Божићни фијаско

Србија и Хрватска

Упадљиви труд Србије да иницира „одлеђивање“ односа с Хрватском и, „у духу ЕУ“, учини их добросуседским, није уродио плодом. Томе чак није допринео ни Божић – духовни празник мира, праштања и љубави

Иако доста одмерена изјава министра спољних послова Србије Ивице Дачића да ће Србија тражити боље односе с Хрватском у будућности „без икаквог уверења да ћемо сад једни другима променити свест и мишљење“, деловала је превише оптимистично у односу на све оно што се после ње дешавало. Божићни пријем у Загребу, који традиционално организује Српско народно веће (СНВ), требало је да означи почетак тог процеса и покаже добру вољу високих званичника Србије и Хрватске да он уроди плодом.
Још уочи Нове године министар Дачић је изјавио да је председник Србије Александар Вучић затражио да се ради на „одлеђивању“ односа с Хрватском, да би хрватски медији, уз констатацију да су политички односи две земље на најнижој тачки од краја рата 1995. године, нагласили да ова иницијатива долази свега који дан након што је председник Вучић отворено током Светског првенства у Катару изјављивао да увек навија за супарнике Хрватске.
„Суседе не бирате, пријатеље бирате. Имам и емоционалних и породичних разлога зашто сам против Хрватске“, а србијански медији под његовом контролом посљедњих су месеци отворено Хрватску називали „новом НДХ“, премијера Пленковића „усташким поглавником“, а и Вучић је недавно на самиту у Прагу казао како Хрватска од 1941. године „само ради свој посао“. Но сада је дошло до обрта, али питање је – је ли ова иницијатива тек „про форме“ или Вучић уистину жели да поправи односе с Хрватском, писаће загребачки „Јутарњи лист“ поводом Дачићеве најаве.

Одлеђена лица и залеђени односи: Божићни пријем у СНВ у Загребу

НАМЕРЕ И НАГАЂАЊА Да би себи дали на значају, лист наводи како се Хрватска често поставља „строго“ према преговарачком процесу Србије у ЕУ (иако је јасно да пријем Србије неће зависити од хрватског става), а из Србије се највише обрушавају на Хрватску око тога иако већина Срба и не би у ЕУ, а највеће примедбе око преговора имају велике земље Уније. Ту треба имати у виду и недавни улазак Хрватске у Шенген (већина транспортних и других комуникација с Европом иде преко Хрватске, а ту је и „Јанаф“) и еврозону.
У писању „Јутарњег“ се налази и то да Србија тренутно не стоји баш најбоље у међународним односима – под великим је притиском јер није увела санкције Русији због напада на Украјину, односно упорног одбијања да своју спољну и сигурносну политику усклади с Бриселом и „једина је земља у Европи која подржава Путинову агресију на Украјину“.
Колико год овај „налог“ деловао помало неочекивано, што политици није својствено, било је назнака из којих се нешто тако могло наслутити. Рецимо, када је приликом формирања Владе Републике Србије, крајем октобра прошле године, портфељ за људска и мањинска права и друштвени дијалог додељен Томиславу Жигманову, председнику Демократског савеза Хрвата у Војводини. Као и тумачење да је и одлагање на неодређено време даљег суђења „хрватским пилотима“ знак или порука управо у вези с најавом поправљања и нормализације односа.
Управо конекција с министром Жигмановим и председником Самосталне демократске српске странке Милорадом Пуповцем требало је да буде прва степеница у отопљавању и побољшању односа две земље. Жигманов је, као политички представник Хрвата у Србији, рекао да је и више него очигледно да постоји потреба да се обнови службена комуникација између институција две суседне државе, а не да се она своди на сарадњу институција две мањинске заједнице, док је Пуповац истакао да је највећи проблем у српско-хрватским односима недостатак комуникације и разговора, те ће први корак на путу отопљавања односа бити долазак Дачића на традиционални пријем у Загребу који је 6. јануара организовало Српско национално веће.
Отварање комуникација само би претходило темама о проблемима који дуги низ година оптерећују међусобне односе, а Пуповац наглашава да већ прва од њих – питање положаја Хрвата у Србији и Срба у Хрватској треба да послужи за отварање српско-хрватских односа. Онда би на ред дошла питања несталих, сарадња правосуђа у разним областима, било да је реч о безбедности и криминалу или о преосталим суђењима за ратне злочине, као и питање сарадње у контроли миграција, у борби против организованог криминала, опште безбедности у региону, сарадња у области економије и енергетике…
Док Пуповац тактично и дипломатски наводи питања и теме о којима би касније дошло до разговора, прогнани Срби из Хрватске су много директнији и траже да се коначно покрене питање отете и узурпиране имовине и стечених права прогнаних Срба, других оштећених грађана и српских фирми. Затим, питања положаја преосталих Срба у Хрватској, процесуирања ратних злочина над Србима, хапшења српских ветерана на основу лажних доказа и лажних изјава сведока сарадника… Иако сматрају да у Хрватској нема стварне политичке воље да се отворена питања решавају на праведан и трајан начин, подржавају иницијативу и дијалог.
Рекло би се да за најављену иницијативу и отопљавање српско-хрватских односа нема боље прилике од верских празника а Бадњи дан је требало да буде тачка у којој ће званичници Србије и Хрватске, заједно с представницима српске и хрватске мањине, означити почетак тог процеса. Уз Дачића, на Божићном пријему СНВ-а су били и министарка европских интеграција Србије Тања Мишчевић, министар за људска и мањинска права у Влади Србије и председник Демократског савеза Хрвата у Војводини Томислав Жигманов, патријарх Српске православне цркве Порфирије. Присутни су били и чланови Владе Хрватске, премијер Андреј Пленковић и потпредседница Владе Ања Шимпрага, функционерка Самосталне демократске српске странке, министар спољних послова Гордан Грлић Радман, министар правосуђа и управе Иван Маленица.

БЕЗ МИЛАНОВИЋА Са пријема је упадљиво изостао хрватски председник Зоран Милановић. Рекло би се да добро извагани разлози што је искључен из заједничке мисије не леже толико у његовим запаљивим изјавама на рачун Србије и српских политичара, колико у изузетно лошим односима с премијером Андрејом Пленковићем.
Уочи доласка српског шефа дипломатије Ивице Дачића, у Загребу је потписана Декларација о сарадњи Срба из Хрватске и Хрвата из Србије, којом се осуђује мржња према мањинама а државе подстичу да се окрену решавању отворених питања. Декларацију написану на оба језика и два писма потписали су Томислав Жигманов и Милорад Пуповац.
У духу великог празника, када се избегавају тешке и ружне речи, домаћин Пуповац је рекао да је главни задатак српских и хрватских политичара да утишају говор мржње, а Дачић је изјавио да Србија и Хрватска треба да се такмиче у изградњи мира и добрих односа иако „ми не мислимо исто о многим питањима, али морамо да разговарамо и договарамо се. Зато смо и данас овде“.
Очигледно, Пленковићу духовни светоназори, нарочито на празник мира, праштања и љубави, нису били у првом плану када је, обраћајући се окупљенима после Дачића, уз куртоазно помињање помирења између две државе, истакао да је „Хрватска била жртва агресије Милошевићевог режима и та чињеница живи с нама, живи с обитељима несталих, с војницима, бранитељима, цивилима…“, иако о томе две стране имају сасвим опречно мишљење, што је, по завршетку посете нагласио и шеф српске дипломатије, наводећи да се током сусрета у Загребу трудио да, према инструкцијама председника Србије Александра Вучића, не говори „о нечему о чему две стране мисле различито“.
„Нисам потпуно задовољан како је Пленковић говорио, није могао питање агресије да не помене, а ја сам говорио пре њега, и нисам био у прилици да одговорим. Мислим да није било место за тако нешто. Ако истичемо само око чега се не слажемо, нећемо далеко стићи“, казао је Дачић сумирајући резултате боравка у Загребу, подвлачећи да је велико питање да ли ћемо успети у намери да поправимо односе с Хрватском, с обзиром на то да на прослави Српског народног већа није било ни време ни место да Пленковић помиње наводну агресију у време Милошевића, а да при томе не спомене ни „Олују“, ни сва остала питања геноцида над Србима у Другом светском рату.
Не треба подсећати да је огромна имовина српских предузећа на територији Хрватске конфискована и национализована а протерани и опљачкани Срби у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ остали су и без покретне имовине, друштвених станова, мањинских права… Чак је председник Хрватске Зоран Милановић истакао да жали што је, након земљотреса 2020. године, Република Српска обновила више кућа на Банији од његове државе. Хрватска јавност је проблематизовала и својевремени одлазак патријарха Порфирија у Јасеновац јер већини Хрвата смета због изјава у којима подсећа на усташке злочине.

Усташки дернек: Весеље у Башкој Води

АНТИСРПСКО РАСПОЛОЖЕЊЕ У Хрватској је годинама стварано антисрпско расположење, што отежава било какву нормализацију односа, нарочито ако за то нема политичке воље, бар како је показао премијер Пленковић. У том наративу је била и порука министра спољних послова Гордана Грлић Радмана уочи божићног састанка када је рекао да „логораши желе да посете логоре, исто тако желе да они буду обележени у Стајићеву и неким другим логорима где су убијани, затварани и мучени људи. Треба се суочити с прошлошћу и ту је одговорност Србије и њихових власти управо на тесту“.
С обзиром на то да је српска национална мањина према новом попису пала испод једне трећине, више не остварује право на равноправну службену употребу језика и писма. У Вуковару је забрањена ћирилица, а на јавним зградама више неће бити двојезичних табли. То је одлука Градског већа Вуковара које је изменило статут града, уз лицемерно образложење да је тиме постигнут максимум права српске мањине у Хрватској. Убудуће ће Срби у Вуковару морати да затраже писмено одобрење да службене дописе напишу на ћирилици. Тај захтев ће их коштати три евра, а градска управа може и да их одбије.
Што је Хрватска више у Европској унији (Шенген и еврозона), све је израженија и њена усташофилија на коју ЕУ жмури. Једанаест улица у Загребу и даље носе имена усташких злочинаца и симпатизера усташког покрета, док је улица које носе имена истакнутих антифашиста све мање, остале су само оне назване по Владимиру Назору, Аугусту Цесарецу и Божидару Аџији, писале су крајем прошле године „Вечерње новости“. До промене курса у хрватској престоници није дошло ни након што је средином прошле године за градоначелника изабран Томислав Томашевић из левичарске коалиције „Можемо“.
Тако се улица у Загребу зове по државном секретару за пропаганду усташког режима Ивану Оршанићу, који је био члан усташког покрета пре Другог светског рата. Био је и заповедник Усташке младежи, а у мају 1945. побегао је у Аргентину и уређивао емигрантску усташку штампу. Једна од загребачких улица названа је и по Стјепану Јавору, оснивачу тајног Усташког покрета који је са Антом Павелићем побегао пре рата из Хрватске, да би касније по повратку био осуђен и умро у затвору у Сремској Митровици. Једна улица у главном граду Хрватске носи име и по песнику Владимиру Јурчићу, који је у својим песмама хвалио најкрвавије усташке злочинце, попут Јуре Францетића…
Фудбалери Хрватске су на Светском првенству у Катару освојили треће место, а овај успех је пропраћен слављем преко 80.000 људи на Тргу бана Јелачића у Загребу при повратку репрезентативаца у домовину, уз песме Марка Перковића Томпсона који пропагира усташтво и мржњу према Србима. Предњачили су Матео Ковачић и Дејан Ловрен, а у центру пажње биле су песме попут „Пукни пушко“ и „Моја домовина“. Да је у данашњој Хрватској сасвим нормално величати геноцид над Србима у НДХ, показао је и најсвежији снимак у Башким Водама из угоститељског објекта у власништву општине ХДЗ, који се проширио на друштвеним мрежама, након што се чуло да се гости забављају уз песме у којима се слави покољ Срба у Другом светском рату. Песма „Јасеновац и Градишка Стара“, која слави усташко клање Срба у Независној Држави Хрватској, изазвала је одушевљење присутних гостију од којих су неки запевали, а неки су заплесали.
Све док се у хрватској слободно користе усташки поздрав „За дом спремни“, усташки грб, усташка порука „Убиј Србина“, певају усташке и србомрзачке песме и спроводи радикална ревизија историје и негира геноцид над нашим народом у НДХ, тешко да ће доћи до „одлеђивања“ и добросуседских односа. Ако икада и дође.

Један коментар

  1. Дејан Младеновић

    Наш Патријарх уместо да је за Божић у Призрену он у свом ( јер та јако воли) загребу!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *