СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА – ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова.
Ни гласић у критици није био пуштен на досетку да се представа игра на босанском, јер би, за овдашње прилике, то било „неуљудно“: „Као и све слободне дјевојке“ (Атеље 212), фото: Атеље 212 / Бошко Ђорђевић

Престоничка театарска сцена и гостовања представа из „региона“

ЗАСАД БЕЗ ДОБРОГ ПРЕВОДА

Због чега све бива спорно позивање гостију да нам покажу с позоришне сцене како се слободно, асоцијативно, оригинално, распојасано, аутентично, уметнички тумачи драмска уметност? Ако то нису уметници који су „оданде“ дошли и упознали нас овде, па то и „учитали“ у своје тумачење, све, и неретко, остаје само наша провинцијална заслепљеност маглом, која је лепша од наше само зато што – није наша!

Кад је, недавно, славни Франк Касторф поставио, на сцену Београдског драмског позоришта, Дантеову „Божанствену комедију“ у трајању од шест сати, у коју је смућкао чак и Хандкеов „Голманов страх од пенала“, уз још много других тешко читљивих асоцијација, и изјаву да воли кад га публика „пљује“, тема о удивљеном погледу српског театра (из жабље перспективе) на све што долази са стране просто се наметнула сама.
Не тако давно, пре неколико година, контроверзни хрватски редитељ Оливер Фрљић је у Загребу поставио Нушићеву „Госпођу министарку“, без икакве језичке адаптације, како ју је највећи српски комедиограф написао. То је изазвало код суседа велики „хало“, без потребе, јер и ми Крлежу, на пример, овде играмо на „крлежијанском“, српски глумци са незавидним успехом ломе језик, ако нису хрватског порекла. Елем, Фрљић, иначе театарски жестоки скандал мајстор, штоса ради, а и да подвуче будалаштину идеје, да би се Нушић играо „у преводу“, изнад сцене је поставио хрватски титл, све време представе. И то је, јасно је, додатно заошијало гротеску, „Министарка“ се претворила из ситуационе комедије у комедију регионалних нарави и суштински политичко позориште.
Ево још једне мале дигресије о аутентичности и непреводивости кључних чињеница језика, бића сваког народа.
Пре неколико година сам, у Татарстану, у граду Бугуљма, гледала тамошњу „Госпођу министарку“, у режији локалног редитеља, на татарском језику. Никакво истраживање постављању Нушића није претходило. Нико није знао ништа о значају Нушића, као огледала нашег менталитета. Елем, кроз представу, која се догађала на неком медитеранском (као код Голдонија, на пример) тргу, музика је била „Хор Јевреја“ из Вердијеве опере „Набуко“!… Било је весело, шарено, брзо, занимљиво – али од Нушића није остало ништа!
Овај пример сматрам интригантним за појаву која „хара“ српским, углавном престоничким сценама, да се радо, страсно и, вероватно, за много веће хонораре од овдашњих позивају редитељи из региона бивше нам Југославије, да протумаче овдашњу стварност и укажу нам, ваљда добронамерно, на одговоре које ми немамо, а поставља их пет и по хиљада година стара драмска књижевност. Нушић би овај феномен боље од нас рекао и описао, њему би наш менталитет, да нам преко плота све изгледа веће, боље и паметније. био комедиографски мотив… Оно што би се српском редитељу одмах спочитало као испразна „ујдурма“, да се, на пример, Софоклов „Едип“ догађа у бирцузу, словеначком редитељу Виту Тауферу је, у ЈДП-у, прошло као од шале и представа је поздрављена овацијама, како од публике, тако и од нас, врлих, строгих критичара. Волели бисмо да видимо како би било да је то поставио Јагош Марковић, иначе љубитељ те врсте „деконструкције“, уз помоћ претераних и убојитих ефеката сваке врсте. Позориштници би, у најмању руку, кривили уста у подсмехивању тој „оригиналности“. Али Тауфер, из некадашње „А“ зоне бивше земље, примљен је као иноватор и мајстор, без остатка!

