Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Ретроспективна изложба Сезанових слика дешава се у свету тек сваких двадесет или тридесет година. Тај јединствен подухват остварила је, прва у овом веку, лондонска галерија „Тејт модерн“. Упркос тешкоћама око добијања експоната и огромним ценама осигурања, изложено је више од осамдесет уметничких дела из свих периода стваралаштва
Сезана су током целог живота опседали страхови да би му се неко могао накачити (lui mettre le grapin dessus), узети га под своје, искористити – како у социјалном, финансијском или сексуалном погледу, тако и у уметничком. Од овог последњег посебно је зазирао. Неколико месеци пред смрт, 1906. године, написао је свом сину: „Много ме нервира дрскост мојих земљака кад желе да се изједначе са мном као уметником и да се докопају мојих студија.“ Ни слутио није у коликој мери и на које све начине ће се будућност качити за њега, углављивати се у његово окриље, користити га као покриће. У зависности од тренутних сензибилитета, трендова или потреба, час је био „отац кубизма“ и модернизма уопште, час заговорник повратка традицији – јер је уважавао Пусена и венецијанске ренесансне мајсторе, час зачетник апстракције – због истицања формално-естетског аспекта сликарства. Чак и Бретон, који га је испочетка називао погрдним именом „воћар“, на крају је уочио у њему нешто по свом надреалистичком укусу, некакву „полутрагичну, полукомичну претњу“. Ту су се онда надовезали теоретичари свих профила, који су пронашли неисцрпно врело података у Сезановој приватној преписци и у сећањима његових савременика. На крају, не можемо а да не поменемо и маркетиншка застрањивања наше епохе, која мирне савести репродукује слике на сувенирима и употребним предметима. Чак и на кухињским кецељама. По приступачним ценама могу су се набавити у бутику галерије „Тејт модерн“, одмах уз изложбу!
Добро, како смо поменули, тако ћемо и заборавити. Као што је, пред грандиозношћу Сезановог дела, и историја морала да заборави све што му није било примерено. Све то је просто поотпадало, спрало се као кад киша спере прашину с храста крај колског друма. Остале су сензибилна, енигматична личност и слике које нас, кад се нађемо окружени њима, обухвате као каква „колосална реалност“. Да, то је рекао Рилке сабирајући утиске после прве Сезанове ретроспективе, 1907. године. Али иста свеобухватна опчињеност, исто осећање да уметност може бити истовремено комплексна и јасна као кристал, обузима нас и на овој последњој, лондонској. Слика има довољно (око 80) с обзиром на то колико их је данас тешко добити за изложбе. Многи се жале да недостају оне најбитније; таквима заправо недостају репери, јер без њих не знају шта да гледају ни како да гледају. А довољно би било, за почетак, бацити поглед на датуме испод слика и схватити да се пред нашим очима разастире једна кохерентна сликарска еволуција, чији је крајњи исход био неминован упркос излетима у познато и у непознато.
БОГАТАШКО ДЕТЕ Генерацијски гледано, Сезан је вршњак Монеа и Реноара. Старији је десетак година од Гогена и Ван Гога и отприлике исто толико млађи од Манеа. Рођен је 1839. године, на југу Француске, у граду Екс ан Прованс (Aix-en-Provence) који се, од некадашње престонице независне Провансе, био претворио у учмало обитавалиште руиниране аристократије и буржоазије у повоју. Међу њима се изненада појављује један, данас бисмо рекли, новокомпоновани богаташ. Племство га игнорише, буржоазија га с презиром одбацује, плебс му се диви или му завиди, како ко. За његово презиме, Cezanne, никад нико раније није чуо. Прича се да су ти Сезани, пореклом из истоименог сеоцета са оближњих брда, одувек живели скромно, све до овог последњег, у коме се напрасно пробудила амбиција. Луј-Огист Сезан је прво изучио врло цењен шеширџијски занат да би се убрзо преоријентисао на трговину. То је трајало док није открио да произвођачи сировина за израду шешира западају повремено у финансијске тешкоће и да, позајмљујући им новац уз камату, може лепо да заради. Да скратимо, Луј-Огист Сезан је, захваљујући својој финансијској умешности, постао први банкар у граду и обогатио се. Увећавање богатства остаће његова главна и једина преокупација све до смрти у дубокој старости.
