Томислав Сунић – Верујем у мистичну снагу Русије!

Томислав Сунић је у Београд дошао у организацији Института за европске студије, где је одржао предавање на тему „Велики ресет и замена становништва у Европи“. За публику „Печата“ говорио је, између осталог, о актуелном сукобу у Украјини, кризи Европске уније, Америци као „секуларној теократији“, својој сарадњи с Александром Дугином

Томислав Сунић је доктор политикологије, бивши професор на престижним универзитетима у Калифорнији, Пенсилванији и Чешкој и близак сарадник Алена де Беноа и GRECE групације. Као службеник министарства спољних послова Хрватске између 1993. и 2001, вршио је дипломатску службу у Лондону, Бриселу и Копенхагену. Аутор је бројних студија о политичкој теологији, тоталитарним режимима и културним феноменима савременог Запада.

Како оцењујете природу актуелног сукоба у Украјини, нарочито имајући у виду коментар канцелара Шолца да Русија води „крсташки рат против европских либералних вредности“?
И обрнуто. Да се одмах разумемо, то није рат Украјине против Русије. То је најпре рат Америке против Русије, а преко америчких играча у Украјини. Даље, то је рат Америке, и делимично Русије, против целе Европе, најпре против Mitleurope, тј. Средње Европе. Разлог такве реторике Олафа Шолца лежи у томе што је Немачка полусуверена земља. Она нема суверенитет као Француска или Велика Британија. Напослетку, Немачка до данас није потписала мировни споразум ни са једном од победница Другог светског рата. То је окупирана земља, на чијој територији је стационирано 30.000 америчких трупа.
Ипак, Немачка се представља мотором развоја Европске уније.
Да, ситуација у целој Европској унији са центром у Немачкој управо је одређена тиме што Немачка мора слушати проконзуле из трансатлантских земаља, из Енглеске и Америке, који су поуздано највећи подстрекачи рата у Украјини. Јер Немачка јесте средиште Европске уније. И колико има, као таква, „информативних центара“ САД на својој територији, који су били логистичка окосница свих интервенција на Блиском истоку почев од Заливског рата? Преко сто. Погледајте само Вирцбург, Рамштајн, Штутгарт, Салцбурт. Када би Немачка хтела да буде неутрална макар као Аустрија, не би могла. С друге стране, знате, Немачка је мања од Тексаса, па и од Француске. Немачка је амерички „ратни брод“, тек платформа за ратове на Блиском истоку или у Источној Европи.


Чини ли вам се да овај сукоб много више одговара Сједињеним Америчким Државама него Европи?
Треба имати у виду да је овај рат могао лако бити спречен интервенцијом Бајденове администрације, која би могла сутра да изврши дипломатски притисак на владу Зеленског да се састане с председником Путином и министром Лавровом, који је, то морам споменути, изузетан дипломата. То не гледам с прорусих становишта, али, знате, један Американац из Бронкса, где сам живео, или Сан Франциска, другачије види ситуацију од једног Србина у Београду, Мађара у Будимпешти или Пољака у Варшави, којима су свима Украјина и Русија практично суседне земље.
Да је Трамп, чији сам присталица, у Белој кући, овај би се сукоб могао лако избећи. Ако се вратимо на инсценирани Евромајдан и 2014. годину, па на време Обамине администрације, сетићемо се да су амерички званичници долазили у Украјину и давали јаке антируске изјаве. Замислите да дођем у непосредно суседство Србије и дајем неке антисрпске, пежоративне изјаве! Па како се не би српска влада увредила. А да не говоримо о Русији која је трипут већа од Сједињених Америчких Држава. Цео овај сукоб нама Европљанима не користи, а питање је колико користи и Американцима.
Споменули сте неоконзервативце, који подржавају Украјину, и Трампа, који је препознат као десничар, па чак и као „полуфашиста“, а који, како кажете, не би дозволио овакву ескалацију сукоба. Како вам се чини идеолошки распоред снага у овом сукобу?
Сада имамо парадокс да Немачка, која има ригорозно законодавство поводом било какве историјске ревизије Другог светског рата, снабдева оружјем дословне националсоцијалисте у Азов батаљону, који су ангажовани у најтежим операцијама против Руса. Неке припаднике тог батаљона сам и познавао, јер су долазили у Загреб, неколико година пре овог сукоба. То су људи које већ симболи и амблеми које користе компромитују. И тада, када сам разговарао с њима, покушавао сам да разумем куда води тај сукоб с Русијом. Нисам их разумео ни тада, ни данас. Знате, ти људи су корисни идиоти за западне кругове којима одговара да овај сукоб траје што дуже.
Имамо још један парадокс, а то је да Азов подржавају амерички неоконзервативци, чија је политика: Прво Израел! Нема то везе с геополитиком, већ с политичком теологијом, једним месијанским виђењем света који се мора учинити „уредним за демократију“, у Ираку, у Либији, или у Египту, па и у Русији. Све је ту дозвољено. Сетимо се само како је поводом експлозије на гасоводу „Северни ток“ пољски европарламентарац Сикорски, близак америчким неоконзервативцима, захвалио трансатлантским савезницима. У ту месијанску политику неоконзервативаца укључени су подједнако и републиканци и демократе, и данас су управо они више од лобија. Они су политичка снага. Међу њих спадају и директор Еф-Би-Аја, владин званичник за националну безбедност, министар спољних послова Блинкен, чији су преци управо из источне Украјине или западне Русије, па и сама Викторија Нуланд, која је давала готово простачке изјаве о Европској унији. На њиховом челу је председник Бајден, који је фигура, и кога сад републиканци притискају преко веза које је његов син имао у Украјини.
С друге стране, десница је прогањана и у Немачкој и у Европи. Однос према члановима Алтернативе за Немачку је скандалозан. Хајка се организује на умерене десничаре. Погледајте ове оптужбе за државни удар у Немачкој, где се измишљају ствари и хапсе интелектуалци. Исто се може рећи и за Америку, где су људи који су били на Капитолу у јануару 2021. године оптужени за наводно „рушење режима“. Знате, мене као филолога и политиколога то подсећа на речник који су користиле УДБА или Чека. То је то семантичко извртање, које се своди на етикетирање. Па мени сутра неко може доћи и рећи: „Сунићу, ви сте десничар, дакле екстремиста, дакле терориста, дакле фашиста.“
Како оцењујете однос балканских држава према овом сукобу?
Службена хрватска политика је проукрајински и антируски оријентисана. То мени смета, и то не кријем. Међутим, кад погледате удаљеност између Загреба и Москве, схватите да је то раздаљина од два сата авионом и нико озбиљан се не би замерао таквој велесили каква је Русија. Нарочито што се нигде, ни у хрватским, као ни у француским или немачким медијима, не спомиње амерички фактор у овом сукобу, него се акценат ставља на тај хуманитарни аспект кризе, о томе како украјинску децу и жене који долазе треба збринути. Пример за то су, на пример, Хрватски суверенисти и генерал Сачић који инсистира на хуманитарном аспекту кризе и дистанцира се од антируске реторике, што је коректно, али упорно ћути о кључном фактору: о Американцима и њиховој улози у овом сукобу.
Ту је и поразно стање у медијима. Када читам Јутарњи лист или Вечерњи лист, који су провладини, налазим једну демонизирајућу реторику о руском председнику. Исто важи и за поједине хадезеовце у парламенту. То никад нисам волео у политици, ни када су за време рата исто то радили према Милошевићу. Ако ћемо ићи у раван демонских сила, радије ћу читати Хомера и Хесиода, него нашу штампу. Једноставно, наши новинари изазивају Русију тако тешким речима. Уместо да нам узор буде пример Орбана који води једну здраву политику, који се оградио од руске интервенције, који има разумну политику и према Хрватској, и према Европској унији од које је успео искамчити неке новце. Ту је и хрватски председник Милановић, који се понео доста разумније у овој кризи.
Коначно, проблем је што се мало ко пита коме користи, а коме штети овај сукоб у Украјини. Него се с једне стране води ратнохушкачка политика према рату, а сервилна према Европској унији и Вашингтону. Не волим да генерализујем, али Хрвати, који су стварали Југославију, сетимо се и Трумбића, имали су истовремено тај сервилни однос према Аустрији и Мађарској. И данас када се хрватски политичари на лошем енглеском додворавају Западу, сетим се оног Старчевићевог описа који се подсмевао загребачким пургерима који се на лошем мађарском додворавају Мађарима. Али добро, није то само хрватска карактеристика. Ето, госпођа Фон дер Лајен говори на енглеском језику у заједници из које је Велика Британија иступила. Али зашто? Зашто не говори немачки или бар латински? Тако се и наши политичари понашају.
Чини се да у хрватској јавности и преовлађује повлачење паралела између сукоба у Украјини и рата који се деведесетих водио на простору бивше Југославије?
Да, нарочито међу хадезеовцима. Али та паралела не стоји. Једноставно, Америка је инсистирала на јединству Југославије практично до 1992. године. О томе сам писао и чланак за Њујорк тајмс. Наиме, када је 21. јуна 1991. Џејмс Бејкер дошао у Београд, он је послао јасну поруку да неће бити подршке једностраном отцепљењу Хрватске и Словеније. У прво време, дакле не 1995, није се Хрватска наоружавала од Америке него шверцом, преко Израела и тако даље. То знам из прве руке. Но повлачити паралеле између ондашњег рата и овог сада у Украјини, свакако није на месту. Данас је то другачије, данас Американци воле Хрвате и Албанце. Па, нормално је да воле Албанце, када на Косову имају другу највећу базу у Европи.
На једном месту, у својој књизи Хомо американус, за америчко друштво кажете да је теократија. Раније сте споменули америчко месијанско виђење света „сигурног за демократију“.

Можете ли појаснити на шта тачно мислите када кажете да је америчко друштво „теократско“ или „месијанско“?
Да, Америка је секуларна теократија. Знате, у Америци ћете и на левици и на десници наћи у позадини сваке политике криптобиблију. Људи се можда неће показати теолошки поткованим, или вам цитирати Библију, чак ће вам у великом броју случајева рећи да су атеисти. Али где се види да је читава америчка политичка култура заснована на библијском предању, мада у секуларном облику? Па на том морализаторству које је присутно у свим слојевима америчког друштва. Они полазе од тога да су изабрана земља, хегемон и победник у два светска рата, земља која рат на својој територији није видела од времена Грађанског рата у 19. веку. Када се сусретнете са Американцима, ви ћете видети да су то драги људи. Напослетку, и ја сам Американац, живео сам тамо. Али ко се сусрео са америчким амбасадорима, схватио је да они воле да доцирају. То је Томас Молнар у књизи Американологија дефинисао као потребу да се говори кроз формуле. Американци имају формуле за све, од тога како имати здрав секс, до тога како Кристијан Шмит треба да разговара с Милорадом Додиком, или како треба говорити о Сребреници. Код њих је све сведено на формуле, а то је нашем европском ренесансном духу тешко да схвати.
Међутим, не сумњам да су многи од њих добронамерни. Не подносим те теорије завере, које се на крају своде на неку редукцију и пречицу до решавања свих духовних изазова, па ће неко рећи за све су криви Срби, или за све су криви Хрвати, или нацисти, фашисти.
У књизи Титани у граду пишете о „реедукацији“ која је спроведена над Немцима након Другог светског рата. Темељ тог пројекта је у претпоставци да је националсоцијализам „апсолутно зло“, из ког следи да је Америка као спасилац Европе „апсолутно добро“. Такође, говорите о виктимологији, која је темељ данашње политичке теологије. Можете ли појаснити ове појмове?
Знате, данас се све свело на етикетирање. Чак и у академским круговима уврежено је да се националсоцијалисти називају „наци“. То би било као када бисмо комунисте називали „комуњарама“. Дакле, семантичка скретања су општеприхваћена.
А да се вратимо на то „апсолутно зло“. Фашизам и нацизам су измештени из равни политике и представљени као „космичко зло“, док је комунизам „релативно зло“. На другој страни, отворено је такмичење у жртвословљу. Сада је главно питање Балкана да ли је у Сребреници био геноцид или масовно убиство! А велика је разлика. Сам термин „геноцид“ је новијег порекла, и увео га је Лемкин после Другог светског рата, мада су Немци имали реч која би се могла превести као „убиство народа“. Могу саосећати са жртвама Сребренице, али не могу тај злочин назвати „геноцидом“. Проклетство сваког жртвословља је да стално производи сукоб. Ево, Меморијални музеј Холокауста у Вашингтону је постао место и политичке иницијације ако хоћете. Али сада је Америка једна мултикултурна средина. И своје споменике траже и Вијетнамци, и Камбоџанци, и Кубанци. При томе то се дешава у Америци која је на ивици грађанског рата. Тек ћемо видети резултате тог жртвословља. У међувремену, ми преко неких жртава с лакоћом прелазимо. Колико је Срба и Хрвата изгинуло у савезничком бомбардовању 1944. године? Хирошима и Нагасаки су за Американце природно страдали, јер су тамо живели неки косооки ђаволи који би их све појели, како су они то говорили! Па сетимо се бомбардовања Београда и Србије 1999, те страдања Либије и Ирака! Па ако се вратимо сто година уназад, затећи ћемо америчке злочине на Филипинима. Али о свему томе се ћути. И у виктимологији се тачно зна о чему је дозвољено говорити, а о чему није. То је нова политичка теологија.
Освалд Шпенглер, чији сте љубитељ, каже на једном месту да „будући миленијум припада православљу Достојевског“? Колико је Русија далеко, или близу судбине коју јој је Шпенглер предвидео?
Taј цитат ме посебно погађа. Достојевски је био пророк, каквих није било много, у равни можда са Ничеом. Није истина да га Германи нису волели, напротив. Био је обавезно штиво дуго и у немачкој војсци. Он је све предвидео. Довољно је да прочитате Зле духе и не треба вам тамо неки Орвел. Мада морам овде навести, поред Алена де Беноа и других аутора, да је посебно на мене утицао Александар Зиновјев. Он је најбоље објаснио посебну антропологију комунизма. А када је Совјетски Савез почео да се распада, Зиновјев је одмах запазио у ком правцу креће Запад, и назвао тај процес „катастројка“. Треба разумети да Солжењицин и Зиновјев нису били дисиденти, већ јеретици. Дисиденти као што је Славој Жижек држе до позе. Онда такви дисиденти пригрле конкурентски систем који на елегантнији начин спроводи исту репресију. Ми смо удбаша на улици могли препознати. Јер су били дивљи, брахијални, могли смо их препознати по ходу, гестикулацији, погледу. А либерални тоталитаризам је сав углађен, фин и премазан, умотан у људска права и толеранцију, толико да се губе основне категорије: ко су hostis и amicus. Данас је немогуће на америчким универзитетима, где сам предавао, предавати о било каквим конзервативним идејама.
Насупрот Америци, у Русији видимо заиста узданицу човечанства. С Александром Дугином се знам већ тридесет година, и добре смо колеге, и желим да и овим путем искажем саучешће, јавно, због страшне трагедије која га је задесила. Дарју нисам познавао, али сам све најбоље чуо о њој, и од Алена де Беноа и других мојих пријатеља које је интервјуисала. А Дугин је човек који говори десет језика, и то их у тренутку мења. Он је миран и достојанствен човек, за разлику од мене који сам колеричан. Ето, Дугин чак и личи на Достојевског, и у таквим људима се крије мистична снага Русије. Верујем у Русе, и у Путина, мада се ограђујем од његовог социјализма. Али верујем у ту стару нацију. Па козаци су избили до Владивостока! И било српска, било хрватска влада, ако и не пада у загрљај Русима, мора имати обзира према тако великој сили. Драго ми је што је председник Путин сада узео у заштиту и законски традиционалне вредности. Да се разумемо, нисам за репресију ни према коме, али морамо заштитити породицу и традицију.
Напослетку, када имате једног хегемона на свету, с њим се дешава оно што је описао Шекспир у Магбету или Радоје Домановић у Данги. Имају војне базе и информативне центре свуда по свету. Упоредите војне буџете Русије и САД, па ће вам бити јасно зашто је битно да се успостави баланс у свету. Кинезе не познајем, али Русе знам довољно да им верујем да ће зауставити Америку. Вратимо се Хомеру и грчкој митологији. Америка је као Прометеј, и сада је у стању хибриса, дрски хегемон. Највећи геополитички успех Русије био би у томе да Америку у том хибрису заустави.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *