И СВЕТИ САВА „КРСТЈАНИН“

Слово о крађи историје и кривотворењу памћења: Шта се све крије иза буке и беса који су се због Чајничког јеванђеља дигли у Сарајеву

Чајничко јеванђеље, рукописна, богослужбена књига Српске православне цркве, која је више векова коришћена и чувана у манастиру Успења Пресвете Богородице у Чајничу ових дана је предмет интересовања босанскохерцеговачке, па и шире јавности. О њој се говори у медијима, а најгласнији су неки сарајевски угледници који исповедају муслиманску веру, а за себе кажу да су потомци богумила. Они тврде да је Српска православна црква украла Чајничко јеванђеље, и без ичијег питања тајно га пренела у Србију, не осврћући се на то што је јеванђеље припадало и „Цркви босанској“ и што представља један од најважнијих докумената на којима се темеље државност садашње Босне и Херцеговине и босански идентитет. Огласили су се и бројни политички делатници међу којима је и представник Комисије за националне споменике БиХ Фарук Капиџић, који је у причу о крађи Чајничког јеванђеља уплео и Милорада Додика и Емира Кустурицу. Археолог, емеритус др Енвер Имамовић завапио је за хришћанским културним благом из Босне и Херцеговине расутим по свету. Сазнало се и то колико је, да се послужимо изразом емеритуса Мидхата Риђановића, „бошњачка хлингвистика“ напредовала. Чуло се за Ерму Рамић Кунић из Института за језик Универзитета у Сарајеву, доктора наука из „лингвистичке боснистике“ која је о Чајничком јеванђељу написала две књиге. У потрагу за несталим Јеванђељем кренула је и Државна агенција за истраге и заштиту СИПА. Овој хајци придружили су се и неки политичари, градоначелница Сарајева Бењамина Карић, позната по споменику подигнутом страдалим сарајевским Србима на Казанима, чиме су понижене српске жртве из последњег рата. Она се такође изјаснила да је Чајничко јеванђеље пре свега босанско.
Пре извесног времена представници Митрополије дабробосанске, под чијом је управом и чајнички манастир Успења Пресвете Богородице, са старом црквом Вазнесења Христовог из 14. века, а где се чува древна чудотворна икона Богородице Краснице коју је, тако се верује, насликао Свети Лука, послали су у Београд на рестаурацију Чајничко јеванђеље. Поштована је законска процедура. Пошто је Чајниче у Републици Српској, затражена је и добијена дозвола од Завода за заштиту културно-историјског и природног наслеђа у Бањалуци да се јеванђеље може послати на санацију и стручну рестаурацију у Београд, где постоје рестауратори за овакве књиге. Та рестаурација је завршена, и јеванђеље ће бити враћено на своје старо место у Чајниче.
Ваља подсетити на то да је 2007. године на нивоу целе Босне и Херцеговине формирана Комисија за очување националних споменика у Босни и Херцеговини у чијој се надлежности нашло неколико хиљада покретних и непокретних споменика. На том списку, уз сагласност Дабробосанске митрополије, нашао се манастир Успења Пресвете Богородице у Чајничу. Године 2013. та комисија је издвојила Чајничко јеванђеље, наводну богумилску богослужбену књигу која је припадала „Цркви босанској“.
Чајничким јеванђељем бавило се више стручњака, а међу њима и др Драгољуб Драгојловић, научни саветник на Балканолошком институту САНУ, који је иначе истраживао духовна струјања и покрете који су се јављали у хришћанству у Малој Азији, на Балкану, и у Европи. Посебно се бавио богумилством и хришћанством у средњовековној Босни. На основу вишедеценијских истраживања утврдио је да у средњовековној Босни није било богумила. Тамо је, по његовом виђењу, постојала самостална Црква босанска источног обреда, чији се обред није разликовао од обреда православне цркве. Све црквене књиге које су се користиле у Босни преписиване су с књига насталих у православној Охридској архиепископији, с предлошка са кога је преписано и Мирослављево јеванђеље. Написао је више радова о богумилству на Балкану и у Малој Азији. Значајна му је и књига „Крстјани и јеретичка Црква босанска“. Посебно је важно његово дело „Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави“.
Ћирилично Чајничко јеванђеље, како га је описао др Драгољуб Драгојловић, писано је на пергаменту, крајем 14. или почетком 15. века и умногоме подсећа на старије Мирослављево јеванђеље. Преписивало га је, судећи по рукопису, пет писара. Писано је, како каже Драгојловић, по канонима источне, православне цркве. Рукопис није цео, сачувано је 167 листова, недостају делови Матејевог и Лукиног јеванђеља и цело Јеванђеље по Јовану. Преписано је по наруџби Павла Раденовића, обласног господара средњовековне Босне (страдалог крајем августа 1415. године) чија се област, од Горажда до Сребренице, излазила на Дрину, а у залеђу припадао јој је широк простор све до Врхбосне (Сарајева) у коме су били Прача и Олово. Павле Раденовић био је угледан великаш свога времена, део младости провео је на двору Котроманића.
Није једини Павле Раденовић, представник високог босанског племства, наручивао преписиваче да му препишу јеванђеље. У Музеју Митрополије црногорско-приморске на Цетињу чува се Дивошево јеванђеље, које је за племића Дивоша Тихорадића преписао дијак Манојло Грк. Поседи Дивоша Тихородића били су у Завршју на Мајевици, на ширем простору око Лопара. И ова књига, која није сачувана у целини, имала је узбудљиву историју, нађена је тек 1960. године у Цркви Светог Николе у селу Подврх код Бијелог Поља. Откако је преписана средином 14. века, преношена је из православне богомоље у богомољу. Била кроз векове у рукама православних богослужитеља. Дијак Станко Кромиријанин преписао је 1393. године јеванђеље за босанског велможу, тепчију (управника владарских поседа) Батала Шантића, господара средњовековних жупа Лашве и Сане. Баталова гробница сачувала се на Црквини поред православне цркве у Турбету код Травника. Од Баталовог јеванђеља преостала су само четири листа, чувају се у Националној библиотеци у Санкт Петербургу. На основу та четири листа може се закључити да је овај рукопис приређен према правилима Православне цркве. Крстјанин Хвал преписао је 1404. године и богато украсио богослужбени зборник за великог војводу босанског и херцега сплитског Хрвоја Вукчића. Реч је о православној богослужбеној књизи службенику. Чува се у библиотеци у Болоњи. Ово је најочуваније јеванђеље настало у средњовековној Босни. Године 1986. штампано је фототипско издање ове књиге.
Сва четири сачувана јеванђеља, склопљена по канонима православне цркве, писана су за четворицу крупних феудалаца средњовековне босанске државе, што значи да су Павле Раденовић, Дивош Тихорадић, Батало Шантић и Хрвоје Вукчић исповедали православну веру, да су се молили Богу у православним црквама, исповедали и причешћивали пред православним свештеницима и верно служили својим господарима, босанским бановима и краљевима који су такође исповедали православну веру. Преосталих десетак јеванђеља, расутих по библиотекама широм Балкана и Европе, такође су урађени по канонима православне цркве. Поред поменутих јеванђеља, по православним обрасцима, како доказује Драгољуб Драгојловић, урађени су целокупна црквена књижевност, епиграфски споменици, али и дипломатска грађа средњовековне Босне.
Сва ова јеванђеља и друге црквене књиге, иконе, свете утвари (одежде и богослужбене предмете) у вековима турског ропства сачували су православни свештеници, монаси и верници. Забележено је да је султан Мехмед II Освајач, пошто је 1463. године освојио Босну и у Јајцу погубио босанског краља Стефана Томашевића, сурово казнио Босну. Погубио је или одвео у ропство многобројне босанске племиће и чланове њихових породица. Тада је спаљена или разорена већина хришћанских „ђаурских“ богомоља. На ломачама је горело на хиљаде ћириличних књига, икона и других богослужбених предмета. Беспоштедно уништавање „неверничких“ ћириличних књига и икона, ако се изузме време постојања обновљене Пећке патријаршије, трајало је све до средине 19. века. У том уништавању трагова хришћанске средњовековне Босне учествовали су и домаћи потурчењаци.
