ЗЕЧЕВИЗИЈА – Grand Passage: понос и беда Београда

Како се елитни локалитет наше нововековне културне археологије и негдашњи бисер српске престонице претворио у потпуно запуштено ругло које само што се не сурва, а излепљено је тракама на којима пише „Не пролази! Опасност!“

Све мање препознајем град у коме сам се родио, чак више и не обраћам пажњу на урбани(стички) тероризам по коме се крећем (кад морам!) као неки странац. Али недавно сам се заиста узбудио, па онда побеснео и одмах одјурио на локацију где се трула грађевинска фасада урушила на једну бебу у колицима (!), право на престижну адресу Кнез Михаилова 19, у негдашњи Спасићев Grand Passage, где сам проводио најлепше дане свог детињства, а онда радио и на овај или онај начин живео цео свој досадашњи живот. Знао сам да је у дерутном и срамотном стању већ годинама, ако не и деценијама, па сам, право да вам кажем, избегавао да туда уопште пролазим. И боље да не испричам шта сам затекао на овом локалитету наше нововековне културне археологије и негдашњем бисеру српске престонице (у исто се и сами одмах можете непосредно уверити): потпуно запуштено ругло које само што се не сурва, излепљено тракама на којима пише „Не пролази! Опасност!“ разбацаним по неком шуту, ваљда од оног одваљеног малтера, све зашминкано дречавим кичерајем на нивоу улице. Jедном речју, чудо и покор! Ако је веровати туристичким тајкунима Београда, зона Кнез Михаилове улице је мека милиона туриста који овуда организовано пролазе и фотографишу се, а ми се сатрсмо показујући им ову ругобу и националну срамоту, које би се стидели и троглодити! Одустао сам одмах од тражења одговора на питање како смо смели, како смо се уопште усудили да овако нешто дозволимо у срцу старог Београда, јер ми није падало на памет да крочим у зачарани круг „Задужбина Николе Спасића – Скупштина града – Општина Стари град – Завод за заштиту споменика (градски и републички) – туристичке организације на свим могућим нивоима“ и још охохо надлежних, који су се годинама увежбавали да упиру прстом, а да не предузимају ништа, и спретно подмећу лонче где год капље који динар од туризма. Ето упирем прстом у све њих, пре него што почнем да наводим имена и презимена, јер неко од њих мора да одговори како су успели да дохакају европском бисеру нашег „малог урбанизма“, сведу га на буквалну опасност по живот, убију му душу и претворе га у фирмирани бувљак.

БОГАТИЈИ ОД НОБЕЛА Друго нешто желим: да подсетим на славне дане пасажа богатог престоничког магната Николе Спасића (1838–1916), пролаза који је повезао Кнез Михаилову и Обилићев венац, ко је све корачао, па и певао под његовим класицистичким фасадама и раскошним стакленим кровом. „Чувени београдски трговац и добротвор Никола Спасић је 1910. купио кућу трговца Марка Лазаревића у Кнез Михаиловој бр. 19 подигнуту седамдесетих година XIX века“, а угледном градитељу грађанског Београда Николи Несторовићу (1868–1957) поверио пројекат првог затвореног пасажа у Београду. „На узаној а дугачкој парцели која излази на две наспрамне улице Кнез Михаилову и Обилићев венац, пројектована је двоспратна зграда са атријумом“, пише у својој сјајној докторској студији о архитекти Николи Несторовићу арх. Марина Павловић. „Одјеци утицаја Велике Светске изложбе (1900) и архитектуре Париза прожимају пројекат, који директну инспирацију црпи у париским пасажима, главној туристичкој атракцији. Иако је у том периоду у Несторовићевим пројектима преовладавала бечка сецесија, извор инспирације је условио превагу француског декоративизма, са сецесијским елементима… Гранд Пасаж је био конципиран у виду затвореног блока у чијем центру је формиран наткривени пролаз. Застакљена једнострука двоводна кровна конструкција пружала је обиље светлости, формирајући потпуно нов концепт простора у београдској архитектури.“ Већ године 1913, када је овај пасаж отворен, Никола Спасић, иначе заступник најчувенијег француског филмског дистрибутера „Пате“ (имовина српског добротвора превазилазила је тада Нобелову фондацију), инсталирао је овде и биоскоп, па су се париски булевари и филм, који се на њима родио, међусобно прожимали док није букнуо Велики рат, у чијем је вртлогу Спасић умро, на Крфу 1916. године.

ПРВА ШКОЛА КАМЕРЕ Између два рата филм се уселио у пасаж, који је неколико пута мењао профил и намену. Чак је, због изградње четвороспратнице, тј. доградње још два етажа на постојећу конструкцију, уклоњен 1940. и прекрасни стаклени кров и пасаж добио сасвим нови изглед. За време окупације 1941–1944. инсталирао се ту немачки „Југоисток-филм“, највећи кино-дистрибутер за Балкан са савременом пратећом опремом. Све је то пало у руке новим властима, које су док је рат још трајао, у „Спасићевом пасажу“ организовале прву производњу партизанских филмских журнала. Пошто „старих кадрова“ није било довољно, а нису били ни идеолошки подобни (сви су, осим двојице, радили за Недићеве журнале), нове власти су још у јесен 1944. организовале неку врсту убрзаног курса за сасвим младе филмске сниматеље, међу којима се нашао и седамнаестогодишњи Никола Мајдак (1927–2013), доцније велики српски филмски уметник, шеф катедре за камеру на ФДУ и „жива енциклопедија“ историје српског филма. У готово свакодневном дружењу научио сам од Мајдака више од свих књига и архива, а његова сећања на „прву нашу филмску школу“ у Спасићевом пасажу забележио овако: „Пасаж је изненада оживео! На све стране трчали су клинци са немачким камерама, а за њима дојучерашњи службеници Трећег рајха, сада ратни заробљеници, који су им били на услузи (срећни што нису сви пострељани). Главну реч водио је Владимир Семјонович Јешурин, совјетски ратни сниматељ, активни потпуковник Црвене армије, који је снимио многе ратне операције у Србији и ослобођење Београда 1944. Јешурин нам је до детаља преносио технику репортерског снимања на првој линији фронта, у ратним условима, када је сачувати камеру и траку било важније од живота.“
„Обучен и храбар ратни сниматељ на фронту важнији је од целе једне стрељачке дивизије“, говорио је Јешурин. „То што сними његова камера постаје одмах историја и никада неће нестати. Покретна слика коју су снимили моји изгинули другови живеће вечно, а ако изгубим живот и сам ћу постати део овог великог филма.“
Касније, реконструисао сам за РТС узбудљиви Јешуринов животни пут, а Мајдак је наставио у духу својих првих сазнања о фасцинантној моћи камере. Занимљиво је да се после рата у великом пасажу концентрисала цела наша нова кинематографија. Није било важније институције или личности која није прошла кроз старо Несторовићево здање. Прво се ту, још у новембру 1944, уселило новоосновано Државно филмско предузеће, општи орган за филм нове државе (много доцније „Југославија филм“), које је управљало свим биоскопским капацитетима, набављало филмове од Совјета и (мање) од савезника, преко снимања и монтаже првих наших филмова, за које је обезбеђивало и рецепте за израду лепка за монтажу од једнаких делова ацетона и старог, истопљеног целулоида… Почела је једна нова историја, о којој данас сведоче филмови и фотографије, али једва ико други. Осим ољуштених фасада, које се данас, саме од себе, руше на бебе у колицима.

ЧАРИ ФИЛМСКОГ ПАСАЖА Раних педесетих година уселиле су се у пасаж још две важне институције: „Југословенска кинотека“ (од 1949) и „Филмске новости“ (од 1950), које су магнетски привлачиле поколења филмских уметника и пријатеља филма. Прва, као један од најбогатијих филмских архива на свету, стециште свих наших филмских знања и умећа, којом је годинама управљао доајен српског филма Владимир Погачић, иначе шестоструки председник свих светских филмских архива (ФИАФ), док се у леви део Спасићеве куће сместила највећа филмска библиотека у југоисточној Европи, коју је марљиво и савесно водила госпођа Олга, удовица нашег великог сликара Петра Добровића и дворска дама краљице Марије. Није било студента филма који није прошао кроз њене скучене, али пребогате ризнице. Није било значајнијег аутора који није овде гостовао, од Мелијесове ћерке до Орсона Велса, Алфреда Хичкока и Ђузепе де Сантиса, да не говоримо о Лиз Тејлор и Лив Улман, Вендерсу, Менцлу, Михалкову…
Друга национална филмска установа, смештена у доњем делу пасажа, „Филмске новости“ или популарни „Журнал“, била је расадник комплетне документарне продукције о животу друге Југославије из кога су се развиле све данашње телевизије. Генерације филмских посленика испилиле су се из овог партера југословенског филма и отишле на разне стране света, док су у „Журнал“ долазиле величине попут Виторија де Сике, Дени Кеја или брачног пара Ив Монтан и Симон Сињоре. Замолили су тада Ив Монтана да нешто отпева, а он је изашао у Несторовићев Grand Passage, осврнуо се око себе и одмах запуцкао прстима… „Mais oui…alons… ‘Les Grands Boulevards’!“ – тада најпопуларнији његов шлагер на светској сцени.

ПРВИ НАШ МУЗИЧКИ СПОТ Никада нећу заборавити раднике „Филмских новости“ који истрчавају и за трен ока постављају „фар колица“ и тонску, „блимповану“ камеру за коју седа Тибор Звезданић, будућа прва камера РТС-а, Тричка који поставља неки „плејбек“, Ива Монтана који у ходу пева „J’aime flâner sur les Grands Boulevards, y a tant de choses… tant de choses… tant de choses à voir!“. Симон Сињоре удара такт, народ се окупио, Владимир Погачић све то гледа са оног великог прозора према Обилићевом венцу са кога сада отпада малтер, па и сам и весели ктитор Никола Спасић, чији је кип некада стајао баш до тог прозора, па се онда и сам урушио! Све се стекло у том знаменитом снимку: гран-пасажи, париски булевари где се родио филм, Светска изложба 1900, Несторовићев први „мали урбанизам“, Монтан и Де Сика, готово цело једно столеће а све је то тонски монтирала прва редитељка „Филмских новости“ Оливера Гајић, иначе моја тетка, па се и моја маленкост види негде на том „клипу“ с краја педесетих… О Боже! Први наш музички спот вртео се у „филмском журналу“ у 1.600 биоскопа тадашње Југославије. И све се то може и данас гледати, као и милиони метара домаће и стране продукције који су прошли кроз наш „звездани коридор“.
Сасвим озбиљно, предложи ми професор Никола Мајдак, негде средином осамдесетих, да поднесемо предлог да се овај пролаз и званично прогласи – Филмским. Сутрадан, донесе фото-монтажу здања у Кнез Михаиловој 19 са „избељеним местима“ на којима је предвидео спомен-плоче бар најзначајнијим људима и догађајима из ове имагинарне историје. Срећом, није доживео да види данашњу беду овог места. Личи Спасићев Grand Passage на селектора наше актуелне фудбалске репрезентације, који, као избушен балон, зури у празнину скоројевићког миленијума.