Већ је био прешао четрдесету кад му се, из везе са једном младом радницом из атељеа за израду шешира, родио син. Њоме ће се и оженити, неколико година касније, кад на свет буде дошло и друго дете, тј. кад буде схватио да он практично већ јесте у браку и да нема ни воље ни времена да тражи нешто прикладније. Исти став о том питању показаће једног дана и његов син, само што ће овоме бити потребно три пута више времена да се одлучи.
Мали Пол Сезан, иако расте уз оба родитеља, има превише компликован карактер да би се отац њиме бавио. Преосетљив је, мушичав, непредвидив. Зна да буде умиљат као јагње, али и да побесни на најмањи повод. Школско градиво, срећом, лако савладава. Извесно време борави у пансионату за дечаке, где некакав шпански монах подучава ђаке цртању. Пол том новом предмету приступа с дужном пажњом, као и било ком другом. Нико у тим цртежима не види ни сенку некаквог будућег талента, нико осим мајке која, по природи склона узлетима у свакојаке фантазије, изјављује да ће њен син једног дана бити велики уметник.
Прекретница у животу Пола Сезана догодиће се уписом у престижни колеџ Бурбон. Очева идеја била је да, кроз квалитетно школовање и дружење са децом из богаташких породица, будућем наследнику банке отвори пут у највише финансијске сфере. Ствари су, међутим, убрзо кренуле непредвидивим токовима. Тринаестогодишњем дечаку десило се пријатељство. Интензивно, раскошно, судбоносно. Зближава се са извесним Емилом Золом, сином чувеног инжењера који је имао пех да рано умре и остави породицу без пребијене паре. Емил је незграпно и стидљиво дете, непрестано на мети острвљених богаташких синова. Пол им је такође трн у оку, посебно откако су код њега открили патолошку одбојност према било каквом физичком контакту. Али Пол је зато врло незгодан кад се наљути. Десило се тако да је избавио свог новог другара из неке непријатне ситуације и овај му је, у знак захвалности, сутрадан донео котарицу пуну јабука. Много година касније Пол Сезан – већ увелико познат по својим мртвим природама с јабукама – поменуће у разговору ову епизоду уз шаљиву примедбу „гле, Сезанове јабуке стижу баш издалека“.
Новоствореном тандему придружио се убрзо и трећи дечак Жан-Батист Бај, будући индустријалац, научник и астроном. Њима тројици – прозвали су их „нераздвојни“ – више нико ништа може. Оснажени заједништвом суверено предњаче у свим школским предметима. Али главну арому њиховом дружењу дају бесконачни разговори и одласци у природу. Пентрају се по литицама планине Сент Виктоар, спуштају у поноре, завлаче у пећине, купају у речици Арл, излежавају на сунцу… Опијени бојама и мирисима Провансе декламују стихове које су сами сачинили по угледу на омиљене песнике. У њима је реч о етеричним лепотицама које израњају из шумских измаглица, дају се и душом и телом, и потом ишчезавају не остављајући никакав материјални траг. Реалне жене, оне које срећу у граду и у које се заљубљују гоњени помамом тек пробуђених чула, изазивају им паничан страх. Сезана ће чак тај неспоразум између сопствене чулности и реалног женског тела пратити кроз цео живот. Иако ће слике обиловати сексуалном драматургијом, наге жене на њима никад неће бити насликане према живом моделу.
Међу сведочанствима некадашњег престижа, град Екс поседује и школу цртања, основану још 1766. године. На часове углавном долазе млади људи који планирају да се баве неким од уметничких заната. Шта је мотивисало осамнаестогодишњег Сезана да се и он упише данас је тешко рећи. Битно је да отац није имао ништа против. За њега је то боље него да му син проводи вечери по кафанама и борделима. Уосталом, размишљао је, сва деца из отмених породица или музицирају или уче да цртају.
Настава у школи заснована је на најригорознијим академским принципима, што педантном и темељитом Сезану савршено одговара. О уметности он још увек ништа не зна. Стицајем околности, у склопу истог здања у коме је школа, налази се и градски музеј. Скроман, са нешто мало статуа у античком стилу и колекцијом слика из XVII и XVIII века. Сезан покушава да их копира, по сећању, без неког специјалног ентузијазма. Из тог периода сачувано је неколико цртежа – рађених на основу живог модела или гипсаних одливака, који ни по чему не одударају од прописаних стандарда: педантно извучене линије, суптилност у сенчењу и децентно умањен полни орган. Може се, ипак, рећи да се Сезанова сликарска вокација зачела током две-три године похађања те вечерње школе. Она је вероватно била потпомогнута и отпором према оцу, који је већ био решио да свог наследника стави на прави пут. Прави пут подразумевао је упис на правни факултет.
Паника. Очај. Потиснути бес. Да несрећа буде већа, Золина мајка била је принуђена да посао и помоћ тражи у Паризу. Два нераздвојна пријатеља живот је не само раставио него им је натоварио и додатне недаће. Сачувана писма сведоче о жудњама и потешкоћама кроз које су њихове младалачке душе тада пролазиле, али и о спремности да се ухвате укоштац са судбином. У томе предњачи амбициозни Зола, који има планове и за себе и за свог интровертног и ћудљивог друга.
РАЗОЧАРАН У ПАРИЗ Сезан ипак нема снаге да се успротиви очевом ауторитету и да одлучније проговори о томе чиме би заиста желео да се бави. Отаљава безвољно студије док му Зола, из писма у писмо, разрађује у детаље пројекат будућег боравка у Паризу. Опхрван је осећањем безизлаза а онда се, коначно, дешава нешто што би у очима несаломивог оца могло изгледати као довољно јак аргумент у прилог уметничке каријере: на конкурсу школе коју марљиво похађа већ две године добија прву награду за један портрет у уљу, у природној величини. Успех није дошао с оне стране с које би га банкар радије очекивао, али сад шта је ту је. Ако мало боравка у Паризу може да покрене из летаргије тог сина очигледно неспремног да се суочи са изазовима реалног живота, удовољиће његовој жељи. Нека проба. Под условом да заврши и започете студије.
У Париз Сезан стиже у априлу 1861. и, упркос Золином труду да му све објасни и покаже, некако није на своме. Редовно одлази у атеље по имену Académie Suisse, где се окупља ондашња сликарска авангарда. Међу њима је и Писаро, који ће касније често причати како су се надобудни Парижани подсмевали Сезану због његовог провинцијског нагласка и академског приступа сликању. Без обзира на растућу нелагодност Сезан успева да изради велики број студија на основу живог модела (ту први и, вероватно, последњи пут посматра голу жену), проводи све слободно време по музејима, проучава у Лувру венецијанске и шпанске мајсторе, посећује Салон – најзначајнију ликовну смотру тог времена. Али не успева да буде примљен на Академију лепих уметности. Разочаран, враћа се у Провансу, под окриље свог моћног оца који је, у међувремену, купио огромно имање са кућом, недалеко од Екса. Сезану, који је у Паризу једва састављао крај с крајем, сад се нуди могућност да има сопствени атеље, окружен пејзажима и успоменама из најлепших дечачких дана.
Прованса јесте била и остала највећа Сезанова инспирација, али је без Париза, сликарске престонице на светском нивоу, био незамислив било какав помак на плану каријере. А највише од свега Сезан је желео да му слике буду примљене на Салон и да, при погледу на њих, сви ти уштогљени академици „заурличу од беса и очаја“. Тако је, практично до краја живота, летње месеце проводио углавном у Прованси а зимске у Паризу, где је могао да своје сликарство употпуњује и одмерава у односу на постигнућа својих колега. И да, евентуално, буде примећен од стране критике и колекционара.
Из тог периода, чини нам се значајно да поменемо портрет оца (Portrait de Louis-Cezanne, père de l’artiste), који је Сезан израдио 1866. године. Национална галерија из Вашингтона очигледно није била вољна да га уступи за изложбу, али лако га је наћи на интернету. На тој слици, високој два метра, видимо самоувереног, пословично надуреног господина како, заваљен у масивној фотељи, чита дневни лист. Истовремено, у начину на који га је Сезан представио, видимо и респект, и дечачку бојазан – које се неће ослободити ни у зрело доба, а истовремено и жељу да докаже сопствену вредност, да се изједначи са успешним оцем. Ово последње закључујемо из једног детаља: тачно изнад главе уваженог родитеља Сезан је ставио једну своју мртву природу (Sucrier, Poires et Tasse bleue, 1866). Управо њу можемо да видимо на изложби у Лондону. Право чудо ако се зна да је Сезан највећи део својих раних радова уништио, побацао или испоклањао које коме.
Прво што пада у очи на тој слици је пастуозно, енергично наношење боје шпахтлом. Сезан је тај свој стил сликања звао manière couillarde – што би, у мало упристојеном преводу, значило „на одважан, мушки начин, из утробе“. Овде се треба присетити да се Сезан безмерно дивио Курбеу и Делакрои, да је добро познавао Веласкезове слике са сценама из свакодневног живота (bodegones), као и Манеове мртве природе. У начину на који су на слици распоређени посуда за шећер, крушке и плава шоља, такође препознајемо Шарденову линеарну композицију. Али да би се стекла права представа о овом периоду није довољно гледати само мртве природе и портрете. Сезанова раздражљива природа, страхови и нагони са којима није знао како да изађе на крај, нашли су одушка у драматичним и, често окрутним, сценама са нагим женским телима. У том погледу врло је инструктивна слика са изложбе Убиство (Le Meurtre, 1868), на којој, у мрклој ноћи, један мушкарац притиска уз тло тело жене у самртном ропцу док се други, саучесник у злочину, спрема да ножем у уздигнутој руци зада жртви последњи ударац.
БУДИ КАО ЈАБУКА Паралишућа стидљивост, у спрези са усковитланим нагонима, онемогућавала је Сезану сваки контакт са женама. На сликама их је мучио и убијао, у животу их се клонио. Све док га једна од њих није освојила лепотом, благошћу и самодисциплином. Нормално – била је професионални сликарски модел. Обнажена, складна попут античке скулптуре, могла је сатима да задржи исту позу. А он је сатима могао да је опипава погледом, да је обухвата сенкама и линијама, да је потчињава новој страсти која се у њему рађала а која ће увек имати предност над било каквим физичким задовољствима или недаћама. Ортанс Фике (Hortense Fiquet) је имала деветнаест година, али карактер оне врсте жена за које се каже да „знају шта хоће“. Ушла је у везу са сином богатог банкара не обазирући се ни на његов немогућ карактер ни на мизерију у којој ће га отац држати још много година. Родиће му и сина, али ће њихову заједницу врло брзо обележити Сезанова дуга одсуствовања. Ортанс ће наставити да се по потреби бави послом модела, што ће јој омогућити извесну финансијску независност. Уз њу ће ићи и извесне навике слободних жена.
Време које су проводили заједно Сезан је испуњавао оним што је одувек највише волео а у чему је она увек спремно и несебично учествовала – сликањем. Између 1869. и 1890. израдио је 45 њених портрета. Сад је време да се каже да је Сезан, насупрот утиску који његове слике остављају на посматрача, радио врло споро и да је за сваки портрет било потребно преко сто сеанси позирања. Сваком потезу претходила је дубока концентрација, за које време модел није смео да се помери ни за милиметар. Не мрдај, ћути, „буди јабука“. И Ортанс је седела и ћутала ко заливена – сваки пут кад је Сезан то од ње тражио. Али његов рад није ценила. Критиковала га је јавно да не уме да заврши слику.
На изложбу је из Бостона стигла једна од најлепших слика на којима је она представљена: Мадам Сезан у пругастој сукњи (Madame Cezanne à la jupe rayée, 1877). Пред њом престаје прича о мадам Сезан и почиње прича о сликарству. Јер Сезан је радио оно што је Матис само гласно изрекао: ја не сликам жену него слику. На слици, дакле, пре свега примећујемо очаравајућу хармонију плавих, зелених и плаво-зелених тонова који плету своју пиктуралну мелодију унутар шире, скоро монохромне црвене површине. Палета је просветљенија у односу на претходни период, намаз суптилнији – скоро прозрачан, прелаз из сенке на светло назначен чистим бојама, јасно разграниченим једна од друге. Овде истовремено видимо и утицај импресионизма и начин на који је он превазиђен. За Сезана је сликарство нешто много дубље од оптичких утисака. Не знамо још шта, али осећамо да није ни одраз реалности, ни субјективна представа света, ни исповест, ни начин да се изразе осећања, ни чиста пиктуралност. Неоспорно је само да сваки потез има свој raison d’être. Сваки потез четком је јасно дефинисана нота у колористичкој симфонији, која је заправо само ехо реалног света. Тај ехо стиже до нас као кроз какву кристалну мембрану, из неког паралелног али врло блиског нам универзума.
Погледајмо Сезанове пејзаже да бисмо то боље схватили – иако схватити није баш прави израз. Можда осетили. Наслутили. Путоказ су нам опет Сезанове речи: виђење није исто што и перцепција… ја сликам пејзаж који се мисли у мени, ја сам његова свест. Дихотомија субјект-објект је поништена. Превазиђена. Пејзаж више не постоји сам по себи, сликар више не постоји сам по себи. Постоји само оно између, оно што је Сезан називао сензација. Ја сам у основи сачињен од сензација – говорио је – зато сам недокучив.
СПОЈ РАЗУМА И СЕНЗУАЛНОСТИ Сезану је, међутим, дуго времена требало да уђе у траг тој својој сензацији. То се може пратити управо на пејзажима, који су једна од тематских константи у његовом стваралаштву. Први међу њима потичу из времена кад има већ скоро тридесет година, кад се још увек тражи (и не проналази) на плану технике, кад не успева да се искобеља из конфликата са својом нестабилном природом и ослободи простор за чисту, неспутану контемплацију. Има нешто високопарно и френетично на тим првим платнима, што се испољава у пренаглашеним контрастима, презасићеним намазима, тамним доминантама… у сваком случају, још увек се не назире оно по чему ће Сезан остати јединствен у историји уметности.
Прекретница се дешава током заједничког рада са „смерним и грандиозним“ Писароом, у живописном окружењу градића Понтоаз, недалеко од Париза. Сталожен и дисциплинован као никад до тад, Сезан спроводи у дело савете искусног импресионисте осећајући, ипак, да себе неће наћи у фиксирању на платно тренутних оптичких импресија. Пут ка великом Сезану водиће кроз споразум са интелектом, кроз спој разума и сензуалности, кроз потчињавање страсти, исто толико неутаживој, потреби за хармонијом и јасно дефинисаном структуром слике. Од тог момента Сезан зна шта тражи иако му то непрестано измиче. Годинама ће остати заточеник сликарске визије којој ће служити с махнитом преданошћу, вечито незадовољан, али решен да истраје.
Средином седамдесетих његов начин рада почиње да привлачи пажњу, углавном у редовима колега сликара. Стекао је чак и једног колекционара. Али на две-три изложбе на којима је учествовао његове слике или остају непримећене или изазивају подсмех. Финансијски и даље потпуно зависи од свог оца и од помоћи пријатеља. Све то, међутим, у његовим очима постаје мање важно откако је осетио да је на правом путу. Ништа осим сликарске мисије неће бити важно ни кад, после очеве смрти 1886. године, буде дошао до великог новца, ни кад слике буду почеле да побуђују пажњу галериста и критике.
Од импресионистичке доктрине остаће му само једна тековина: јасан тоналитет и разуђен потез – коме ће он дати нову димензију. О том, никад надмашеном Сезановом потезу, могао би да се напише роман. Може да буде правилног облика или неправилног, вертикалан, искошен, засићен, прозрачан, категоричан, овлашан, јасних контура, шупљикав… какав год – он је животворна честица савршено устројеног организма који би престао да дише кад би само једна од њих била дефектна или стављена на погрешно место. Овој сликарској апотеози Сезан се дефинитивно приближио (кажемо „приближио“ јер с речју „достигао“ он први се не би сложио) пред сам крај живота. Посматрамо на изложби чувене Велике купачице (1905), Планину Сент Виктоар (1906), Мртву природу са гипсаним Купидоном (1905)... То је то.
Да, остало је још нешто на шта би требало скренути пажњу а што је постепено добијало на значају већ од почетка осамдесетих. Конструкција слике. Скривени поредак који се базира на односима међу линијама, хроматским целинама и просторним плановима, на ритмовима, на хармонијама, на свему ономе што слици даје стабилност, постојаност, укратко – њену универзалну вредност. Сезан је то покушао да објасни у писму Емилу Бернару, пред крај живота. То је она чувена реченица у којој саветује младом сликару да третира природу тако што ће је свести на цилиндар, сферу и купу а на основу које га је Пикасо прогласио „оцем кубизма“. После тога је настала читава једна нова естетика базирана на поједностављивању форми, која је као барјак истицала наведене Сезанове речи. Проблем је у томе што је ових неколико речи извађено из контекста. Сезан је свом колеги и пријатељу заправо објашњавао основне постулате линеарне перспективе да би, потом, с ње прешао на атмосферску и на ефекте хроматских вибрација. Управо оно што смо већ рекли о испреплетености структуралних и оптичких елемената слике.
Суштина Сезановог сликарства је у том парадоксу: он није у стању и не жели да раздвоји фотографску стабилност којом се реалност одсликава на нашој мрежњачи од динамике њеног организовања у свести сликара, од њеног преобраћања у сликарску визију. Реално и имагинарно се уклапају једно у друго, стварају нови ентитет који се истовремено обраћа и очима и духу. То сасвим лепо уочавамо на сликама из последњег периода. Сезан на њима укида или искривљује перспективу, занемарује трећу димензију, умножава на истој слици углове гледања, укида контуре, деформише облике, одустаје од анатомске тачности, стилизује тела… Један од његових највернијих пријатеља је то назвао „Сезаново самоубиство“. Чак и Емил Зола, коме је Сезан послужио као инспирација за конципирање главног лика у роману Дело, у самоубиству свог јунака види једини излаз из стваралачких фрустрација и неуспеха на плану каријере. Кад је прочитао роман, Сезан је био згранут толиким неразумевањем. Па, ко се убија зато што му слика није успела – рекао је. Бациш ту слику и почнеш другу.
Ако је некоме сликарство смисао живота, онда је сваки потез нова авантура, свака слика продор у нови универзум. Једва се чека сутрашњи дан, без обзира на зебње и недоумице које ће собом донети. Сезан је сликао буквално до последњег даха. Нашли су га полумртвог на друму којим се, по киши и хладноћи, враћао кући после једног од својих чувених „одлазака на мотив“. Сутрадан, иако са тешком упалом плућа, отишао је да нешто доради у атељеу. Прексутра је тражио да му штафелај унесу у собу. Имао је још идеја, још толико тога незавршеног. Увече је заспао – и све је стало. Примирило се у обличјима завештаним неком другом времену.
