Стаљин по други пут међу Европљанима

Резолуција Бундестага којом се „Голодомор“ проглашава геноцидом представља природан наставак „мирнодопске“ политике Европске уније, која је изнедрила резолуцију из 2009. којом су изједначени стаљинизам и нацизам. Суштински проблем ових резолуција је у њиховом несагласју с доказаним историјским чињеницама, чиме се додатно у очима добронамерних читалаца потврђује да Европа још панично бауља између два страха, од којих се један зове Русија, а други комунизам

У среду, 30. новембра, Бундестаг је усвојио резолуцију којом је страдање Украјинаца у „Голодомору“ прогласио за геноцид. „У данима када се одвија руска агресија на Украјину, супротно међународном праву и европском поретку заснованом на миру и вредностима, погодније је него икад да устанемо у противљењу амбицијама и угњетавању било које велике силе“, наводи се у тексту резолуције. „Из данашње перспективе, очигледна је историјско-политичка класификација (Голодомора) као геноцида. Бундестаг сагласан је са оваквом класификацијом“, закључује се у резолуцији.
Амбасадор Украјине Алексеј Макејев клањао се немачком грбу који виси са зида Бундестага у знак захвалности Немачкој на подршци Украјини, док су се Алтернатива за Немачку и Левица суздржали од гласања за заузимање „историјско-политичког“ става којим се Русима, у очима западне јавности, на врат натоварује терет геноцида.

[restrict]

НЕПРИЈАТНА ИСТИНА Вихор ратне пропаганде који је дунуо у једра Бундестага и довезао Немачку у мирну луку осуде „Голодомора“ није дошао ниоткуда. Треба се сетити да је још 2009. године Европски парламент донео резолуцију којом је позвао на признавање „нацизма и стаљинизма, комунистичких и фашистичких режима делом једног истог наслеђа“. Један од аспеката ове резолуције је у томе што се њоме, као и овом резолуцијом Бундестага, „погађа“ Русија, и то фалсификовањем историје: поистовећивањем побеђених с победницима и жртава са злочинцима. Тиме се замагљује и неупитна историјска чињеница да је совјетско оружје однело кључне победе над Хитлером.
Истина о улози Совјетског Савеза у победи над Трећим рајхом остаје до данас непријатна за Запад, и нарочито Американце, будући да њихов положај „беневолентног хегемона“ и „доброг спасиоца човечанства“ претрајава управо на уверењу да су они, и само они, спасли Европу од фашизма и нацизма, и напослетку, наравно, од комунизма. Анулирати сећање на совјетску жртву у борби против Хитлера је круцијално значајно у тренутку када се води рат против оне силе која је управо наследница Совјетског Савеза. За Запад, нема бољег начина за то од маркирања режима који је Европу спасио 1945. године као „геноцидног“.
Али да ли је комунизам зло или чак зло једнако нацизму? И да ли је, у коначници, исходиште стаљинизма „геноцид“?
Глад у Совјетском Савезу 1931–1933. године изазвана је процесом колективизације. То је било време Прве петолетке, али за схватање целокупног историјског контекста и услед устаљене праксе да се Совјетски Савез разуме као да је постојао у историјском вакууму, херметички затворен „гвозденом завесом“, битно је нагласити да је то било време велике економске депресије на Западу. Предстојећу катастрофу додатно је поспешила велика летња суша 1931, која је дошла за изразито хладним пролећем, и погодила управо регионе казахтанских степа, Сибира, Урала, Поволожја и Украјине.
Паралелно с процесом колективизације и организације колхоза, Стаљин је отпочео процес интензивне индустријализације земље. Међутим, за потребе откупа технологија и машина од Запада, неопходних за спровођење индустријализације у СССР-у, било је потребно извозити сировине у које је спадала и храна. Овакву ситуацију можда добро илуструје стање совјетске текстилне индустрије. Процес индустријализације није толерисао увоз памука и вуне. Како је процес колективизације погодио и сточаре, број оваца у Совјетском Савезу је пао, што је директно водило потреби за узгојем памука. Држава је подржавала узгој памука на рачун других земљорадничких култура, чиме су директно погађани били нпр. произвођачи жита.
Паралелно с тим, због економске рецесије, цене сировина и хране на Западу су нагло падале, за разлику од цена машинерије. У тој позицији, терет индустријализације су посредно поднеле све житоносне области СССР-а, укључујући област Северног Заквказја, Поволожја и Украјине. Међутим, иза тога се никако није крила „геноцидна намера“ државе према народу било које од погођених области. Штавише, биографија Стаљина из пера принстонског професора Стивена Коткина из 2017. године доноси бројна писма из коресподенције Генералисимуса с подређенима, у којима експлицитно саветује да се тешко погођене области поштеде.
Из писма Кагановичу и Молотову од 24. јула 1932. читамо Стаљинову препоруку: „Наша директива о безусловном прикупљању жита на нивоу СССР-а је исправна. Али имајте на уму да из ове политике морају бити изузете оне области Украјине које су нарочито пропатиле.“ Таквих писама и директива има сасвим довољно да се искључи било каква Стаљинова „геноцидна намера“.
Стаљинов циљ била је „модернизација“ СССР-а, а не сатирање националних мањина, и ту „модернизацију“ треба читати у кључу изградње социјализма у „једној земљи“. „Шта је то могућност победе социјализма у једној земљи? То је могућност решења противречности између пролетаријата и сељаштва унутрашњим снагама наше земље, могућност освајања власти од стране пролетаријата и искоришћавања те власти за изградњу потпуног социјалистичког друштва у нашој земљи, уз симпатије и подршку пролетера других земаља, али без претходне победе пролетерске револуције у другим земљама“, писао је Стаљин у брошури Ка питањима лењинизма из јануара 1926. године.
„Друге земље“, међутим, не престају да страхују од баука стаљинизма и комунизма. Пре него што је добила своју политичку артикулацију којом је фалсификована историја резолуцији Европског парламента од 2. априла 2009, проминентни западни историографи су настојали да докажу да је Стаљинов режим био „геноцидан“. Перјаница тог покрета био је историчар Роберт Конквест, чији су историографски аргументи према писању трећег тома Кембричке историје Русије побијени доказима из архива. Међутим, Конквест је као признање за своју борбу добио синекуру на Хуверовом институту, а толико је био признат у „конзервативним“ круговима да се „љубио у образ са Маргарет Тачер и Кондолизом Рајс“.

ДРУГ КОБА И КАМЕРАД ВОЛФ На чему онда почива идеја о сродности нацизма и стаљинизма? У Програму прокламованом у говору на страначком скупу од 24. фебруара 1920. године у пивници Хофбројхаус Адолф Хитлер каже: „Грађанин може бити само онај ко је сународник, сународник може бити само онај ко је немачке крви без обзира на религију; Јеврејин не може бити сународник.“ Антикомунистички став, у истом Програму, Хитлер заузима позивајући на борбу са циљем да се „победи јеврејско-материјалистички дух у нама и ван нас“.
Да ли се, и по ком основу, могу поредити стаљинизам и нацизам? Да ли је Стаљинова идеја освајања власти у име изградње социјалистичког система у земљи исто што и тражење колонија ради „исхране нашег народа и насељавања наших вишкова становништва“, у којима би грађани били „расно чисти“ Немци, како прокламује Хитлер?
Опречно становишту Европског парламента, не може се рећи да постоји сличност у погледу намера Стаљина и Хитлера. Међутим, идеја да је нацизам само верзија комунизма постојана је у западној интелектуалној традицији. Лудвиг фон Мизес пише 1951. да је „када је совјетска агенда масовног истребљења свих дисидената и немилосрдног насиља укинула инхибиције о питању убијања на велико, које су још донекле бринуле Немце, ништа више није могло да спречи напредовање нацизма“.
Другим речима: нема неке разлике између гулага и Хитлерових „фабрика смрти“. Једно је дало оправдање другом. Мањкавост овакве аргументације лежи у томе што се превиђа разлика између расне сегрегације и планираног геноцида с једне, и политички мотивисаних „чистки“ с друге стране.

АМЕРИЧКИ ДУХ НАЦИСТИЧКИХ ЗАКОНА Поштено би било скренути пажњу нпр. америчке узоре – у нацистичком плану изградње „правне државе“. Како пише Марк Мазовер у студији о Хитлеровој империји, „унутар САД (чије је расне законе и озакоњену еугенику Хитлер одушевљено хвалио 1920-их) амерички домороци су били до 1924. третирани као националност, али не као грађани. Ту разлику су амерички јавни делатници с краја 19. века хвалили као предуслов велике колонијалне моћи Америке. Положај Порториканаца је уставно био регулисан онако како су Немци уставно регулисали положај Чеха – били су домаћи странци унутар Сједињених Америчких Држава“.
Дана 5. јуна 1934. правници Трећег рајха састали су се са циљем да израде законе који ће у историји бити познати као озлоглашени Нирнбершки закони. Том приликом, састали су се министар правде Франц Гиртнер, Бернхард Леженер који је био главни творац нацрта закона и Роланд Фрејзлер, потоњи председник Народног суда Трећег рајха. У првим минутима састанка Гиртнер је представио меморандум о америчким расним законима који треба да послуже као узор у немачком расном законодавству, и читав је састанак протекао у дивљењу „америчком стандарду“ у расном законодавству, за којим су нацисти „дебело заостајали“.
Не би ли, стога, било приличније да се бар у сегменту институционалног расизма и стварања државе на геноциду, призна да је америчка пракса, која је непосредно инспирисала нацисте, део оног наслеђа коме припада и нацизам?

Напослетку, остаје да се расветли питање „сродности“ нацизма и стаљинизма као антилибералних идеологија. Да, стаљинизам јесте противник либерализма, али да ли је националсоцијализам противник либерализма?
„Уместо социјалистичког интернационализма, као алтернатива нуди се национални социјализам. Али и овај појам је био својеврсно коришћен јер није подразумевао класну борбу као код марксиста него целовитост, јединство нације. Реч је о посебној употреби речи ‚социјализам‘, мутној у суштини, али ипак потпуно различитој од онога што се под овом речју подразумевало, почев од Карла Маркса“, објашњава Андреј Митровић назив Националсоцијалистичке радничке партије.
Али ако нацизам не подразумева класну борбу, шта подразумева реч „социјализам“ у називу Хитлерове партије, осим тактичког маневра да се привуку гласачи с левице? O томе речито сведочи један разговор између Ота Штрасера и Адофла Хитлера из 1940. године. „Уколико желите да очувате капиталистички режим, господине Хитлеру, не можете да говорите о социјализму. Јер наше присталице су социјалисти, и ваш програм захтева социјализацију приватних предузећа“, рекао је Штрасер Фиреру. „Проблем је у тој речи социјализам“, одговорио је Хитлер.
Немогуће је разумети Трећи рајх без разумевања улоге крупног капитала у његовим оквирима. Глад за ресурсима која је мотивисала амерички поход до „коначне границе“ или европску „јагму за Африком“, терала је и Трећи рајх у поход за својим колонијама, а све са циљем проналажења ресурса које је капитал гутао. Како подвлачи Ишај Ланда у студији Чаробњаков шегрт, економском либерализму Хитлер и нацизам дугују много више него социјализму. Колико год се Хитлер китио „социјализмом“, диктатура пролетаријата није била циљ Хитлерове борбе, напротив. Али ако је веровати западним ревизионистима, Круп кога је Хитлер прогласио „фирером немачке индустрије“, главни „нацистички капиталиста“ и произвођач наоружања, био је исто што и Стаханов у Совјетском Савезу, који је постао познат тиме што је, наводно, за смену ископао 102 тоне угља. Да, можда су и комунизам и нацизам хтели „новог човека“, али тај „нови човек“ није био исти човек.
Напослетку, ако „Голодомор“ није геноцид и ако стаљинизам и хитлеризам никако не могу да се сматрају делом истог наслеђа, површне, политикантске и псеудоисторијске резолуције Европске уније из 2009. и ратна резолуција Бундестага из 2022. године могу се тумачити на два начина.
Прво, циљ ових резолуција је свакако наношење штете јавном угледу Русије на Западу. На трагу добро познате праксе дехуманизације непријатеља кроз ратну пропаганду, никад није згорег свалити му на терет плећа кривицу за геноцид, као злочин који је Запад одавно инструментализовао у настојању да дарује и одузима сувереност.
Други смер ових резолуција је додатно слабљење левих политика које, када се врате на своје оригиналне позиције, и ратосиљају се „мањинарења“ и „слављења планете“, једине поред антиамеричких национализама могу допринети борби за политичку еманципацију читавих народа који су прегажени америчком војном силом и прекривени западним мрежама утицаја.

[/restrict]

Један коментар

  1. Славко Z

    Већ и врапци знају да су “Стаљинови гулази” били хотели са 3 звездице у односу на Брозов голи Оток. Такође је познато да је број ухапшених у време пред Други св. рат био мањи него број робијаша по УСА казаматима. Стаљин је једини државник који није имао “Пету колону” иза леђа својих армија, уласком у рат са Хитлером. Осим тога “Издајнички процеси”,(разоткривање троцкиста) које је водио Вишински били су јавни, уз присуство целог дипломатског кора у Москви. Лев Давидович Бронштајн, јеверејин, Хазар – „ТРОЦКИ“, био је истакнути члан Политбироа ЦКСК СССР. Истовремено је био Черчилов агент од 1913г. а Хитлеров од 1934.г. Троцкистичка банда руководилаца субверзивно је деловала у СССР тако што је саботирала реформе погрешним планирањем и дистрибуцијом прехрамбених производа доводећи до гладомора и ширећи незадовољство и терор међу народом спречавајући доток и расподеле хране у крајеве где је била најпотребнија (Св. 9 арх. бр. 79 )према изводима из Московског архива. У троцкистичкој банди био је и прадеда Зеланског који је осуђен за штеточински рад. Запад је све то приписивао Стаљину…ПОБЕДНИКУ НАД НАД ХИТЛЕРОМ. Тадашњи амерички амбасадор Џ. Е. Девис је описао тужиоца Вишинског као брилијантног правника упоређујући га са Х. Хамингсом, Рузвелтовим мин. Правде. Истина страдало је много невиних људи лажно оптужених од тајних троцкистичких агената, заосталих у врху совјетске власти.
    Изв. из књиге „Тајни рат против совјетске Русије“, америчких аутора М. Сејерса и А.Е. Кана и књ. „Изводи из Московских архива“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *