Kako se elitni lokalitet naše novovekovne kulturne arheologije i negdašnji biser srpske prestonice pretvorio u potpuno zapušteno ruglo koje samo što se ne surva, a izlepljeno je trakama na kojima piše „Ne prolazi! Opasnost!“
Sve manje prepoznajem grad u kome sam se rodio, čak više i ne obraćam pažnju na urbani(stički) terorizam po kome se krećem (kad moram!) kao neki stranac. Ali nedavno sam se zaista uzbudio, pa onda pobesneo i odmah odjurio na lokaciju gde se trula građevinska fasada urušila na jednu bebu u kolicima (!), pravo na prestižnu adresu Knez Mihailova 19, u negdašnji Spasićev Grand Passage, gde sam provodio najlepše dane svog detinjstva, a onda radio i na ovaj ili onaj način živeo ceo svoj dosadašnji život. Znao sam da je u derutnom i sramotnom stanju već godinama, ako ne i decenijama, pa sam, pravo da vam kažem, izbegavao da tuda uopšte prolazim. I bolje da ne ispričam šta sam zatekao na ovom lokalitetu naše novovekovne kulturne arheologije i negdašnjem biseru srpske prestonice (u isto se i sami odmah možete neposredno uveriti): potpuno zapušteno ruglo koje samo što se ne surva, izlepljeno trakama na kojima piše „Ne prolazi! Opasnost!“ razbacanim po nekom šutu, valjda od onog odvaljenog maltera, sve zašminkano drečavim kičerajem na nivou ulice. Jednom rečju, čudo i pokor! Ako je verovati turističkim tajkunima Beograda, zona Knez Mihailove ulice je meka miliona turista koji ovuda organizovano prolaze i fotografišu se, a mi se satrsmo pokazujući im ovu rugobu i nacionalnu sramotu, koje bi se stideli i trogloditi! Odustao sam odmah od traženja odgovora na pitanje kako smo smeli, kako smo se uopšte usudili da ovako nešto dozvolimo u srcu starog Beograda, jer mi nije padalo na pamet da kročim u začarani krug „Zadužbina Nikole Spasića – Skupština grada – Opština Stari grad – Zavod za zaštitu spomenika (gradski i republički) – turističke organizacije na svim mogućim nivoima“ i još ohoho nadležnih, koji su se godinama uvežbavali da upiru prstom, a da ne preduzimaju ništa, i spretno podmeću lonče gde god kaplje koji dinar od turizma. Eto upirem prstom u sve njih, pre nego što počnem da navodim imena i prezimena, jer neko od njih mora da odgovori kako su uspeli da dohakaju evropskom biseru našeg „malog urbanizma“, svedu ga na bukvalnu opasnost po život, ubiju mu dušu i pretvore ga u firmirani buvljak.BOGATIJI OD NOBELA Drugo nešto želim: da podsetim na slavne dane pasaža bogatog prestoničkog magnata Nikole Spasića (1838–1916), prolaza koji je povezao Knez Mihailovu i Obilićev venac, ko je sve koračao, pa i pevao pod njegovim klasicističkim fasadama i raskošnim staklenim krovom. „Čuveni beogradski trgovac i dobrotvor Nikola Spasić je 1910. kupio kuću trgovca Marka Lazarevića u Knez Mihailovoj br. 19 podignutu sedamdesetih godina XIX veka“, a uglednom graditelju građanskog Beograda Nikoli Nestoroviću (1868–1957) poverio projekat prvog zatvorenog pasaža u Beogradu. „Na uzanoj a dugačkoj parceli koja izlazi na dve naspramne ulice Knez Mihailovu i Obilićev venac, projektovana je dvospratna zgrada sa atrijumom“, piše u svojoj sjajnoj doktorskoj studiji o arhitekti Nikoli Nestoroviću arh. Marina Pavlović. „Odjeci uticaja Velike Svetske izložbe (1900) i arhitekture Pariza prožimaju projekat, koji direktnu inspiraciju crpi u pariskim pasažima, glavnoj turističkoj atrakciji. Iako je u tom periodu u Nestorovićevim projektima preovladavala bečka secesija, izvor inspiracije je uslovio prevagu francuskog dekorativizma, sa secesijskim elementima… Grand Pasaž je bio koncipiran u vidu zatvorenog bloka u čijem centru je formiran natkriveni prolaz. Zastakljena jednostruka dvovodna krovna konstrukcija pružala je obilje svetlosti, formirajući potpuno nov koncept prostora u beogradskoj arhitekturi.“ Već godine 1913, kada je ovaj pasaž otvoren, Nikola Spasić, inače zastupnik najčuvenijeg francuskog filmskog distributera „Pate“ (imovina srpskog dobrotvora prevazilazila je tada Nobelovu fondaciju), instalirao je ovde i bioskop, pa su se pariski bulevari i film, koji se na njima rodio, međusobno prožimali dok nije buknuo Veliki rat, u čijem je vrtlogu Spasić umro, na Krfu 1916. godine.
PRVA ŠKOLA KAMERE Između dva rata film se uselio u pasaž, koji je nekoliko puta menjao profil i namenu. Čak je, zbog izgradnje četvorospratnice, tj. dogradnje još dva etaža na postojeću konstrukciju, uklonjen 1940. i prekrasni stakleni krov i pasaž dobio sasvim novi izgled. Za vreme okupacije 1941–1944. instalirao se tu nemački „Jugoistok-film“, najveći kino-distributer za Balkan sa savremenom pratećom opremom. Sve je to palo u ruke novim vlastima, koje su dok je rat još trajao, u „Spasićevom pasažu“ organizovale prvu proizvodnju partizanskih filmskih žurnala. Pošto „starih kadrova“ nije bilo dovoljno, a nisu bili ni ideološki podobni (svi su, osim dvojice, radili za Nedićeve žurnale), nove vlasti su još u jesen 1944. organizovale neku vrstu ubrzanog kursa za sasvim mlade filmske snimatelje, među kojima se našao i sedamnaestogodišnji Nikola Majdak (1927–2013), docnije veliki srpski filmski umetnik, šef katedre za kameru na FDU i „živa enciklopedija“ istorije srpskog filma. U gotovo svakodnevnom druženju naučio sam od Majdaka više od svih knjiga i arhiva, a njegova sećanja na „prvu našu filmsku školu“ u Spasićevom pasažu zabeležio ovako: „Pasaž je iznenada oživeo! Na sve strane trčali su klinci sa nemačkim kamerama, a za njima dojučerašnji službenici Trećeg rajha, sada ratni zarobljenici, koji su im bili na usluzi (srećni što nisu svi postreljani). Glavnu reč vodio je Vladimir Semjonovič Ješurin, sovjetski ratni snimatelj, aktivni potpukovnik Crvene armije, koji je snimio mnoge ratne operacije u Srbiji i oslobođenje Beograda 1944. Ješurin nam je do detalja prenosio tehniku reporterskog snimanja na prvoj liniji fronta, u ratnim uslovima, kada je sačuvati kameru i traku bilo važnije od života.“
„Obučen i hrabar ratni snimatelj na frontu važniji je od cele jedne streljačke divizije“, govorio je Ješurin. „To što snimi njegova kamera postaje odmah istorija i nikada neće nestati. Pokretna slika koju su snimili moji izginuli drugovi živeće večno, a ako izgubim život i sam ću postati deo ovog velikog filma.“
Kasnije, rekonstruisao sam za RTS uzbudljivi Ješurinov životni put, a Majdak je nastavio u duhu svojih prvih saznanja o fascinantnoj moći kamere. Zanimljivo je da se posle rata u velikom pasažu koncentrisala cela naša nova kinematografija. Nije bilo važnije institucije ili ličnosti koja nije prošla kroz staro Nestorovićevo zdanje. Prvo se tu, još u novembru 1944, uselilo novoosnovano Državno filmsko preduzeće, opšti organ za film nove države (mnogo docnije „Jugoslavija film“), koje je upravljalo svim bioskopskim kapacitetima, nabavljalo filmove od Sovjeta i (manje) od saveznika, preko snimanja i montaže prvih naših filmova, za koje je obezbeđivalo i recepte za izradu lepka za montažu od jednakih delova acetona i starog, istopljenog celuloida… Počela je jedna nova istorija, o kojoj danas svedoče filmovi i fotografije, ali jedva iko drugi. Osim oljuštenih fasada, koje se danas, same od sebe, ruše na bebe u kolicima.
ČARI FILMSKOG PASAŽA Ranih pedesetih godina uselile su se u pasaž još dve važne institucije: „Jugoslovenska kinoteka“ (od 1949) i „Filmske novosti“ (od 1950), koje su magnetski privlačile pokolenja filmskih umetnika i prijatelja filma. Prva, kao jedan od najbogatijih filmskih arhiva na svetu, stecište svih naših filmskih znanja i umeća, kojom je godinama upravljao doajen srpskog filma Vladimir Pogačić, inače šestostruki predsednik svih svetskih filmskih arhiva (FIAF), dok se u levi deo Spasićeve kuće smestila najveća filmska biblioteka u jugoistočnoj Evropi, koju je marljivo i savesno vodila gospođa Olga, udovica našeg velikog slikara Petra Dobrovića i dvorska dama kraljice Marije. Nije bilo studenta filma koji nije prošao kroz njene skučene, ali prebogate riznice. Nije bilo značajnijeg autora koji nije ovde gostovao, od Melijesove ćerke do Orsona Velsa, Alfreda Hičkoka i Đuzepe de Santisa, da ne govorimo o Liz Tejlor i Liv Ulman, Vendersu, Menclu, Mihalkovu…
Druga nacionalna filmska ustanova, smeštena u donjem delu pasaža, „Filmske novosti“ ili popularni „Žurnal“, bila je rasadnik kompletne dokumentarne produkcije o životu druge Jugoslavije iz koga su se razvile sve današnje televizije. Generacije filmskih poslenika ispilile su se iz ovog partera jugoslovenskog filma i otišle na razne strane sveta, dok su u „Žurnal“ dolazile veličine poput Vitorija de Sike, Deni Keja ili bračnog para Iv Montan i Simon Sinjore. Zamolili su tada Iv Montana da nešto otpeva, a on je izašao u Nestorovićev Grand Passage, osvrnuo se oko sebe i odmah zapuckao prstima… „Mais oui…alons… ‘Les Grands Boulevards’!“ – tada najpopularniji njegov šlager na svetskoj sceni.
PRVI NAŠ MUZIČKI SPOT Nikada neću zaboraviti radnike „Filmskih novosti“ koji istrčavaju i za tren oka postavljaju „far kolica“ i tonsku, „blimpovanu“ kameru za koju seda Tibor Zvezdanić, buduća prva kamera RTS-a, Trička koji postavlja neki „plejbek“, Iva Montana koji u hodu peva „J’aime flâner sur les Grands Boulevards, y a tant de choses… tant de choses… tant de choses à voir!“. Simon Sinjore udara takt, narod se okupio, Vladimir Pogačić sve to gleda sa onog velikog prozora prema Obilićevom vencu sa koga sada otpada malter, pa i sam i veseli ktitor Nikola Spasić, čiji je kip nekada stajao baš do tog prozora, pa se onda i sam urušio! Sve se steklo u tom znamenitom snimku: gran-pasaži, pariski bulevari gde se rodio film, Svetska izložba 1900, Nestorovićev prvi „mali urbanizam“, Montan i De Sika, gotovo celo jedno stoleće a sve je to tonski montirala prva rediteljka „Filmskih novosti“ Olivera Gajić, inače moja tetka, pa se i moja malenkost vidi negde na tom „klipu“ s kraja pedesetih… O Bože! Prvi naš muzički spot vrteo se u „filmskom žurnalu“ u 1.600 bioskopa tadašnje Jugoslavije. I sve se to može i danas gledati, kao i milioni metara domaće i strane produkcije koji su prošli kroz naš „zvezdani koridor“.
Sasvim ozbiljno, predloži mi profesor Nikola Majdak, negde sredinom osamdesetih, da podnesemo predlog da se ovaj prolaz i zvanično proglasi – Filmskim. Sutradan, donese foto-montažu zdanja u Knez Mihailovoj 19 sa „izbeljenim mestima“ na kojima je predvideo spomen-ploče bar najznačajnijim ljudima i događajima iz ove imaginarne istorije. Srećom, nije doživeo da vidi današnju bedu ovog mesta. Liči Spasićev Grand Passage na selektora naše aktuelne fudbalske reprezentacije, koji, kao izbušen balon, zuri u prazninu skorojevićkog milenijuma.
Bravo za tekst.