МИСТЕРИЈА НЕМАЧКО-ФРАНЦУСКОГ ПРЕДЛОГА

ПРЕГОВОРИ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Поред тога што су најбољи генерали, селектори, или тренери (у зависности од потребе), Срби много воле и да коментаришу ствари о којима углавном ништа не знају. Такав је случај и са такозваним немачко-француским планом за решавање питања Косова и Метохије, мада, мора се признати, постоје доста јасни обриси тога шта би план могао садржати

Специјални представник немачке владе за Западни Балкан Мануел Зарацин рекао је у новембру прошле године за Би-Би-Си на српском језику да је стратегија предлагача најновијег плана за решавање питања Косова и Метохије (Берлина, Париза, али и Брисела) да он остане тајна да не би био миниран унапред. „Гласине често терају стране да реагују и тиме неки предлог може бити уништен и пре него што је формулисан“, рекао је Зарацин. И председник Србије Александар Вучић изјавио је у више наврата да не може јавно да отворено говори о предлогу, јер је то захтев актера који стоје иза тог плана, а то је потврдио и шеф српске дипломатије Ивица Дачић: „Захтев предлагача је да се ништа не показује јавности док не постоји нешто око чега постоји договор.“
Опште је место, међутим, да је људски карактер такав да га „забрањено воће“ и тајна привлаче као светиљка у ноћи инсекте и отуд не треба да чуди да су бројни медији до сада објављивали своје верзије плана. И београдски, и приштински, и албански. Последњи у низу то је учинио један луксембуршки позивајући се на „дипломатске канале“. Лист „Данас“ објавио је, наиме, 22. јануара, два дана након кључног састанка председника Вучића с оним што се назива „Великом петорком“ оно за шта тврде да је текст „европског“, односно немачко-француског предлога „основног споразума Косова и Србије“, како га назива „Данас“.

ЂЕ ЈЕ, БА, ПРОЦУРИЛО? Прво упада у очи чињеница да је нацрт плана, као што смо навели, објавио „Данас“ који карактерише (екстремно) прозападна уређивачка политика и то да је ауторка највероватније истакнута новинарка тог листа Снежана Чонградин (текст је објављен под иницијалима С. Ч.) коју краси немогућност да у колумнама пише о било чему, а да не помене српске злочине, агресију и остало из тог репертоара. Да се претпоставити да ни „Данас“, ни Снежана Чонградин немају баш неке изворе у круговима блиским Андрићевом венцу, или Немањиној 11, па да би нацрт тајног споразума добили с неке од тих адреса, осим ако се не би радило о озбиљној субверзији, односно „мангупима“ из редова СНС-а, да парафразирамо друга Лењина.
Много је вероватније да је до цурења дошло са западне стране, из неке од амбасада држава чији су представници обавештени о садржини плана. Ако је то случај, то би значило да се она стратегија о којој је говорио Зарацин променила, и да спонзорима плана више није у интересу да он буде обавијен велом тајне и да се ризикује да он „буде уништен и пре него што је формулисан“. А шта је разлог томе, може се само нагађати. На памет пада идеја да би то могао бити начин да се „бочно“ изврши још један притисак на Београд, односно на Вучића. Трећа могућност, коју исто не треба одбацити, јесте та да је у Приштини цењена новинарка листа „Данас“ немачко-француски предлог добила од „косовске“ стране. Питање је зашто би они желели да „потопе“ предлог који, по свему судећи (укључујући ту и речи председника Вучића да у овом „папиру није лако пронаћи било шта чиме бисмо били одушевљени, напротив“), долива воду на воденицу косовских Албанаца. Једино, можда, зато што су полетели превисоко, па им сад више ни ово није довољно.
Не смемо заборавити ни могућност да су нацрт немачко-француског плана листу „Данас“ дотурили руски агенти са циљем да изазову рат на овом простору како би скренули пажњу са својих злочина у Украјини, што је теза иза које би највероватније стао народни посланик и професор Факултета безбедности Зоран Драгишић (видети текст „Тачка спајања“ из „Печата“ бр. 745). У сваком случају, идентитет извора овог документа остаће тајна (још једна која ће нас копкати) јер ће новинар(ка) С. Ч. сигурно знати да штити своје „дубоко грло“ (псеудоним за извор новинара „Вашингтон поста“ Боба Вудворда и Карла Бернстина који су раскринкали аферу Вотергејт), што је сасвим у складу с професијом којом се бави.

ПИТАЊЕ СУШТИНЕ Да не бисмо (попут руских агената који распирују насиље на Косову и Метохији) скретали пажњу са суштине објављеног на питање извора, осврнимо се на тзв. француско-немачки предлог. Вучић је у обраћању 23. јануара навео да му је „у разговору са петорком (20. јануара) у другој реченици речено да морамо да прихватимо план који је постао нови преговарачки оквир“. Ако су преговарачи Вучићу током сусрета дали једну реченицу „форе“, пре него што су му саопштили да план морамо прихватити, ту увиђавност нису показали и у самом плану где се одмах јасно наводи да ће „стране међусобно развијати нормалне, добросуседске односе на бази једнаких права“. Дакле, већ у члану 1 се као полазна тачка намеће идеја да су стране, то јест Србија и „Косово“ суседи и да имају „једнака права“, односно статус, што никако није случај у односу престонице и покрајине. Шпанци би, на пример, побеснели када би им неко рекао да Мадрид и Барселона треба да имају једнак статус. Да се управо о овоме ради, недвосмислено показује друга реченица члана 1 која гласи: „Обе стране ће међусобно признати релевантна документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, таблице возила и царинске печате.“
Да не дужимо даље, када се прочита цео споразум (који смо пренели на почетку овог броја „Печата“), јасно је, као што је Вучић рекао, да на „папиру није лако пронаћи било шта чиме бисмо били одушевљени, напротив“, свака његова тачка је спорна са српског становишта, јер, упркос уводним флоскулама о „непрејудицирању“ статуса јужне српске покрајине, свака тачка тај статус прејудицира и то баш као потпуно независан. Статус се до те мере прејудицира да у члану 4 јасно пише да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“.
Суштина плана је несумњиво таква да га Србија у овој форми може прихватити искључиво као полазну основу за даље преговоре, који би били мукотрпни, јер би Београд морао да има амандмане на готово сваку његову реченицу ако намерава да се држи свог националног достојанства, али и Устава Србије, што је Вучић у свом обраћању напоменуо два пута – „веома ћу бринути о томе и то значи да ћу поштовати Устав Републике Србије“; „на Устав Србије сам се заклео“.

АКЦИЈА И РЕАКЦИЈА Посета представника Немачке, Француске, САД, Италије и ЕУ и њихово изношење такозваног европског плана, те Вучићево реаговање на то изазвало је реаговања и националног и прозападног дела опозиције и јавности. Уз све разумевање према зебњама чланова Покрет за одбрану Косова и Метохије да би власт у Србији могла да прихвати нешто што би било потпуно супротно најелементарнијим српским националним интересима, наслов њиховог саопштења издатог после Вучићевог састанка са западним званичницима „После Вучићеве најаве признања ’Косова’“ не може се (на срећу) схватити никако другачије него као напад панике, јер Вучић то, просто, није урадио.
„Вучић је о Јовањдану најавио прихватање и примену западног ултиматума“, наводе они у саопштењу, додајући: „Мимо уставних надлежности и без икаквог обавештавања јавности и државних институција, председник Републике наговестио је своју спремност да прихвати нови француско-немачки предлог о Косову и Метохији, при чему нико осим њега није видео званичан текст предлога.“ Истина, разлика између овога што они наводе и онога што је Вучић рекао после састанка у петак, 20. јануара, јесте у детаљу, али у томе се и ђаво крије. Вучић је, наиме, рекао „да смо спремни да прихватимо концепт и да радимо на имплементацији предложеног споразума“. Јасно је да је предлог дефинисао као „концепт“, а „концепт“ је нешто на чему се мора радити, у овом случају преговарати и то је јасно и у складу с оним што је касније додао да је „показао сву бригу и резервисаност о једном важном питању, о једној важној ствари“. Дакле, најмање о једној ствари, а ми можемо само да нагађамо шта би то могло бити, мора се још преговарати, па стога план није прихваћен као такав, него као „концепт“. Од овога је много мутнији део реченице који се односи на „имплементацију предложеног споразума“ и у томе се може видети реалан основ за страх који показују чланови Покрета.
Много рационалније је реаговање политичког блока који окупља посланичке групе коалиције НАДА, Српске странке Заветници и Српског покрета Двери, који је најавио захтев за одржавање хитне ванредне седнице парламента на којој ће бити разматран овај предлог. Ова група странака оцењује да се ради о „отвореном ултиматуму и наставку бруталних политичких притисака на Србију са циљем да се наша држава трајно одрекне КиМ и озваничи легалну незакониту сецесију јужне покрајине“, што нико, осим оних потпуно заљубљених у Запад, не може да негира и позива на оно што нико ко има Србију у срцу не може да одбије – „најширу могућу расправу у институцијама и да Народна скупштина као највише представничко тело грађана заузме јасан став о неприхватљивости потписивања било каквих споразума који за крајњу последицу имају признање тзв. Републике Косово и њено чланство у међународним организацијама“. Што је Вучић, по свему судећи прихватио, јер је председник Скупштине Владимир Орлић најавио одржавање овакве седнице у „наредних десетак дана“.
Реакција прозападног дела опозиције није ни приближно конкретна и у (очекиваном) је маниру „нит баба, нит девојка“, јер за разлику од националног блока који може јасно и гласно да каже да се противи свакој идеји „косовске“ независности, они то не смеју, као што пред изборе нису смели ни отворено да заговарају „неопходност“ увођења санкција Русији. Најјачи међу њима, председник Странке слободе и правде Драган Ђилас рекао је да би за њега „заиста био злочин да неко призна независност Косова, али би био и злочин да неко нашој деци и Србији ускрати европску будућност“. Шта већина грађана Србије мисли о том „Софијином избору“ јасно је по истраживањима јавног мњења у последњих десет и више година, али није јасно шта он мисли о том избору. „За нас постоје црвене линије, а то су признање Косова и чланство Косова у УН“, рекао је, ипак, Ђилас.
Бивши председник Србије Борис Тадић оценио је да „немачки предлог који је у време његовог мандата донела (тадашња немачка канцеларка Ангела) Меркел, судећи по ономе што знамо о овом споразуму ни близу није представљао опасност за очување територијалног интегритета Србије, колико то представља овај споразум“, али је додао да „о том предлогу нису ни расправљали и све је било потпуно транспарентно и јасно“. Ако је било тако, због чега је одбио сваки разговор о том предлогу, и зашто није одбио сваки разговор о пребацивању преговора из оквира УН под покровитељство ЕУ?
Док је Патриотски блок оправдано узнемирен, Ђилас резервисан и неодређен, а Тадић носталгичан, Вук Драшковић је, рецимо, отресит. „Шолц–Макронов план мора бити прихваћен. Сваки други план био би неповољан по Србију и Србе на Косову. Сетимо се трагичних искустава и последица због свих планова које нисмо прихватили у ратном распаду Југославије“, написао је он на твитеру ћелавом латиницом. За то време Весна Пешић моралише оптужујући „Тадића, Јеремића и осталу десничарску групу“ да „покушавају да минирају договор око Косова“ због чега би требало „да се стиде“. Слично и Наташа Кандић, Чедомир Јовановић… У јануару пао снег да покрије брег.

Један коментар

  1. normalizacija odnosa - da se vrate proterani Srbi i oteta privatna i državna imovina Srbi...

    Članak odličan.
    Specijalni nemački predstavnik za Zapadni Balkan Manuel Zaracin otkriva – da je strategija predlagača “Francusko-Nemačkog-EU plana za rešavanje pitanja Kosova i Metohije DA PLAN OSTANE TAJNA, da ne bi bio miniran unapred(!). Taj plan-tajna je vrlo perfidan princip da sprovede nezavisno Kosovo pred svršen čin i učlanjenje Kosova u SB UN i svim medjunarodnim organizacijama. Takva perfidna strategija-plan-tajna je sprovedena BRISELSKIM SPORAZUMOM 2013 godine da albanski separatizam otme Srpsku teritoriju Kosovo i Metohiju i proglasi NEZAVISNU DRŽAVU KOSOVO:
    – NA TAJ NAČIN što su u startu Briselskog sporazuma Vučić i Tači dogovorili-prihvatili “tajni” PRINCIP PREGOVORA Beograda i Prištine (Srbije i Kosova): Da bude tajna “DA NIŠTA NIJE DOGOVORENO DOK SE SVE NE DOGOVORI” do konačnog rešenja (statusa). O tome sam tada 2013 imao cenzurisane komentare. Obojica (Tači i Vučić) su dali izjave 2013 da će na tom principu (u tajnosti) voditi Briselski dijalog (da se prejudicira-realizuje svršen čin (Kosovo država), što se danas i ostvarilo. Sada je agresivni pritisak i pretnja Srbiji da zažmuri na prijem Kosova u UN i medjunarodnim organizacijama (neće tražiti priznanje (neće Kosovo biti “nezavisno” ako neko iz Beograda podvikne da nikada neće priznati Kosovo – ono se otima-predaje Albancima medjunarodnim dokumentom – Briselskim sporazumom Beograda i Prištine (Srbije i Kosova) koji će ući U ISTORIJU (kako je Srbija sama Briselskim pregovorima predala teritoriju KiM, da niko drugi nije kriv.

    VERUJEM da je iz gorenavedenog (destruktivnog) principa: Ništa nije gotovo dok sve ne bude gotovo – Briselski sporazum 2013 nije dostavljen Narodnoj skupštini NA JAVNU DEBATU-RASPRAVU (nego je tumačen neadekvatno i iskrivljeno narodu) “da ne vidi narod” tačke-Odredbe koje su formulisane u startu da Kosovo dobije sve “statusne atribute albanske-muslimanske države Kosovo”(!). Da ne analiziram-dužim dalje, moguć nastavak. Hvala na razumevanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *