ИЗЛОГ КЊИГЕ

Јевгениј Водолазкин
ОПРАВДАЊЕ ОСТРВА
Службени гласник

Необично преплитање свих историјских епоха, од антике до савремености, кроз које пролази црвена нит односа човека и власти. У темељ ове библијске параболе, која заправо чини ову хронику, постављени су вечни проблеми људског постојања и препород категорије морала. Прошлост је представљена тако да у њој видимо тренутак садашњости, али поступцима јунака руководе исконски мотиви. Стил је необично жив, сликовитост понекад постаје карикатура актуелних догађања. Књига је вешто искомбинована мешавина наизглед неспојивог материјала, на чијем се крају нуди излаз из апокалипсе – повратак чедности, Божјим заповестима, истини и правди. Понекад звучи чак и као пророчанство – шта нас чека ако не будемо имали части?

Гојко Ђого
ПУТ ЗА ХУМ
Српска књижевна задруга

Нове песме Гојка Ђога – зрели лирски путопис кроз језик и завичај, од храма до храма, од топонима до топонима – у којем песник, налик длету кроз камен, извија варнице смисла и духа да евоцира времена и имена древне културе и српскога трајања у памћењу, речи и легенди која је у ствари у нама. Наративнији него пре, Ђого је и у себе окренут више него пре, уз мисао да се „све мења да би остало исто“.

Жарко Видовић
ЗАВЕТ И СЛОБОДА
Катена мунди

Завет и слобода су кључни појмови Жарка Видовића. Истоимена књига садржи његове најбоље текстове. Она је прави пут којим савремени читалац може да осети сву ширину мисли овог полихистора. Овај зборник или хрестоматија Видовићевих текстова подељена је на седам целина које чине по три текста. Први део везан је за питања литургијског живота хришћана, његовог смисла и улоге Светог писма у њему. Други део бави се темељима европске културе: грчком трагедијом, римским хришћанством и заветним начелом као извором европских народа. Трећи део бави се проблемима нације, њеног заснивања и идентитета. Посебно је важан јер је у њему интегрално објављен веома битан текст Жарка Видовића „Свети Сава и римско право“. Четврти део бави се односом епског и заветног принципа у српској историји. Посебно је занимљив јер је веома критичан према одређеним манифестацијама нашег националног идентитета које по колективну егзистенцију могу бити више него погубни. О књижевности, најпосле о Његошу, Видовић је писао много пута, а овде су три најзначајнија текста сабрана заједно. Коначно, завршни одељак „На путевима обнове“ чине текстови о односу православне цркве и савременог света и тиме дају одговор на питање и нашег свакодневног живота.

Проф. др Драган Симеуновић
ПОЛИТИКА КАО УМЕТНОСТ ИЛУЗИЈЕ
Прометеј

Срећа се налази у одсуству разума схваћеног као ratio. Такође, за сваку илузију, о ма чему она била, потребно је извесно одсуство разума. Отуда илузија и срећа тако често иду заједно. Могућност илузије заснива се на човековој потреби да верује у себе, у идеје и људе, као да су савршени, иако зна да такви не могу бити. Илузију више изазива бојазан од стварности, него жеђ за њом, јер лепота привида помаже да се лакше живи. Политика гради себе као илузију која мора бити не само прихваћена, него пре тога и објашњена као најбоља могућност реалности. По томе што истинитост политике напросто не сме да представља неку просту тачност, да она не би нарушила савршеност илузије, политика се приближава истинској уметности. Уопште, по начину конституисања себе као самоилузије, политика јесте уметност, али по својој сврховитости она то није. Као што уметност сликарским делом ствара илузију трајности неког осмеха, неког тренутног враголастог покрета око уста, тако и политика ствара илузију трајности духовних потеза у животу људи, њихових доживљаја и догађаја који се стално смењују, уколико их одреди политички значајним. Као што је уметности стало до казивања и причињавања, а не до „природног реалног бића“, и политици је више стало до илузије, него до реалности, али из сасвим другог разлога – зато што је илузија потпуно у њеним рукама, док реалност није.