Већина јеванђеља, икона, и других богослужбених предмета средњовековног босанског порекла сачувана је захваљујући Српској православној цркви. У 19. веку путујући по Босни и Балкану, поједине рукописе преузимали су европски путници, научници и колекционари, и односили их у европске библиотеке. Да су се током Другог светског рата Црна легија, или Ханџар дивизија, које су харале по источној Босни, докопале Чајничког јеванђеља и чудотворне иконе Богородице Краснице, ове светиње би завршиле у пламену. Исто би се десило да су у последњем рату од 1991. до 1995. допале у руке муслиманске Армије Босне и Херцеговине.

„ЦРКВА БОСАНСКА“ – ДИПЛОМАТСКО-АРБИТРАЖНО ТЕЛО

„’Црква босанска’“, каже др Миодраг М. Петровић, „није била никаква црквенојерархијска организација“ са црквеном територијом и јурисдикцијом. Она је била нецрквена, чисто световна – мирска установа која је у историји државно-политичког и правног живота Босне имала пресудну улогу. Грчка реч ‘екклисиа’ првобитно је значила: веће, арбитражно-посредничко тело при дворовима босанских владара и властеле, Састављена је од најумнијих, најугледнијих, најпоштенијих крстјана, задужених да заступају интересе својих господара и да чувају правни поредак државе, области. У њихову реч, савет и суд морало је да се верује. Зато њих уважавају не само босански господари него и Дубровчани и српска властела.
„‘Цркву босанску’ чине: дјед, гост, старац и стројници – порота. Нико од њих не врши никакву црквенојерархијску – свештеничку службу, јер су сви мирска лица. Они су познати као ‘поглавити крстјани’, што значи учвршћени у православном учењу. У том својству гост Радин, на пример, као пуномоћник Стефана Вукчића Косаче – ‘херцега од Светога Саве’, преговара 1452. године у Дубровнику са Томом, бискупом хварским од кога папа очекује вест да се Стефан одрекао ‘смртоносне јереси’, тј. православне вере и да је прешао на римокатоличанство. Узалудне су биле папине наде, јер гост Радин је, као правоверни крстјанин, чврсто заступао правоверје свога господара Стефана Вукчића Косаче.
„У својству ‘поглавитих крстјана’ дјед и гост пред страним лицима и иноверцима наступају као ‘духовни оци’ својих господара. Њихову дипломатско-верску улогу нису могла да обављају свештена православна лица зато што црквени канони овима забрањују свако мешање у световне, политичке или дипломатске послове, поготово не са иноверцима.
„Таква улога ‘Цркве босанске’ оповргава сва мишљења многих научника, по којима је она, наводно као јеретичка богумилска, стално и од свих била прогањана.
„‘Црква босанска’ као нецрквена организација, тј. као дипломатско-арбитражно тело при дворовима босанских владара, могла је да постоји само дотле док је постојала и босанска држава. Угасила се, другим речима, истовремено кад се у XV веку угасила држава Босна. Да је ‘Црква босанска’ била црквена организација, свакако би надживела пад Босне под Турке као што је Српска црква опстала и надживела пад Србије. Према томе није реч ни о каквој јеретичкој цркви чији су верници, наводно, листом прешли на ислам, што у науци представља измишљотину оних научника који по жељи политичара теже да вештачки створе муслиманску нацију.
„Крстјани у Босни немају независно црквено устројство; они су под јурисдикцијом Српске православне цркве која им поставља епископе и штити их од напада Латина. Само као једноверници и једноплеменици могли су да учествују у боју на Косову 1389. године, јер у противном, строго православни кнез Лазар не би прихватио њихову помоћ.“

Овај „случај“ са Чајничким јеванђељем само је једна од чарки у „рату“ који од друге половине 19. века воде историчари и политичари, доказујући чија је Босна и Херцеговина – муслиманска, римокатоличка или православна. Тај „рат“ започео је хрватски историчар Фрањо Рачки (1828–1894), близак сарадник ђаковачког бискупа Јосипа Штросмајера, расправом „Богумили и патарени“ објављеној у Загребу (Рад ЈАЗУ, 7,8, 10, 1869–1870) Ова расправа историчара Рачког, примљена је с великом знатижељом, обиловала је противречностима. Појавили су се бројни аутори који су богумилску причу прихватали, допуњавали или оспоравали. Једни су тврдили да су богумили имали хијерархију, богослужбене књиге, богомоље, а други опет да тога није било. О богумилству су својевремено писали и академик Недим Филиповић и др Адем Ханџић. Обојица су били уверени да су богумили постојали, али су резигнирано закључили да о њиховом постојању није остало никаквог трага. Богумилска прича се надграђивала, а последњих деценија међу муслиманским историчарима појавила се тврдња да су богумилство и ислам биле две подударне вере. Та подударност огледала се у истом помињању вере. Када су се, после доласка Турака у Босну у 15. веку, те две вере среле, препознале су се и стопиле, а босанско племство и народ спонтано су прешли у ислам.
Питку и заводљиву причу о босанском богумилству, без озбиљних научних преиспитивања, прихватили су, а и данас се тога држе, многи српски историчари који нису у довољној мери познавали источно хришћанство, нити чули за бројне историјске изворе који се нису могли заобићи. Такви историчари су поједине недоумице, с којима су се сучељавали, решавали домишљањима. Научници блиски Српској православној цркви устезали су се да се дотичу „Цркве босанске“ како се не би спотицали о богумилску јерес.
Богумилством се бавио и историчар, теолог и стручњак за канонско право др Миодраг М. Петровић, сарадник Историјског института САНУ. Он је приредио критичко издање Законоправила Светога Саве, јединственог дела у коме је садржана суштина византијског богословља и права, на коме су заснована уређења српске, бугарске и руске средњовековне државе. Из овог дела проистекао је и Душанов законик. Петровић је приредио и критичко издање Законоправила.
У последњих век и по, како каже др Миодраг М. Петровић, „код нас и у свету написано је више стотина књига, студија и расправа о богумилима у Србији и Босни средњега века. Већина научника заступа мишљење да је ‘црква босанска’ (ecclesia Bosnensis) у средњовековној Босни јеретичка – богумилска дуалистичка црква. Други сматрају да је она православна црква која је била самостална наспрам Цариграда. Трећи пишу како је то некаква ‘правоверна црква’ која није православна већ јеретичка и као таква независна од Цариграда и Рима. Има најзад и оних који у ‘Цркви босанској’ хоће да виде римокатоличке вернике“.
Присталице приче о средњовековној јеретичкој „Цркви босанској“ ухватили су се за појам „крстјанин“ који се често јавља у изворима. Усталило се мишљење да појам крстјанин значи исто што и богумил. Овога схватања држао се и академик Сима Ћирковић који се бавио историјом средњовековне Босне, тврдећи да су крстјани исто што и богумили. Још док је академик Ћирковић, пре тридесетак година, био у пуној снази, Петровић га је изазивао на полемику, предочавајући му један докуменат из Хиландара, који је потписао Свети Сава у време док још није постао српски архиепископ. На крају тог документа, сачињеног крајем 13. века на Светој Гори, Свети Сава се потписао: „Всех правоверних крстајн молебник Сава грешнии.“ То значи да су „правоверни крстајани“ за Светог Саву били исто што и православни хришћани. Петровић је, када је реч о богумилима, указивао и на још неке Ћирковићеве недоследности и произвољнсти. Ћирковић није одговорио Петровићу. И Драгољуб Драгојловић такође је понудио доказе да је реч крстјанин која се користила у средњовековној Босни значила православни верник.
Поред става о босанском богумилству чији је творац био Фрањо Рачки, међу хрватским историчарима јавила се и друга једна теза да су босански владари били римокатолици и да се у Босни у средњем веку исповедала римокатоличка вера. Оба хрватска учења и данас су присутна у хрватској историографији, што изазива тихи рат између муслиманских – босанских и хрватских историчара. Међу њима се испречило једно незаобилазно питање: шта је с босанским Србима? Још за време Аустроугарске и Калајевог режима наметана је тврдња, коју је оповргао Јевто Дедијер (Преглед, Сарајево, 1911), да Срба у Босни није ни било до 16. века, да су се они овамо почели досељавати заједно с Турцима. Подметани су докази да ти досељеници у ствари и нису били немањићки Срби, него сточари, номади придошли из дубине Балкана. Њима је после досељавања у Босну, Српска црква наметнула српски језик, српско име и православну веру.

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *