СВЕТИОНИК – Новела од Шпанца

Упознали смо се кад је ушао у бутигу да потражи приручник за учење црногорског језика. Рекао сам да црногорски језик лингвистички не постоји, те да срећу саобраћања на српском потражи у приручнику који збиља постоји. Франциску се допао тај угао казивања, те се задржасмо у разговору којим обично почињу познанства налик ономе са Џејмсом Вилсоном, човјеком који је из Јужноафричке Републике дошао 2012. да изгради луксузни ризорт Портонови

Никад није било више странаца на Приморју у ово доба године, од ове године.
Највише је Руса и Украјинаца, што је разумљиво с обзиром на клете околности, али има и Британаца, Шпанаца, Нијемаца, Француза, Италијана, Турака, Албанаца, Индуса, Кинеза… Као да су тек сада сазнали да је на нашем мору лијепо и ван сезоне, или пак имају какве друге планове, као на примјер 60-годишњи Шпанац Франциско.
Упознали смо се кад је ушао у бутигу да потражи приручник за учење црногорског језика, на што сам му ја, као што говорим свима, рекао да црногорски језик лингвистички не постоји, те да срећу саобраћања на српском потражи у приручнику који збиља постоји! Франциску се допао тај угао казивања, те се задржасмо у разговору, како обично почињу познанства налик ономе са Џејмсом Вилсоном, човјеком који је дошао из Јужноафричке Републике и остао док до пола није изградио луксузни ризорт Портонови. Наводно за инвеститора из Азербејџана.
Некако у исто вријеме кад се појавио Франциско, у град је из Америке дошао и 40-годишњи шјор Нико. Да ли је био оно што се у класичним временима звало шпијуном, нисам установио до конца, али је за сазнавање стања ствари пронашао одговарајући кључ. Представио се као некадашњи Хрват из Дубровника који је у САД прешао на православље у Руској заграничној цркви, и сада је Србин, као што су били његови преци.
Франциско је дошао с намјером да због високих пореза економски утекне из Шпаније, па је купио 20.000 квадрата земље с погледом на море, с намјером да на плацу кроз који протиче, ах, поток, изгради туристичко насеље.
Шјор Нико је само причао о православљу и о томе како је у идентитетском проблему, јер би га његови у Дубровнику убили зато што су временом, рекао је, постали усташе. Да није мајке, не би се ни враћао у Америку, али мора, јер је тамо, приде, наставник на замјени. Причао је беспрекорним дубровачким говором у који је повремено убацивао фразе на енглеском. Док је причао и осмјехивао се фаустовски, спуштене браде и погледа испод ока, са лијевом горњом јединицом тамнијом од десне, сјетио сам се Павића и његовог савјета: Чувај се онога чије лице од осмеха поружни.
Франциско је кроз два дана открио како сам ја аутор награђиваног романа „Sail of Hope“, што га је купио жељан да сазна што више о Боки Которској, па је дошао с предлогом да ја будем кум његовом насељу, да предложим адекватно име. Имао сам одлично име „на лагеру“, преостало од времена Џејмса Вилсона, који се ипак опредијелио да ризорт са повлашћеним погледом на Херцег Нови, једу од многих Бока на води, назове Портонови. Новела је, рекао сам Франциску, одлично име за насеље, јер унутар чезнутљиве географије има огромну рекламну потенцију, има причу (Новела!) унутар приче, и женска је верзија имена Нови, као што је, рецимо, Франциска женска верзија Франциска!
Шјор Нико се увијек појављивао с мраком, и без престанка причао како не разумије локалне Србе!? Уздизао сам обрве, да чујем још аргумената. Умјесто да су схватили како је Запад без Бога completely fucked, completely fucked, Срби живе без сазнања да су власници духовне златне жиле, oh my God! Умјесто да пуне цркве, Срби троше вријеме на то да се допадну Америци. That‘s insane! То је лудост!
Наврзавши се, као и шјор Нико, Франциско је почео да долази сваког дана. Рекао је да би у Шпанији свако ко помисли да је Франциска женско – могао да надрља. И онда је почео да описује земљу из које је утекао, неку врсту Србије и Црне Горе узнапредовале на европском путу: причао је о гејевима у школама, о министрима без дана респектабилне школе, о инвазији црнаца и Арапа, о обесправљености бијелог Шпанца, о роварењу Сороша уздуж и попреко шпанског друштва, о томе како су власти у Мадриду зарад каталонских гласова дозволили да се из Закона избаци члан који казује да се због сепаратизма може завршити у затвору, и све тако. Па ви сте готови, мислио сам гледајући у Франциска. Све што сте попљачкали по свијету коначно вас је стигло. Нисам себи дозволио малицију да пред Франциском пожелим Каталонији независност. То дипломатски чиним пред Каталонцима. И они су разваљени. Мисле, ти нахушкани националисти, да је срећа у разједињењу.
Шјор Нико ми је признао да је ноторни алкохоличар. Да ми неко сада понуди флашу алкохола и голу рибу – рекао ми је уз онај његов фаустовски осмијех – ја бих се ухватио за флашу. Лочем. Употријебио је баш тај глагол. Јебемти, помислио сам, и усудио се да дам овај савјет: Узми и пиј до почетка Великог поста, да ти се огади живот. Онда престани.
Франциско је постао одушевљен романом „Sail of Hope“ кад и идејом да се његово насеље зове „Новела“. Подгорички адвокат га је савјетовао да изведе градоначелника са свитом на ручак, јер тако налаже народни обичај кад се завршава посао на терену од обалних 20.000 квадрата. I will cheat, of course! Рекао је Франциско, и намигнуо. Наравно да хоћеш да вараш, фарабуте један шпански.
Једне вечери, дошли су, авај, обојица, и шјор Нико и дон Франциско. Ко вас споји, питао сам се, гледајући у Западњака који је утекао с парама да би на европском истоку зарадио још, и Западњака који је у Америци постао духовни источњак. Нашли су се на енглеском, у кафани у којој је пио и Зуко Џумхур, па су продужили до заједничког пријатеља. Мене.
Франциско није имао појма да су Шпанци накратко владали Херцег Новим у 16. вијеку, да су изградили тврђаву Шпањолу, Цркву Свете Ане, да стари Приморци и даље за цигарету кажу шпањулет, јер је дуван дошао из Америке на шпанским бродовима. Шјор Нико се, припит, само театрално крстио увијек када би Франциско говорио како љуби јогу више од католичанства. Франциско је стигао и до Индије, до тамошњих малих столарских погона који 0-24 праве прозоре, врата и штокове са хинду-мотивима који се сада Шпанији уграђују јер су хит, јер су тренд. Франциско осим енглеског и дакако шпанског говори хинду, италијански, француски, португалски, њемачки, а сада би да научи и српски. То је увијек добро за посао, зрело резонује. Шјор Нико збори да је крај близу и да од Путина све зависи. Куку Србима ако то не схвате на вријеме.
И један и други мој гост – у мору других које овај текст не претпоставља – одлазе с Приморја, иду ћа. Шјор Нико да се у Америци ако Бог да комплетаменте скине с алкохола, а Франциско је прво био до Србије, да тамо изабере неку од фирми које прејефтино по њега производе квалитетне дрвене куће. Онда лети за Шпанију, гдје ће прославити Божић. Питао сам га како као декларисани атеиста слави Божић и шта нпр. једе са фамилијом за празник? Ове године ће, рекао је, наручити јапанску храну. Браво ти га браво, помислио сам. И испратио Франциска, као и шјор Ника, колико на шпанском, толико и на српском: Vaja con Dios! Идите с Богом.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море