Коначни опроштај с квалитетом?

Стране ТВ серије у 2022. години

Представљамо сажети увид у прошлогодишњу телевизијску понуду настао на основу награда, гледаности и квалитетног писања које није оптерећено помодним тематским ограничењима и политичким коректностима

Kао и када је реч о филмовима, и телевизијска понуда која је обележила протеклу годину може да се посматра из два угла. По евентуалном квалитету или било чему што поједини производ чини довољно другачијим да „искаче из гомиле” (које је по обичају била загушујућа) или по гледаности (заради). Ретко су се ова два мерила поклапала у једном наслову. Разуме се, било је изузетака. Опроштајна сезона, рецимо, култне „серије по серији” „Боље зови Сола” (настала од аутора који су створили серију коју с правом многи сматрају најбољом у историји, „Чиста хемија”) била је једна од најгледанијих ове године и то не само зато што су вишегодишњи поштоваоци ових серија желели да виде како се све коначно завршава већ много више зато што је то био коначни опроштај с квалитетним писањем за телевизију које није оптерећено данашњим ограничењима и имбецилним политичким коректностима. Још дуго ће многи гледаоци сачуване памети и доброг укуса викати „Боље зови Сола”. Али њега и нечег сличног више неће бити да се одазове. Зато ће протекла сезона свакако бити упамћена по завршетку ове серије и ере у драмској телевизијској понуди која је оплемењивала време утрошено поред малих-великих екрана.
Занимљиво је, с друге стране, шта је (барем на америчкој телевизији) било најгледаније. Крај четврте сезоне серије „Јелоустон” био је апсолутни хит у конкуренцији целокупне игране ТВ понуде на почетку протекле године. Овај модерни вестерн био је убедљиво најгледанији емитовани програм у Сједињеним Државама, одмах иза за тамошње прилике по гледаности недодирљивих спортских догађаја, као што су финалне утакмице шампионата америчког фудбала и кошарке и тек мало иза гледаности преноса Оскара (све са шамаром) који је, иначе, повратио своју претходних година изгубљену публику, па се обрео у самом врху најгледанијих материјала у целој години. Када је реч о популарности „Јелоустона”, чија је пета сезона ове јесени такође заузела примат међу најпопуларнијим серијама, невероватно је да је то вестерн (Кевина Костнера) који пропагира, и то агресивно и интензивно, „старе америчке вредности” и то директно насупрот свему новоме што куља из ТВ кухиње управо америчких телевизијских продукција. Као да су се аутори ове серије нашли у „толерантној колизији“ са свим на силу уведеним „новим добрим“ начелима ТВ забаве и притом убедљиво победили! Наравно (и нажалост) међу најгледанијим серијама су и протекле године, као и у бројним претходним, серије типа „Истражитељи“ и „Место злочина“ (изаберите било који већи амерички град у коме се потпуно иста радња и заплет и исход сваке епизоде бесомучно понављају).

Најбољи по наградама

Када је реч о наградама, као можда још једном могућем сагледавању учинка телевизијских аутора, у минулој години по мишљењу меродавних који стоје иза „најзначајније телевизијске награде” Емија, најбоља драмска серија је трећа сезона „Наслеђивања”, шекспировска црна комедија о борби наследника времешног тајкуна за његову лидерску позицију у моћној глобалној медијској корпорацији. Као супериорни промотер деградације људскости било које врсте, као наметање прототипа новог човека Запада, без емоција, скрупула, хуманости, вођеног искључиво бескрајном саможивошћу и похлепом за имањем и влашћу, ова је серија једноставно морала да буде најбоља. У жанру комедије Емијем је награђена друга сезона спортске комедије „Тед Ласо“, која духовито говори о авантурама америчког тренера тамошњег фудбала који долази у Енглеску како би тренирао овдашњи, „прави“ фудбалски тим. Прва од поменутих је из продукције ХБО-а, а друга је „Еплова“ Најбоља у огранку мини-серија је друга сезона „Белог лотоса“, која је прошле године постала чувена као најнаграђиванија серија са десет Емија и ласкавим позиционирањем од Америчког филмског института међу десет најбољих у прошлој и претпрошлој години! „Бели лотос” је, иначе, црнохуморни приказ богатог света који се одлучио да одмор проведе на рајским местима за најбогатије под горњим насловом (у првој сезони на Хавајима, а у другој на Сицилији). За стручњаке, дакле, као и за добар део публике, овај ХБО-ов мини-серијал о проводу богаташа на дестинацијама које обични смртници неће никада видети ни на разгледницама био је нешто најбоље што је модерна ТВ продукција последњих година успела да понуди!? Овај серијал је победио и потресну мини-серију „Доупсик“ из продукције „Хулуа“ која је на документаристички реалистичан начин показала праву слике Америке огрезле у зависности од наркотика и пилула за омамљивање раје и о ужасној улози лекара и уопште тамошњег здравственог система у дословном дрогирању нације. Било је боље гледати богаташе како уживају на одмору. У конкуренцији за Емије, али без њих, биле су и три култне серије – осим помињане финалне „Боље зови Сола“ (Еј-Ем-Си), корејска „Игра лигњи“ и „Чудније ствари“, обе из „Нетфликсове“ понуде. Из каталога ове компаније је и прилично успешна серија „Озарк“ (о америчкој породици која стицајем околности постаје мета мафије и власти због прања новца), чија је четврта сезона протекле године (могуће је и последња) такође била у самом врху приликом избора за ову награду. Иначе, до сада је ова серија била номинована за чак 45 награда Еми у разним категоријама. Када поменусмо дрогирану нацију, још један је серијал у врху међу номинованим, али у жанру драме, имао ову тему: ХБО-ова тинејџерска драма „Еуфорија“ која се бави проблемима тинејџерке да се после скидања с дроге врати нормалном животу.

Остали

Када је реч о серијама које нису добациле до ласкавих признања или рекордне гледаности, а ипак су биле запажене, за љубитеље макар мало необичнијег приступа у писању, један од прошлогодишњих фаворита је мини-серијал из продукције кућа „Хулу“ и „Дизни плус“, „Медвед“. Радња ове духовите драме одвија се у кухињи малог чикашког сендвич-бара у који долази велики кувар из Њујорка. Умало награђен Емијем у жанру комедије је ситком „Основци“, који се бави мукама презапослених учитеља у једној филаделфијској основној школи. Серија која је скренула пажњу иновативним, мада за ширу публику потпуно неразумљивим приступом је „Проба“, која метафорички настоји да опише наш свет кроз приказ бизарног напора главног јунака да симулацијом створи породицу!? Потребно је погледати овај напор из продукције ХБО-а не би ли се некако стекао утисак о томе шта је аутор оваквим остварењем желео да саопшти публици.
Било би потребно неколико текстова да се дочарају сви покушаји како би се златна жица франшизе звана „Ратови звезда“ што дуже и профитабилније експлоатисала. Овом приликом наводимо само најновији допринос: „Андор“, продукција „Дизни плус“, а који пружа забаву поборницима ове франшизе без краја (и почетка!) нудећи авантуру јунака из наслова (игра га познати мексички глумац Дијего Луна) који је стављен у фокус из пренаставак серије која је била спиноф пренаставка филма („Роуг ван“)!? Међутим, значајно је да је ово дело оскаровца Тонија Гилроја, аутора филма „Мајкл Клејтон“, и што је „Андор“ добио изузетне похвале због храброг и квалитетног одступања од свих стереотипа у писању у вези са овом франшизом. Дакако, у току је снимање друге сезоне.
За многе је било огромно изненађење у позитивном смислу што се прошле године после тачно десет година од претходне сезоне публици вратила култна данска политичка и крими серија „Борген“ (с поднасловом „Моћ и слава“) коју је свету у свом каталогу понудио „Нетфликс“. Ни ова трећа сезона нимало није заостајала за прве две иако се у новој клими ТВ забаве није истакла као што се то десило пре дееценије. Свакако вредно дело за љубитеље квалитетног рада на свим позицијама.
У огромној понуди регуларне, кабловске и „онлајн“ телевизије која је у протеклој години нарасла до неслућених размера, посебно када је реч о понуди у оквиру стриминг-сервиса (директно преузимање програма са сајтова), највише се истакао „Епл плус“ који је убележио неколико хитова сезоне. Највише је успеха имао бизарним СФ психо-трилером „Подела“, који се одвија у фирми где запослени дословно бивају подељени на две личности, једну која је на послу и другу у приватном животу! „Епл плус“ се истакао и веома забавном мини-серијом (управо се окончала друга сезона) британске продукције „Слоу хорсес“ о трапавим, али неким чудом и ефикасним британским шпијунима из јединице у којој се такви држе даље од свих важних задатака, као у некој врсти шпијунског отпада. Бриљантни Гери Олдман као шеф ове јединице и Мик Џегеров глас у песми снимљеној специјално за овај серијал представљају неодољиви мотив за гледање и разлог успеха ове серије. И трећа понуда ове компаније из прошле године, „Пачинко“, из корејске кухиње, представља позитивно бројање за њихов каталог пошто је хваљена такође због квалитета продукције. Као једну од упечатљивијих опомена да на Западу (ако уопште икада заиста јесу) више не цветају руже и да су за обичног човека сви детаљи живота веома тешки даје серија „Ово ће болети”, која се индиректно, кроз причу лекара о његовим тешким и изузетно напорним свакодневним искушењима у једној лондонској болници, бави и целокупним британским озбиљно посрнулим здравственим системом. Ова серија је у понуди Би-Би-Сијеве платформе „И-плејер“.
Све наведено је тек делић огромне понуде коју је немогуће савладати и за неколико година непрекидног гледања, а не у једној сезони. И то без безбројних и бескрајних ријалити програма. Тај квантитет, углавном без икаквог оправдања свог постојања који загушује понуду и драстично снижава ниво у сваком сегменту ТВ рада, служи најпре као пропагандно оружје у наметању нових вредности – насилног прихватања једнакости о питању раса и сексуалних опредељења, као и текућих политичких потреба западног посматрања на оно што је и што мора бити значајно у функционисању наше цивилизације. Све остало, када је иоле ближе ономе што телевизијско дело једино треба да поседује – а то су квалитет, оригиналност, истинска слобода у избору и третирању тема – ако се уопште негде појави, третира се као ексцес или омашка. Понекад се чак, гле чуда, и награђује, али без утицаја на главни тренд заглупљивања маса обиљем мизерне пропагандне понуде стереотипним садржајима очајног квалитета.