СРБИЈА ЈЕ БЕЗ СЛОБОДЕ НЕЗАМИСЛИВА

Више од тридесет пет година проборавио сам у иностранству, доста сам путовао, добро сам се осећао у Прованси и у Тоскани, у Вермонту, Ирској, Шкотској и на Цејлону, љупки су предели око Базела и Рогашке Слатине, али је, у белом свету, мало онако складно поређаних брегова као оних што се нижу између кафане „Два брата“ и Белановице, уз леву обалу Качера. Као да је Творац онај крај обликовао са посебном радошћу и брижношћу, са жељом да нам све буде на догледу ока и домаку руке

Нама који, силом прилика или по злехудом вољном избору, живимо у Расејању, од свег наследства и имања, од завичаја и детињства, остала је једино матерња реч, да је окрећемо на језику и сладимо се њоме, као што Стојан Велетовац, у Андрићевој причи, окружен прогонитељима, окреће грумен саћа у устима. У њој су затворена наша најдубља знања, она је трава-расковник која откључава лична и заједничка сећања, у њој се одржава непрекидност наше духовности, њу не може да замени ниједна реч из накнадно научених језика, нити је, у пишчеву животу и раду, ишта може потиснути и заменити. А нуди јој се, са свих страна, помоћ, и она је самоуверено одбија. Попусти ли и узмакне, прихватиће непоправљиви пораз. Она је свеснија смртне опасности од оних који, у родном поднебљу, не знајући ни латинског, ни енглеског, пристају на имплементацију, слутећи да би их домаћи изрази, као што су спровођење, извршење, примена, разоткрили у невеселој, ђавољој работи. Њима не сметају дивљи упади globish-a у срце престонице, у називе радњи новопечених предузетника, јер се и сами, у бекству од себе, од свог родног обрасца, служе тим бескућним, проскитаним речником, уверени да се тако приближавају обећаним земљама са оне стране сунчевог заласка. Насртаји globish-a на наш животни простор ругају се пре свега онима који им се подају, а иначе су јалови и смешни: то се уље не меша са бистром изворском водом. Не би се требало плашити да ће се на нашем тлу утврдити добар енглески језик, а ови крњатци који се лепе за неке, Стерија би рекао микофо појединце, поробљавају слабе, обеспућене, робовању склоне душе, указујући, истовремено, на ослабљено самопоуздање дубљих корена и ширих размера.
Страни језици, још како корисни у многим околностима, подстичу писца да се за њихову меру изражајности бори на сопственом тлу, средствима која су му преци, усмени певачи и писмени приповедачи, вековима усавршавали. Пратећи крајичком ока велике узоре, дано нам је да изоштравамо своја оруђа. При томе, овде, као и у другим видовима општења са светом, не губимо из вида освајачку ћуд великих и јаких држава, не само у политичким и привредним односима него и на плану културних и језичких утицаја. Освајачку, поробљивачку ћуд моћника поново смо, по ко зна који пут у повести, искусили у последњих двадесетак година, и ако нисмо имали памети да се снађемо у игри међународних изазова, ни снаге да се одупремо на бојном пољу, овде, на тлу културне и језичке самосвести, имамо за трку једног малог, али издржљивог брдског коња…
Од почетка деведесетих, објавио сам, поред збирки стихова и дела приповедне прозе, и шест књига записа, осврта и огледа у којима сам, настањен у великом свету, пратио разне видове моралног и духовног насиља што су га светски силници вршили над нама. Не знам колико је та врста моје делатности помогла читаоцима да заокруже своја искуства са неправдом која нам је нанесена. Мени самом је тај отпор био неопходан. Одржавао ме је усправног, крепећи ми снагу и вољу. Сећам се да сам, средином деведесетих, у књизи „Место рођења“, на једном месту поређао називе наших крајева, потока и забрана, свега што ми је, у пустињи самовања, прошло кроз главу, и што ме је, при набрајању и шапутању записаног, узбуђивало: Бела Гора, Брегава, Вучје, Јадар, Гружа, Драгорађа, Драгачево, Пореч, Добрич, Тамнава, Жупа, Звижд, Стиг, Осат, Стари Влах, Изморник, Таково, Јасеница,Подгорина, Качер, Језава, Левач, Јелење, Љешница, Мачва, Њивице, Оњег, Поцерина, Семберија, Рађевина, Чокешина,Топлица, Хвосно, Темнић – колико да окусим мед језика што су га нараштаји цедили и претакали преко непаца, именик који чува тло под ногама, за нас, и само за нас.
Више од тридесет пет година проборавио сам у иностранству, доста сам путовао, добро сам се осећао у Прованси и у Тоскани, у Вермонту, Ирској, Шкотској и на Цејлону, љупки су предели око Базела и Рогашке Слатине, али је, у белом свету, мало онако складно поређаних брегова као оних што се нижу између кафане „Два брата“ и Белановице, уз леву обалу Качера. Као да је Творац онај крај обликовао са посебном радошћу и брижношћу, са жељом да нам све буде на догледу ока и домаку руке. Готово сваке године проборавим онамо барем две-три недеље или два-три месеца. Ти боравци учвршћују моју душевну равнотежу, мире ме са животом и са оним што на крају путовања неизбежно следи. Имао сам срећу да се родим у једном од лепших кутака ове чудесне планете, и да се, пре него што ћу наслутити смисаону слојевитост речи, почнем опијати њиховом звучношћу. Па и данас, у овим лековитим поврацима родном тлу, једна једина, тачно употребљена и ваљано наглашена: реч коју, успут, чујем на селу, у стању је да ми задовољством испуни дан.
Надам се да се нешто од милоште језика сачувало и у књизи којој сте указали част. Захвалан што су, код толиких свакако добрих остварења, претегнули разлози у корист мог списа, морам рећи да сте, за часак, ублажили моју сумњу у вредност онога што сам, у протеклих пет десетлећа, написао, и чиме се, и данас, помало бавим. Посебно је охрабрење, и срећно знамење, што се ова признања додељују на Дан Светог Василија Острошког кога су, у раној младости, у манастиру Завала, управо књиге усмериле на пут испосништва и подвижништва, да би као црквени достојанственик убоге сељачке земље, враћајући се из Русије, поред нешто новца, донео и подоста књига. Њега, са свим нашим високо образованим црквеним људима, од Светог Саве до оца Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, призивамо као небеске заштитнике транзицијом поремећених књижевника и осиромашених читалаца, док у оснивачу награде, недељнику који се поносно представља као „лист слободне Србије“ препознајемо живу потврду да је Србија без слободе незамислива.
А слобода, кад замукне и наоко замре, преживљава у атомском језгру речи којима се служимо, то јест којима служимо.

Беседа приликом уручења награде „Печат времена“,
12. маја 2013, у Звездара театру у Београду