитеља: Ведрана Божиновић
Костимограф: Лина Лековић
Композитор: Ирена Поповић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *