СРБИЈА И ЈУГОСЛАВИЈА – ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ

Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова.

Регионална књижевност: псеудонационална по форми и колонијална по суштини

Други део

Како је Кишов гротескни балкански homo politicus постао регионални књижевник, поносан и борбен у својој намери да чврсто стоји на „предзиђу“ културне Европе спрам националистичких варвара из свог народа. Он наиме пише у релативно чврстим уметничким оквирима, мењајући националну затвореност регионалном, коју перципира као слободу. Његово гротескно обличје представља један од могућих културних образаца који, посредством књижевности, има своје чврсто место у културном рату у Србији

Након распада Југославије дуго година није било бољег термина да се уоквири више сродних појава на простору бивше државе од придева „постјугословенски“. Но изгледа да је и томе у једном тренутку дошао крај. Да ли због уласка Словеније, касније и Хрватске у ЕУ, и свести да и као „постјугословенска“ нека појава ипак има призвук заједништва, тек појавио се „регион“ као најнеутралнија ознака. Тако су и политичке прилике постале регионалне, економија дабоме, па је и култура некако, као надоградња ове базе (без корена) постала пројектовано регионална, не и суштински.
Крајем године, примера ради, појављују се и регионалне књижевне листе, које нису увек попис дела која би неки књижевни критичар препоручио из годишње продукције хрватске или македонске књижевности, већ неретко нека врста збирног представљања књижевности читавог подручја на којем се без превођења разуме српски језик (заступници „регионалних поетика“ пре ће рећи „заједнички језик“, „наш језик“ или „БХСЦГ“ језик). Овакве листе, без обзира на комуникативно оправдање, ипак представљају рад идеологије: у начину на који су распоређена дела различитог националног предзнака увек постоји нека намера да се рекреира „Титов кључ“, помало одавде, помало оданде, из сваке књижевности равномерно.
Ако се такве листе пажљивије погледају, могу се уочити одређене сличности које су неретко истицане као обележја „добре савремене књижевности“ од стране чланова жирија најпрестижнијих награда, организатора књижевних фестивала или новинара културних рубрика. Извесна врста подстицаја таквом начину писања не изостаје. Сем регионалних резиденцијалних програма за писце и новчаних награда, низ година је веома уско схваћена ангажованост била једна од препорука за посебни откуп књига у организацији Министарства културе Србије: „Откуп књига из области друштвених наука, хуманистике и ангажоване књижевности“. (Циник би могао закључити да таква „ангажована књижевност“ заправо и није уметност, јер је од уметничке књижевности одвојена и придодата друштвеним наукама.)
У тематском смислу, ова књижевност везана је за велике идеолошке појмове епохе. Она се бави рањивим појединцем који се бори са породичним/ патријархалним/ репресивним наслеђем, положајем жене, или рецимо наслеђем грађанског рата. Полемике које су се водиле поводом дела која су припадала овом тематском опсегу, али га дубоко субверзирале, као што је случај с романом Владимира Кецмановића Топ је био врео, показују да није довољно само писати о одређеној теми већ и са одређеним ставом, по могућству и стилом. Читава ова комбинација не може а да не подсети на одавно превазиђене „нормативне поетике“, тј. институционално прописане начине писања, за које се с добрим разлогом веровало да су у српској књижевности дефинитивно поражене пре седам деценија одбацивањем соцреализма.
За њега је било карактеристично што је проблем уметничке истинитости и вредности непосредно био ослоњен на идеологију. Ако је он огледало најнапреднијег друштва, онда је он и уметнички најистинитији и најпрогресивнији. Зато је соцреалистичка критика, оптужујући модернистичке ауторе у СФРЈ да представљају радничко друштво или НОБ на декадентан начин, истовремено била и у праву и потпуно промашена, јер до краја нико не може бити сигуран да ли је протагониста соцреалистичке (па и сваке друге прописане) књижевности човек какав јесте или тек човек какав треба да буде. Да ли тако нешто постоји и у савременом књижевном животу, посебно у српској књижевности?
У апсолутном смислу не постоји институционално прописан сет тема, начина и гледишта по којима би савремена српска књижевност морала да функционише, али то не значи да не постоји одређено усмеравање. То се најбоље може уочити гледајући систем вредновања књижевних дела у јавности.
Ту се могу пратити одређене нити које повезују добитнике књижевних награда које имају изразиту појавност, као што су НИН-ова награда и тзв. регионална награда „Меша Селимовић“. У обрнутој перспективи, овакво усмеравање књижевног живота може се пратити у реаговањима на доделу Нобелове награде Петеру Хандкеу. Дакле, у различитим модалитетима изношена је иста намера: да књижевност на известан начин мора имати ангажовану компоненту, односно да постоји њена морална одговорност. Пожељна књижевност је, да парафразирамо Радомира Константиновића, она која се не мири са (српским) злочином.
Да би остала „несмирена“, њена темељна тема мора бит рат деведесетих година. Природа тог рата таква је да књижевна дела непрекидно усмерава ка проблему националног идентитета, као неопходног предуслова грађанског рата у вишенационалној држави. Овај вид савремене уметности речи зато непрекидно инсистира на немогућности или ограничености колективних идентитета који не обухватају целину онога што је названо, декларативно, заједничким језиком.

Пошто је један од најважнијих елемената заједничког идентитета језик, а он је на претежном делу постјугословенског простора истоветан, то избегавање да се о њему говори као о националном још један је од важних елемената униформности у овом књижевном дискурсу. Као лингвистичко утемељење оваквог именовања језика могла би послужити „Декларација о заједничком језику“ (2017), али на врло одређен начин. Наиме, да би регионални наратив испуњавао основне услове представљања стварности, неопходно је да у ширим просторима културе постоји акумулирана представа на коју се овај важан чинилац регионалне књижевности ослања. Отуда долази до повезивања на дубљем нивоу – неодредиви и неименовани, а наш, језик постаје темељ такође неименоване и неодредиве, а опет препознатљиве и „наше“ заједнице која се тиме реконституише. Јер спор око имена језика припада проблемима националне књижевности као појма. Ово преклапање упућује и на следећи правац размишљања: можда књижевност региона/ у региону не треба разумевати као стилску формацију која би била историјски условљена сменом уметничких епоха (као епохе пре ње), већ као основе једне псеудонационалне књижевности.
Оваква псеудонационална књижевност могла би да подсети на српску и хрватску књижевност у доба романтизма: када су језик, поступци, јунаци и ангажман ширег круга писаца били управљени ка јединственом циљу. Свакако, у односу на романтизам, као први књижевни период у којем се појавила идеја југословенског заједништва, регионална књижевност представља суштинску негацију. Њен језик није више у дослуху с језиком „народа“ већ управо супротно, у коду „заједничког језика“ је превладавање епских образаца који могу имати одређене идентитетске импликације. У тематском регистру, уместо националне еманципације и ослобођења, постјугословенска књижевност инсистира на еманципацији од националног, али не у корист универзалног већ регионалног, што представља прилично проблематично решење из хуманистичке перспективе, јер уместо синтезе појединачног и општег нуди преображај мањег појединачног идентитета у нешто већи – регионалног уместо српског, хрватског итд.
У коначници, овај савремени антиромантизам може се одредити двојако: као заметак псеудонационалне књижевности и као псеудонормативног стила (тачније, поетике, али овде није тренутак за стручну терминологију). Као псеудонационална књижевност, она би се ипак могла именовати постјугословенском, термином који има своје теоријско и функционално образложење и трајање, а утемељен је у лабавој претпоставци о некадашњој заједници, која пружа довољно основа да се створи постмодерна врста институционализације, разуме се, под маском носталгије. Као псеудонормативна поетика, регионална поетика тежи да унифицира уметност речи усмеравањем ка производњи неојугословенског књижевног стила, неке врсте платформе која би дала другачији идентитет ауторима који теже надвладавању националних идентитета.
Међутим, налог да се пише о превазилажењу јужнословенских националних подела далеко је од новог. О њему је још 1980. године писао Данило Киш у есеју „Хомо поетикус упркос свему“, тражећи да залог истинске еманципације овдашње књижевности управо не буде то што постјугословенска/регионална књижевност јесте: политичка књижевност чији је простор у ширим оквирима ограничен тиме да „ми морамо по сваку цену бити само homo politicus, увек и на сваком месту“.
Киш је овај текст обликовао као критику западноевропске перспективе којом су југословенски писци мерени, упозоравајући да културни центри моћи на Западу желе да конфигурација југословенских књижевности буде управо таква: ограничена по тематици и упросечена по уметничкој вредности. Шта ове претпоставке говоре? Да постоји дубока културна предрасуда која унапред дефинише оквир којим се досеже признање у иностраним центрима културне моћи, онда и данас. Како функционише то признање, ако је веровати Кишу? Као идентификовање с представом: неко је валоризован ако не измиче претпоставци о томе шта писце са овог простора мора да дефинише и по чему су они препознатљиви као „југословенски“ – као да српски, хрватски, босански и др. писци не могу бити ништа друго.

Четири деценије касније ова колонијална перспектива не само да је интериоризована него се образлаже као еманципаторска. Кишов гротескни балкански homo politicus постао је регионални књижевник, поносан и борбен у својој намери да чврсто стоји на „предзиђу“ културне Европе спрам националистичких варвара из свог народа. Он пише у релативно чврстим уметничким оквирима, мењајући националну затвореност регионалном, коју перципира као слободу. Његово гротескно обличје представља један од могућих културних образаца који, посредством књижевности, има своје чврсто место у културном рату у Србији.
Овај културни образац, за разлику од оних који су постојали у 20. веку, флуидан је и вишеобразан, али зато не мање делотворан. Као и у случају соцреализма, супротстављање њему не представља негирање појмова који га обликују, већ ослобађање књижевности и културе од усмеравања стваралачког потенцијала у једном инструментализованом виду. У својеврсној синтези, тек ће то ослобађање допринети испуњавању еманципаторског циља који регионалисти непрекидно истичу – јер је културна еманципација могућа тек у слободи од колонијалне перспективе. За тај подвиг неопходно је у првом кораку препознати где се неслобода заиста налази. Ту југоносталгија, као носталгија за похвалом која долази са Запада, није од помоћи. Тек тако ћемо затворити дубоку трауму и утваре које она производи већ скоро три деценије.

Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.