Шпијунски бумеранг

Рат обавештајних служби

Протеривањем обавештајаца-дипломата, како би ослабили руски обавештајно-безбедносни систем, САД и НАТО су превидели руску узвратну меру и тако уништили део своје глобалне обавештајне мреже која им је сада најпотребнија, а моћна ЦИА принуђена је да шпијуне ангажује преко огласа

Данас, када је неспорно да смо сведоци судара две најјаче војне армаде на свету, НАТО-а и Русије, интересантно је анализирати како се у том обрачуну сналазе и довијају њихове обавештајне службе. Сваким новим ратом улога и значај обавештајних служби у припреми, планирању и одређивању циљева који се желе постићи постаје све важнији. Не зна се где је њихова улога већа, да ли код хибридног или класичног конвенционалног рата. Код хибридног ратовања је углавном све засновано на обавештајним подацима о слабим тачкама противника на које треба ударити различитим методама подривања и деструкције преко квалитетних унутрашњих позиција ако су на време створене и припремљене. Код модерног конвенционалног сукоба обавештајни подаци о потенцијалним уносним метама код противника постају свакодневни приоритет и уз савршену прецизност директно утичу на енормно повећање губитака непријатеља.
Наравно да су САД и НАТО већ на почетку овог глобалног сукоба схватиле значај обавештајних информација, па су грозничаво тражиле начине како да ослабе руски обавештајно-безбедносни систем. Међутим, слично као и у другим областима, све што су чинили Русији вратило им се као бумеранг, па тако и код обавештајног обрачуна, нашкодили су више себи него противнику.
Док јавност мисли да је масовно протеривање руских дипломата из држава НАТО-а и ЕУ искључиво политички потез, он је превасходно обавештајни обрачун с руским обавештајним системом на Западу. Под маском политичког и дипломатског притиска, само административним потезима озбиљно је ослабљена чувена руска обавештајна продорност. На крају тог убрзаног процеса, од армије руских дипломата у западном свету остало је само по двоје дипломата у свакој држави. Тако су неприметно протерани и скоро сви најбољи и најважнији руски обавештајци маскирани и заштићени дипломатским имунитетом.
Иако обавештајни рад није заснован само на обавештајцима-дипломатама, то је Русима направило озбиљне проблеме у нормалном функционисању обавештајних служби. Међутим, НАТО стратези као да нису били свесни када су повукли тај драстичан потез да ће им Руси вратити истом мером и да ће и они упасти у исте или још веће обавештајне проблеме јер је сада и њихова обавештајна мрежа у Русији и у руским институцијама покидана. Зато сада више нагађају него што стварно знају, и то у јеку глобалног судара, када им је најважније да имају поуздане и квалитетне информације о томе шта се стварно догађа у Русији и у руској војсци. Да апсурд буде потпун, њима је сада много важније да знају шта се догађа у Русији, него што је Русима важно шта се догађа на Западу. Сада су Русија и Украјина у строгом епицентру њиховог обавештајног интересовања а они су сами себе „ослепели“ и „оглувели“ покушавајући да то учине Русији.

[restrict]

ПАНИКА НА ЗАПАДУ Није овде у питању само недостатак информација за квалитетно вођење политике, то би се некако премостило, него сада уопште не могу да процене руске намере нити планове будућих операција. Још горе за њих је што недостатак шпијуна и агената утицаја доводи у питање остварење стратешког циља тоталног хибридног рата.
Наравно да западни стратези ни у сновима не маштају о војном поразу Русије и о некаквој руској војној капитулацији. Рат у Украјини Западу служи за војно и економско исцрпљивање Русије и стварање унутрашњег незадовољства због губитака у људству. Судбоносни рат за Русију, како су они то планирали, јесте онај други, хибридни рат, којим треба изазвати унутрашње протесте и усмерити их против актуелне власти, а како би срушили председника Владимира Путина и на власт довели некога ко је послушан према Западу као Јељцин, или попустљив као Горбачов. Тиме би се створили услови за распад Русије, а тај сложени процес без добро припремљених шпијуна и агената утицаја не може да се изведе. Без њих нема ко да подстакне незадовољство преко друштвених мрежа и медија, нема ко да га каналише и да изведе људе на улице, и немају коме да шаљу новац да би се протести вештачки омасовили онако како су то радили у другим државама. Процена да ће се незадовољство јавити спонтано по основу планског генерисања унутрашње кризе је потпуни промашај јер баш све што раде и што су радили, па и прокси рат у Украјини, губи смисао ако масовних протеста и немира у Русији не буде.
У неприлици су пре свега шефови обавештајних служби, посебно америчких, и посебно ЦИА, која има највише искуства са организовањем и подстицањем преврата у бројним државама света, јер су актуелни планови против Русије сигурно прављени на основу њених процена изводљивости. Зато недавну изјаву заменика директора ЦИА Дејвида Мерлоуа, коју је пренео „Волстит џорнал“, треба схватити као очајнички, можда и последњи покушај да се у том погледу на брзину нешто промени. У Аналитичком центру при Универзитету Џорџ Мејсон говорио је о масовном „врбовању“ Руса уз објашњење да они по целом свету траже грађане Русије који гаје „осећање одвратности“ према руској специјалној војној операцији у Украјини.
Из овога што Мерлоу говори није тешко закључити да је нови план ЦИА активиран, како би подржао изводљивост основног стратешког плана изазивања преврата у Русији. Почео је „лов на Русе“ по целом свету како би се ставили у функцију ЦИА и надоместили недостатак шпијуна и агената утицаја у Русији.
Међутим, и овај очајнички план је на климавим ногама иако су могућности за врбовање Руса у дијаспори заиста велике. Неће то бити само примамљиве новчане понуде, него прикривене и отворене уцене људи по свету само зато што су Руси. Мало је Руса који ће Русију издати због новца и који ће насести на устаљено „испирање мозга“ да они у ствари не издају Русију него јој помажу да се демократизује и ослободи „диктатора“. Далеко више „врбовања“ биће по основу уцене имовином и новцем у иностранству, боравишним визама, држављанством, запослењем, заштитом од сумњичења „да раде за Путина“, од понижавања и злостављања породица које је на Западу увелико почело. Није искључено да је профашистички однос према Русима подстакнут како би се олакшало њихово „врбовање“.
Многи Руси ће под тако немилосрдним и суровим притисцима попустити, али је и те како спорно оно што се од њих очекује. Како то ЦИА замишља да међу Русима који су побегли, или се по другим основама налазе у иностранству, врбују шпијуне који ће се домоћи руских стратешких политичких или војних планова? Они би требало да доручкују с Путином или да присуствују брифингу у руском Генералштабу да би се домогли таквих информација. Таква очекивања нису реална ни чак ако би „врбовали“ неке руске олигархе који живе на Западу, а камоли обичне људе. Најквалитетније шпијуне успели су да „врбују“ у време Јељцина, али акција њиховог раскринкавања и склањања с важних државних и институционалних позиција траје од доласка Владимира Путина на чело државе, јер он опасност од уграђених шпијуна одлично разуме будући да је и сам био обавештајац.
Дакле, некакво „врбовање“ квалитетних и врхунских шпијуна новом акцијом ЦИА унапред отпада могу да иду само на масовно стварање агената утицаја који треба да подстакну, омасове и каналишу унутрашње протесте у Русији. Ту некакав обавештајни успех јесте реалистичнији, али је далеко од потпуног успеха – дестабилизације и преврата у Русији. Прво, они нису мотивисани да то искрено раде него су на неки начин на то принуђени, друго, они који су побегли из Русије нису и неће бити ауторитет, било да се врате у Русију, или ако на типоване групе људи покушају да утичу из иностранства.
Што се тиче повратка „врбованих“ Руса у Русију, и ту су западне обавештајне службе себи „пуцале у ногу“. У Русији се догодила серија успешних и пресечених терористичких акција које се приписују украјинској обавештајној служби, али се зна да су им помагале велике западне обавештајне агенције. Тиме су Русе натерали на појачан опрез и вишеструко смањили могућност перфидног убацивања припремљених агената у Русију.

ДЕФИЦИТ УТИЦАЈА Проблем западних обавештајних служби је исувише велик да би се могао решити некаквим ад хок акцијама. Нису успеле да на време премреже Русију агентима утицаја као што су то чинили у мањим државама које су успешно слабили и разбијали. Руси су на време схватили опасност и једноставно то нису дозволили. Агенти утицаја нису класични шпијуни, него су на вези разним донаторским кућама и агенцијама на Западу. Зато обавештајне службе богатијих западних држава „дежурају“ на факултетима држава које „премрежавају“, и типују подесне личности, дају им примамљиве понуде, обавезно их „дошколовавају“ на Западу, углавном у САД, Великој Британији или Немачкој, и након тога их уграђују у мрежу агената утицаја. Али то је дуготрајан процес, и ако га нисте урадили на време, не можете га урадити „преко ноћи“. Активност агената утицаја кроз бројна удружења и невладине организације треба да изгледа наивно и корисно – кроз разне еколошке покрете, борце за чист ваздух и воду, борце за права људи и појединих група, где се све то финансира из иностранства. Они полако постају отворени критичари власти који увек могу да организују широк протест, самостално или удружени. Њихово понашање се подстиче па и условљава висином и редовношћу донација које на крају постају једино битне. Подржани страном пропагандом и новцем, управо они вештачки створену негативну енергију маса усмеравају према актуелној власти и организују преврат.
У Русији најбољи пример покушаја премрежавања агентима утицаја је Алексеј Наваљни, који је својевремено био шест месеци на једном од најпрестижнијих и најскупљих универзитета у САД – Јејлу на „дошколовавању“, где годишња школарина на основним студијама износи 35.000 долара, плус 10.000 долара за смештај. Већ током „дошколовавања“ под утицајем и контролом „професора“ преко друштвених мрежа почео је да критикује власт у Русији. По повратку постао је блогер, а након тога опозициони политичар који је успео да окупи око себе известан број људи. Циљ је био да се Русија премрежи хиљадама агената утицаја типа Наваљног, који ће деловати са политичке или неке друге платформе, није важно, само је битно то да када буде требало, сви истовремено изађу на улице и изврше преврат. Сада су такви агенти утицаја неопходни да би план са тоталним хибридним ратом успео, али њих у Русији једноставно нема довољно. Чак и сајтови преко којих се они обраћају својим сународницима на крају сваког текста који лансирају морају да садрже упозорење да су финансирани из иностранства.
Тако стратешки циљ – преврат и растакање Русије, који је требало постићи широком лепезом хибридних напада, где је конвенционални прокси рат НАТО-а против Русије у Украјини само један сегмент тоталног хибридног рата – неће бити постигнут, и нема никакве шансе за то, јер се протести, супротно очекивањима, уместо у Русији, дешавају у државама ЕУ и НАТО-а.
Прилично је поуздан утисак, баш зато што долази преко обавештајних извора, да сада САД и НАТО траже начине да зауставе сукоб у Украјини и промашени пројекат тоталног хибридног рата против Русије, а да то не изгледа као њихов пораз и победа Русије. То се види и из изјаве бившег директора ЦИА Дејвида Петреуса за немачки „Тагесшпигл“, где каже да је став о „победи Кијева по сваку цену“ скептичан, и да ће се рат у Украјини окончати преговорима. Истовремено, бивши саветник ЦИА Џејмс Рикордс иде корак даље и тврди да ће се Украјина претворити у расцепкану државу. Питање је да ли су то само процене или тајно договорен план јер директор руске Спољне обавештајне службе (СВР) који се недавно састао са директором ЦИА Вилијемом Барнсом у Турској тврди да Пољска врши опсежне припреме да заузме велику територију Украјине око Лавова. Зато још увек није јасно да ли ће САД и НАТО наставити са „врбовањем Руса преко огласа“ или су и сами схватили да такав експеримент нема шансе за успех, па ће решење тражити у преговорима и елегантном извлачењу из ситуације препуне стратешких промашаја не обазирући се много на судбину Украјине.

[/restrict]