Координација насилника и превараната

Нема сумње да ће сви предлози Запада бити перфидан пут ка међународном признању „Косова“. Успут ту је Курти да врши систематско парадржавно насиље да би проблем фигурирао као међународни и глобални

Када се погледа медијска слика Србије, некако испада да је приштински лидер Аљбин Курти главни узрок наших проблема, и то не само на тему Косова и Метохије. Наравно да то није тачно и да је главни дестабилизатор, о питању безбедности и територијалног интегритета, давно лоциран као Квинта. Курти је ту да врши систематско парадржавно насиље над Србима, до нивоа неиздржљивости, како би створио услове да унутрашњи српски проблем и даље фигурира као међународни и глобални. И не само то, он је задужен за вештачко провоцирање и инсценирање повода за две врсте рата који су се као крајње реална претња надвили над Србијом. Прво, у питању је хибридни рат који се увелико води против Србије а који под лажним оптужбама сваког тренутка може да прерасте у „тотални“ какав се сада са Запада примењује против Русије. Друга претња је исцрпљујући прокси рат у који Србија може бити увучена и који би сигурно зауставио наш развој и пољуљао стандард грађана.
То јесте Куртијев циљ, али још више од тога забрињава став европских посредника који се за време његовог оружаног дивљања више баве некаквим нон-пејперима него ескалацијом на терену. При томе једино решење које они виде и нуде Србији је косовска независност. Да ли је у питању њихова немоћ да обуздају Куртија или њихов избор начина решења проблема, постаје све јасније. Испада да су Немачка и Француска немоћне да обуздају Куртија, а умишљају да су довољно моћне да натерају Србију да прихвати нешто неприхватљиво. И док се замајавају „дефинитивним решењем“ проблема, ескалацијом кoја је достигла ниво непосредног сукоба и увода у прокси рат, бакће се Америка. Тако изгледа да оно што они не могу америчка дипломатија може и хоће. У овој америчкој представи, изразити негативци и србомрсци које сви по злу познајемо преко ноћи постају позитивни „ватрогасци“ ратног пламена.
Ко би рекао пре ове представе да ће нам дипломате са злочиначке листе српског страдања донети мир и благостање? Ко би рекао да ће амерички амбасадор Кристофер Хил, као део архитектонског тима пројекта агресије на Србију и бесомучног бомбардовања, сада бити „сламка спаса“ у спасавању мира? Ко би уопште очекивао да ће амерички представник за Балкан Габријел Ескобар (као члан екипе ЦИА дежурао је на броду у Цавтату да евакуише Мила Ђукановића ако буде угрожен док су нам растурали заједничку државу, како би Србија остала изолована и без излаза на море) сада бити део позитивног решења за Србију, иако одбија повратак контингента српских снага на КиМ као „категорични став Америке“. Међу ове миротворце умешао се и британски маршал сер Пич, који је као ваздухопловац учествовао у агресији на Србију.
Чињеница је да Американци јесу зауставили сукоб на КиМ када је он био сасвим известан и буквално су сати били у питању, и сада је ред да бар једну представу одиграмо у њиховој режији. Да ли им верујемо? Па не, и председник је то рекао, али је исправна одлука да видимо шта они у овом тренутку хоће и какву су нам улогу наменили. Наравно да није немогуће да и они за свој „косовски пројекат“ схвате да је неизводљив и да не функционише. Ипак, морамо кренути од најнеповољније безбедносне варијанте да је прикривена идеја ове препредене и превејане екипе да нас порази без борбе, новом преваром, пошто је нови рат, па макар он био и прокси, у тренутку сукоба с Русијом, и за њих сувишан.
Рат није дефинитивно одбачен јер припреме за њега увелико теку наоружавањем и обуком приштинске паравојске и стварањем нове климе на Западу о српској непоправљивости и неспособности да изабере „праву страну“ у сукобу Запада и Русије. Међутим, и они размишљају логиком „шта нас кошта да још једном испробамо старе начине притисака и преваре“. Имају и они проблема у тој новој игри јер све скривалице у понудама Срби одмах уоче и препознају. Тако су, на пример, одмах препознали превару код „модела две Немачке“, који је њима послужио за убрзано уједињење а овде је замишљен као перфидан пут пријема „Косова“ у УН – значи независност. Тренутно је раскринкана и превара када су нам великодушно „дозволили“ да не признамо „Косово“, него тек толико да попустимо и не ометамо улазак „Косова“ у међународне институције.