Пример „доцирања“ из екс-Југославије: „Тихо тече Мисисипи“ на сцени Београдског драмског позоришта, фото: БДП/ Драгана Удовичић

Вратимо се на језик, биће народа

Позориште се увек догађа „овде и сада“, ма када да је текст писан и без обзира на кога се односио када је настао. Зато се свака поставка тиче управо вас и нас који гледамо у том тренутку догађање на сцени. Ми учитавамо сопствену биографију и муку у то чему присуствујемо и чији смо судионици.
А Селма Спахић, сарајевска редитељка и перјаница позоришног активизма, боркиња за права свих и свега на многим сценама, текст (тешко је то назвати драмом) Тање Шљивар „Као и све слободне дјевојке“ је, на сцену Атељеа 212, поставила на оригиналном босанском језику, без језичке адаптације. У питању је исповест седам малолетних девојчица које су истовремено затруднеле на школској екскурзији и, под притиском, те трудноће прекинуле… Дакле, није било „биће народа“ у питању, језичка аутентичност ништа није допринела ни истинитости, ни тачности ове бизарне, болне приче о неразумевању околине и неприлагођености деце суровости данашњице, којом влада порнофилија сваке врсте. А босански језик, „нагажен“ од стране српских глумица, колико је ко успео да изведе, одузео је много од озбиљности с којом гледалац учествује у радњи. Срећом, једну од „дјевојчица“ играо је сарајевски прослављени глумац Ермин Браво, па је језички репер био успостављен. Јасно је да ни гласић у критици није био пуштен на ову досетку, да се представа игра на босанском, јер би, за овдашње прилике, то било „неуљудно“. Ко смо ми да инсистирамо на свом језику, у чистој театарској форми, док нам са сцене стиже катарза, свима као хлеб неопходна!

Софоклов „Едип“ у бирцузу поздрављен овацијама публике: Сцена ЈДП-а, фото: ЈДП / Небојша Бабић

Па да „испаднемо глупи у друштву“

Још један пример „доцирања“ из екс-Југославије је режија хрватског редитеља, доскоро уметничког директора Хрватског народног казалишта Ивице Буљана, драматизације романа Владимира Табаковића „Тихо тече Мисисипи“, на сцени Београдског драмског позоришта. Позоришта специјализованог за ову врсту терапије, да нам омогућава да други, другачији и бољи од нас тумаче наш живот и проблеме, чије решење тражимо у драмској уметности. Од стране дела критике просто генијално названа „безобалном“, ова представа је расплинута на све стране, и то до те мере да сви погубе конце о чему се ту, уопште, ради, а Владимир Табашевић лично, при крају, кад публика коначно „балдише“, изађе на сцену и двадесетак минута, на рампи, чита из свог истоименог романа!… Део критике је ту представу описао суперлативима, јер, забога, како би гост из нашег дела ЕУ могао да „фула“?!
Ово су само два примера из савременог престоничког позоришног живота, оптерећеног слабим буџетским финансирањем и закукавањем да пара нема и да смо, као и у другим стварима, пред колапсом. Чега? Смисла?
Истини за вољу, има и ретких позива неким нашим редитељима да режирају у ексјугословенској ЕУ, али то су углавном редитељи који и на београдским сценама радо тумаче тамошње драмске писце (на српском!), или имају корене у региону, или су се етаблирали као универзални, а не локални тумачи интимних драма, насталим нестанком наше Атлантиде.
Многобројна гостовања представа из „региона“, којих је, на срећу, све више, позитиван су пример (ако и ми у истој мери будемо позивани „тамо“) да је драмска уметност универзална, да не треба да зна ни за време, ни за границе, да се односи на читав људски род, који одвајкада пати од истих, неискорењивих бољки, као што су неморал и непочинство. Но увид у то шта играју суседи, чији смо (су) део некад били, па и мешали менталитет с њима, добар је и треба га неговати и унапређивати. Али позивање гостију да нам покажу са сцене како се слободно, асоцијативно, оригинално, распојасано, аутентично, уметнички тумачи драмска уметност је друго, јер ако то нису уметници који су „оданде“ дошли и упознали нас овде, па то и „учитали“ у своје тумачење, све остаје само наша провинцијална заслепљеност маглом, која је лепша од наше само зато што – није наша!

Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *