СТРАХ И НАДА

На самом почетку године коју управо испратисмо, промишљајући време будуће  с оскудном вером у ведрије сутра, а с узнемирујућом зебњом пред догађајима којисе очекују, у „Печату“ смо 2022. назвали годином одлука. Испоставило се да је прогноза тачна уколико се под овим одређењем подразумева некакав коначни избор, став и акција, почетак деловања које окончава оклевање и пасивност. Свет се у минулој години одлуке с огромном енергијом поларизовао, сударио и сукобио, појаснио своја хтења, исказујући вољу у клинчу опасних антагонизама и непомирљивих супротности. Почео је рат. Неслућена енергија суспрегнутих непријатељстава експлодирала је у лице свету. Специјална војна операција Русије у Украјини и њен датумски старт 24. фебруар означени су као историјски тренутак неупоредив с другим скорашњим великим догађајима. Оно што је рату и свему што га прати непосредно претходило, тада смо, не слутећи жестину долазеће „линије ватре“, у новинама набројали „равно“: „Свет је почео да се суочава и с новим и (не)очекиваним кризама, као што су раст инфлације, поремећај у ланцима снабдевања и абнормално поскупљење енергената, које ће по свој прилици тек исказати сву раскош свог деструктивног потенцијала. НАТО звецка оружјем и санкцијама на западним границама Русије, оптужујући при томе Руску Федерацију за агресивне намере према Украјини. На Далеком истоку Америка и њени сателити из АУКУС-а, новог војног пакта у Пацифику, исту методологију оптужби примењују у односу на Кину и Тајван. Уместо да се побрине за своје интересе, Европска унија се самоубилачки прикључује очајничким америчким покушајима да зауставе рађање новог поретка који су чак и највиши званичници из Вашингтона, попут начелника Генералштаба Марка Мајлија, почели да описују као „триполарни“, с Русијом, Кином и САД као главним половима. Није ни чудо што је ЕУ изостављена. Наводимо скраћени списак чворних тачака које ће, слутили смо, „осмислити“ наш живот у наредних дванаест месеци. Све што је потом уследило било је у духу народне: По јутру се дан познаје. Најављујући доба одлука, нисмо изоставили ни најболнија места нашег простора и живота: „Настављено је и заоштравање ситуације на Косову и Метохији, с упадима наоружаних РОСУ специјалаца на север и корацима ка стварању ’Велике Албаније’ који све више постају правило а не изузетак, као и у Босни и Херцеговини која све убрзаније иде ка једном од два сасвим опречна сценарија: гушењу Републике Српске и стварању унитарне државе, или дезинтеграцији те дејтонске творевине.“ Догађаји који су уследили на КиМ, у региону и у свету, премашили су наша најцрња очекивања. Ево невеликог избора вести и наслова који у том смислу дефинишу ситуацију с којом се крајем овог децембра зачиње наша будућност, и време наступајуће 2023: „Након четрдесетоминутног задржавања, патријарх Порфирије враћен са Мердара, није му дозвољен улазак на КиМ“; „Срби са севера Косова и Метохије су на барикадама 18. дан“; „Изградњом седам полицијско-војних база на северу КиМ сепаратистичке власти спроводе класичан вид окупације“; „Босна и Западни Балкан у раљама самртног грча ЕУ“, „Не играјмо на карту пораза Русије сви ћемо завршити у огњу нуклеарног рата“, „У борбама за Артјомовск сваког дана ’легне’ до 500 Украјинаца“…

Није се, наиме, прошлог децембра ни у најслободнијој, хазардерској процени могућег тока догађаја рачунало с наведеним приликама. Данас, док промишљамо изгледне токове наступајућег доба, спонтано закључујемо да је пред нама година страха и наде. Тачније – великог страха да ће се ратни сукоб у Украјини проширити на друге, не само европске просторе, и измичући контроли, угрозити живот на Земљи. Истовремено, охрабрење и нада зачети су управо у сржи, у смислу и разлозима судара светова за чији ће будући суживот једна од сукобљених страна (колективни Запад, његов лидер Вашингтон и његов чувар – НАТО с једне, а Русија, Кина, Индија, Иран, арапске и афричке земље с друге стране) морати да жртвује своје интересе, и да призна пораз. Реч је о сложеном, дуго припреманом и пролонгираном геополитичком фронталном судару, судару идеолошких, политичких и економских система, а у том склопу и духовних, културних, верских и цивилизацијских разлика у разумевању вредности које одређују живот вредан живљења. Неолиберална коминтерна, славећи и натурајући свој систем демократско-либералних вредности, без милости и оклевања, „коси“ и сатире све што није покорно и податно њеној култури и цивилизацијском коду. На удару су сви „другачији“, али – православље је у мњењу Запада непријатељска сила без премца. Припадамо онима који верују да Владимир Путин није имао избора, до да енергичном војном акцијом руских снага одговори на агресивно и отворено атаковање Запада на руске просторе, на живот руског народа с обе стране руско-украјинске границе, на угрожавање његовог бића и културе. Аргумената за ово уверење не мањка, али готово да није потребно ништа посебно додати рецимо овој информацији: „Пентагон интензивно ради на премештању лабораторија за биолошка истраживања из Украјине у Азију и Источну Европу.“

Узгред, поменимо и чињеницу која заслужује посебну пажњу када је реч о збивањима на европском простору: у Украјини, с Русима ратује НАТО, а не Украјинци, на КиМ Србима чизму под грлом држи НАТО, а не Албанци! Поједностављено да, али не и нетачно. Требало би да буде подстицај освешћењу у редовима не само елита нападнутих народа. Владимир Путин недавно је рекао да док „Запад чини све што може да трајно раскомада историјску Русију“, „циљ Москве је да уједини руски народ“. Паралела са „историјском Србијом“ и ситуацијом српског народа могућа је и умесна, но у случају Срба свака слична јавно казана замисао изазива одговор налик епилептичном нападу беса у најширем окружењу европском и регионалном. Када је реч о вредносном, геополитичком, па и метафизичком простору наде, могућност која се на релацијама програмског деловања Путинове политике у том смислу за Србе сада отвара, појаснио је Слободан Антонић: „За Србију је важна (…) антиколонијална састојница Путинове борбе – као и његових кинеских и индијских савезника. Србија јесте колонија. А ако Путин искрено намерава да води светску антиколонијалну политику то је несумњиво добро за Србију.“ Свој данашњи историјски значај Москва, по Путину, види, наглашава Антонић, управо у тој глобалној, антиколонијалној, геополитичкој револуцији. „Русија схвата своју одговорност пред међународном заједницом. Очигледно је да је садашњи неоколонијални модел у крајњем исходу осуђен на пропаст.“ Аутор овог важног осврта на улогу нове Русије позива се и на познате речи првог у Кремљу: „Слом западне хегемоније је неповратан. Неће више ништа бити као пре!“ Закључимо: ово су битне чињенице којима ће слутња и драгоцено осећање за српски народ пробуђене реалне наде, у 2023, чинити равнотежу великом страху, чију пак природу и снагу није потребно појашњавати!