РАЗЛИЧИТО ДО ЦИЉА Сада имамо ситуацију, бар таква се слика створила, да западне силе имају потпуно исти циљ – међународно признање „Косова“, али да се разилазе, па и сукобљавају око тога који је пут према том циљу најбољи.
Немачка има моћ да своју насилну идеју званично прикаже као „европску“. Она дрским и потпуно нетачним констатацијама о стању на терену ствара лажну основу за отворену подршку Куртију, па тако бира пут насиља и класичне претње и уцене према Србији.
За Велику Британију не треба ни објашњавати, где год се они појаве жестока дестабилизација предстоји, насиље је редовно присутно, било да сами учествују преко специјалних јединица (које су већ на Балкану), било да подстичу друге. Британско опредељење може да се одреди и визуелно, јер им је званични изасланик за Балкан војник, маршал сер Пич.
Балкански сателити НАТО-а залажу се за све врсте напада на Србију, па и војне, и зато на томе интензивно раде заједно с Куртијем. За њих је карактеристична медијска сатанизација Србије, пројектовање лажи за западну јавност да је Србија регионална опасност под директном контролом Русије, и подстицање Куртија на насиље преко саветника и инструктора.
Једини пут према признању „Косова“ без насиља (одмах и сада) је амерички, довољно перфидан да у овом тренутку не подржавају насиље него стварају слику да га управо они обуздавају. Претње и уцене и не спомињу већ је нагласак на америчким инвестицијама у Србију. Зато није чудо да су се наши државници у овом тренутку определили за кооперативност у тој америчкој варијанти, јер сваки дан украденог мира је за нас велики успех у примени наше нове стратегије „крађе времена“, у ишчекивању да се нешто на глобалном плану промени у нашу корист.
У коликом смо проблему најбоље се види по томе што нам је амерички амбасадор Крисофер Хил преко ноћи од изразитог негативца постао позитивна личност и „сламка спаса“ за очување крхког мира, у смислу „док траје-траје“. Он уместо претњи најављује велике америчке инвестиције у Србију, подржава „Отворени Балкан“ и саветује да је економско повезивање кључ решења проблема на Балкану. Додуше, такве приче смо својевремено већ чули од америчке администрације – „стандарди пре статуса“, и поверовали, а да би они потом колективно слагали и преварили Србију тако што су превремено, сулудо и насилно прогласили „статус Косова“ пре било каквих стандарда. Како сада поверовати да није у питању нова превара, јер у исто време док од Хила чујемо „мед и млеко“, саветник америчког Стејт департмента Дерек Шоле пред одлазак у Приштину за „Глас Америке“ каже да „кампања отпризнавања Косова отежава дијалог“ (кампања за признавање наравно није сметња).
И Курти има сламку спаса, ухватио се за Немачку. Рекло би се, иде на све или ништа јер рескира да изгуби америчку подршку (ако није у питању да и он игра своју улогу у новој америчкој представи). Испада да та немачка политичка струја у Приштини с Куртијем и „министарком“ иностраних послова Доником Гервалом (немачка држављанка и удата за Немца) диктира избор једног од поменутих путева према признању за који процењују да је најкраћи. Зато Курти управо у Немачкој наступа офанзивно и у свом интервјуу за немачки „Волт“ тражи подршку уз своју већ досадну рецитацију антисрпске пропаганде. Конкретно, он захтева, и то непосредно пред заседање највишег органа НАТО-а – Војног комитета (18. и 19. јануара у Бриселу), повећање снага Кфора, посебно немачког контингента. Значи, Курти не одустаје од своје стратегије протеривања Срба. Ако то није успео директно преко своје паравојске, сада мисли да је довољно да још једном потпали ватру а да ће све остало за њега урадити Кфор и НАТО. Утисак је да Немце и не треба много наговарати и подстицати када су Срби и Србија у питању – тако да оданде стижу озбиљне и невероватно дрске претње. Нема дилеме да ће Срби и Србија пре или касније из ове америчке представе морати да изађу, али је исто тако из немачких медија јасно шта је алтернатива ако бисмо сада одбили ову игру.
Рецимо, портал недељника „Цајт“, у коментару под насловом „Вучић мора да плати цену своје политике“, пише: „Не ради се о кажњавању Србије већ о томе да Александар Вучић мора да плати цену своје политике. Ако се не прикључи санкцијама против Русије, ако не прекине да подгрева конфликт са Косовом, ако не седне за сто да почне озбиљне преговоре са Косовом – онда би кандидатски статус Србије требало замрзнути и окончати финансијску помоћ ЕУ. Уколико се таква претња изнесе веродостојно, Вучић ће брзо постати питом. И тек тада та земља има шансе да стигне тамо где припада: у Европску унију.“ По западном маниру, никада они не нападају неку државу и њен народ него председника, а касније се све њихово зло сручи управо на народ. Наравно, председник Вучић им је на свој начин одговорио да нисмо наивни и да знамо о чему се ради. Сви смо свесни да ратна опасност није (привремено) отклоњена само због успешне дипломатије нашег државног врха него и због чврсте и искрене решености да се брани српски народ и територијални интегритет Србије.

ТЕСТ ИЗДРЖЉИВОСТИ Чини се да је на сцени тест издржљивости – да ли ће дуже Срби и Србија издржати претње и притиске у доказивању чињенице да „Косово“ не може бити нова албанска држава на српској територији, или ће дуже издржати водеће државе Запада у инсистирању да је „Косово“ демократска држава, иако се свакодневно изнова уверавају да то није тачно. Став Америке је кључни у односу на колективни Запад. Јер како су у стању да преко ноћи обуздају Куртија, на веома сличан начин могу да коригују ставове својих европских савезника. Само је питање да ли уместо косовске државности Америка може да види Србију у њеним законским границама или не. Када су у питању Кристофер Хил и америчка дипломатија, опрезности никада није превише. Ако би у овом тренутку процењивали шта је њихов циљ и шта желе постићи новим слаткоречивим наступом под плаштом добрих намера, прво што пада на памет је да желе да нас дистанцирају од наших искрених пријатеља и партнера, Русије и Кине, како би заузели њихово место, са сумњивим намерама.
Ако ни сада, након оружаног напада албанског припадника КБС на српску младост, дечака Стефана Станојевића и младића Милана Станојевића у Штрпцу, који су рањени и случајно преживели, не коригују свој став, како им веровати? Није довољна вербална осуда сулуде паљбе која је оборила беспомоћног малишана и младића док су носили бадњак, то би свака нормална особа урадила, него је потребна генерална промена става одрживости идеје о косовској државности. Видећемо да ли ће се инсистирање Приштине на континуитету стратегија етничког чишћења Срба насиљем и овога пута исплатити или ће доживети осуду са Запада. Никога не треба да завара то што је први пут ухапшен починилац јер већ подмећу бесмислена оправдања „да је испровоциран“ од стране жртава, а нешто касније у Клокоту је претучен Стефан Томић када се враћао са Божићне литургије од стране осморице Албанаца где починиоци, по старом клишеу, нису откривени.
У питању је не само национални него и верски радикализам, јер су повод бадњак, литургија и све друго што асоцира на Српску православну цркву која трпи ударе и нападе исто као и српска држава. Значи, Америка има конкретне разлоге за промену става о КиМ и само то би био прави доказ њихове искрености. Наравно, нисмо толико наивни и знамо да су мале шансе да се то стварно догоди. Пре ће бити да је немачки (европски) модел, који подразумева сукобе и насиље одмах, у овом тренутку резервни ако се амерички перфидни план покаже као неефикасан.

2 коментара

  1. perfidna normalizacija da se otme KiM

    (Iz drugog ugla)
    koordinacija nasilnika i prevaranata

    Odličan članak Ljubana Karana, sve je precizno i opširno obrazložena političko-globalistička “perfidna strategija” da se otme-preda Kosovo i učlani u UN po modelu dve Nemačke – “Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova”.
    Sve se radi u sklopu geopolitičkih ciljeva Nato Amerike. Širi se spisak nasilnika i prevaranata, t.j. albanskih-šiptarskih separatista Kosova i Zapada da Srbija preda teritoriiju KiM. Posao odradjen Briselskim sporazumom pred svršen čin. Pošto je Srbija pregovaračka strana sa Kosovom nije jasno zašto je Srbijaa prihvatila i potpisala sporazum 2013, kada je očigledno da su u sporazumu ugraddjeni svi statusni elementi Kosovo države, a to se u naslovu pretstavlja kao “normalizacija odnosa”. Sve bi javnosti bilo poznato i jasno da je sadržina Briselskog sporazuma prošla skupštinsku debatu 2013, ali je to izostavljeno da bi se narod informisao na domaće političko tumečenje Vučića, Dačića, kada je teško da se isprave greške i da UN preuzme Kosmetsko pitanje .
    Postavlja se pitanje zašto je Srbija nakon 2.000 godine prihvatila “realnost” na Kosovu (proizvedenu višedecenijskim albanskim separatističkim šovinizmom, zulumima i etničkim čišćenjem Srba sa Kosova)”. Gde je bila Srpska realnost? Od 2003 do 2008 (do proglašenja nezavisnosti) predlagani su: Kiparski model, model dve Nemačke… itd. za rešenje Kosmeta. Stav Srbije: Kosovo je Srbija i ništa više.
    Usledilo je pismo-pitanje Medjunarodnom sudu pravde “Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa medjunarodnim pravom”? MS Pravde je dao SAVETODAVNO MIŠLJENJE: Nije u suprotnosti… šta? Nije sud sprovodio ZVANIČNU PRESUDU, nego je dao SAVETODAVNO MIŠLJENJE (pismo-sadržina pitanja nije u suprotnosti…). Odmah su pojedini srpski političari i zvaničnici to prihvatili KAO ZVANIČNU PRESUDU MSP, kao da su jedva dočekali da optužiju jedni druge ko je predao Kosovo, ko je izdajnik!!! Zašto niko od srpakih zvaničnika “nije tražio obrazloženje na dvosmisleno Savetodavno mišljenje”, “nije zvanično uputio žalbu MSP” – kao da su jedva dočekali priliku da se reše Kosova (Srpskog Kosova i Metohije). Na taj način su dali poruku Albancima da mogu da rade šta hoće (da završe posao, otmu Kosovo). Kada Srbi kažu da je “pismom MSP” priznata nezavisnost – naravno daće i Albanci da se pozivaju na “priznatu nezavisnost Kosova Savetodavnim mišljenjem MSP? PRE desetak dana ALJBIN KURTI je pobednički euforično govorio da je PRESUDOM MSP završena priča – Kosovo je nezavisna država(!).
    ISTA ZAVRŠENA PRIČA Kosovo primenjuje i sa Briselskim sporazumom! ISTO je i sa Asocijacijom/Zajednicom opština sa srpskom, Kosovo tretira kao završenu priču, ali je taj dobitak (ZSO) ostavljen kao alibi za kraj-konačno rešenje: Kosovo sada, po instrukcijama Zapada pristaje kao da formira ZSO (status isti kao kosovskih opština po zakonima i Ustavu Kosova), to i Srbija traži implementaciju sve dogovore iz Briselskog sporazuma… Sve je to “olakšanje (da ne kažem signal Zapada i Amerike) da raznovrsnim pritiscima, sankcijama ucenama i vojnim naoružavanjem Šiptara, na kraju i sami nametnu “sveobuhvatnom normalizacijom” rešenje Nezavisne države Kosovo i i učlanjenje u UN – uz pristanak Srbije. Da skratim, da ne dužim mnogo primera. Hvala na razumevanju.

  2. Tоплица

    Све је очигледније да смо, удварајући се Западу, прешли границе, и да смо ми сами за себе наша највећа опасност. Аутор горњег текста сјајно види ствари и хвала му што нас просвећује у тако важној области, но као да је донекле спреман да нашима погледа кроз прсте ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *