СПЦ ЈЕ САЧУВАЛА, А НЕ „ПРОДАЛА И ПРЕДАЛА” СВОЈЕ НЕМАЊИЋКЕ СВЕТИЊЕ

БОЖИЋНИ ИНТЕРВЈУ ПЕЧАТУ

ЕПИСКОП БАЧКИ ДР ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ

Разговарао Милорад Вучелић
Фотографије СПЦ и Информативна служба Епархије бачке

Примедба да је Српска Православна Црква „предала и продала” своје немањићке светиње на Југу представља, просто-напросто, подметачину: у Томосу о аутокефалији се јасно и гласно каже да Српска Православна Црква „уступа на коришћење” своје историјско наслеђе новој аутокефалној Цркви. Sapienti sat (паметноме доста)! Осим свега осталога, самозвани критичари превиђају чињеницу да Српска Православна Црква није имала доступа својим јужним епархијама од 1941. године па донедавно, најпре због бугарске окупације, а затим због Брозове „македонске” идеолошко-полицијске теорије и праксе. Данас и сви српски архијереји, почев од Његове Светости Патријарха, имају доступа свакој светињи у Северној Македонији – донемањићкој, немањићкој и постнемањићкој – и сви архијереји из Северне Македоније имају доступа свим српским светињама широм света. Мало ли је?

Према деценијској традицији нашег листа, у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић, у разговору с Милорадом Вучелићем, коментарише и промишља неке од најсудбоноснијих савремених проблема и најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, али не мање и на судбину наше планете. Прилике драматичније него протеклих година усмериле су и овај разговор: живимо стварност тешког рата и озбиљних претњи да је могуће продубљивање ратних сукоба чији би токови могли да учине упитним човеков опстанак.

Ваше Преосвештенство, очигледно је да је у неким центрима планетарне моћи осмишљен план разбијања Православља. Судећи по збивањима у Украјини, тај план се увелико остварује. Пред сам рат створена је од двеју украјинских расколничких групација такозвана Православна Црква Украјине којој је Цариградска Патријаршија доделила спорну аутокефалност. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрока садашњег крвопролића у Украјини?

Може, али само веома условно. Немогуће је, наиме, поверовати да је Цариградска Патријаршија желела садашње крвопролиће у Украјини када је, на неканонски начин, стварала своју цркволику, али никако и црквену, параструктуру у Украјини, заобилазећи постојећу већинску канонску Цркву коју је до дана спровођења своје одлуке и сама признавала, а суштински је признаје и сада јер се не усуђује да је прогласи неканонском и непостојећом. Тако је настао невероватан канонски оксиморон: Патријаршија која претендује на своју јурисдикцију над укупном православном дијаспором на свим континентима позивајући се на канонско начело да у истом граду, односно на истој широј територији, не могу паралелно вршити јурисдикцију два епископа, у пракси поступа дијаметрално супротно начелу и поретку које заступа – у град и област са једним, постојећим и општепризнатим епископом, поставља другог, паралелног, а уз то непокајаног и безблагодатног расколника. Цариградска Патријаршија је притом све време знала колико је постмајданска украјинска власт, пројектована као најрадикалнија антируска гарнитура у директној служби НАТО-а и политичког „Запада”, не само заинтересована за трансформацију расколничких групација у својеврсну државну Цркву него и максимално активна у прогону реалне канонске Цркве (шиканирање свештенства, отимање храмова и насилна „пререгистрација” парохија, терор над верницима…). Ако ништа друго, за читаво време своје неславне владавине Порошенко није, такорећи, избијао са обала Босфора! Никоме – а најмање врху Велике Христове Цркве у Цариграду – није била потребна посебна проницљивост како би схватио да ће антицрквено и антируско гоњење у условима рата између Русије и колективног Запада на тлу несрећне Украјине бити много жешће него што је било пре избијања сукоба.

Тај државни терор доживљава свој врхунац управо ових последњих дана, а илуструје га не само светогрдни разбојнички упад полицајаца и „безбедњака” у највећу светињу Украјине и читавог руског православног света, Кијево-печерску лавру, него и стављање ван закона канонске Украјинске Православне Цркве и претња да ће је „проевропски” и „демократски” опредељена украјинска држава једноставно забранити, ако не и укинути, не говорећи, наравно, „ако Бог да”. На све то, подразумева се, врли заступници демократије и људских – а међу њима и верских – права и слобода с обе стране Атлантика мудро ћуте јер, по њима, у Кијеву се витешки (!) бране њихове „вредности” и њихови „идеали” док је диктатура, кажу, била и остала трајно својство Кремља. O tempora, o mores!

Mноги сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, на пример, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забрана, користи своје народно име и писмо у Хрватској…

Jaвности је делимично познато да су многи посредно, а неки – као Светејши Патријарх московски Кирил, многи теолози из Грчке и из других јелинофоних Цркава, али и из наше помесне Цркве, и угледни верујући интелектуалци – непосредно, благовремено и отворено, пре него што је врх Цариградске Патријаршије донео своју не само спорну него и противканонску одлуку о проглашењу аутокефалности такозване Православне Цркве Украјине, указивали на широки спектар различитих погубних последица до којих може доћи. Последице на које је указивано тицале су се, како већ рекох, унутрашње ситуације у самој Украјини, које су убрзо и наступиле: отимање храмова од канонске Цркве, шиканирања, притисци и тако даље. Указивано је на то да је пут којим смо се надали да Фанар неће кренути одвео још болнијем цепању Цркве у Украјини, још дубљем расколу… Исто тако, указивано је на последице на свеправославном плану, пре свега на нарушавање односа међу помесним Црквама, које је, сви то знамо, закономерно наступило. И сâм сам, будући да Његову Светост патријарха Вартоломеја познајем дуги низ година, заправо деценијама, њему лично, као и другим цариградским архијерејима и теолозима, без околишења говорио о могућим последицама попуштања политичким утицајима, или пак недовољног познавања дубинских димензија проблематике Православља у Украјини, апеловао да се на сваки начин избегне мешање у витално канонско подручје Руске Цркве. Говорено је и да Православна Црква на свим нивоима – од епархијског, па преко помесног и све до васељенског – мора бити организована и мора се њоме управљати на начелу саборности и да нас само такав начин живота и управљања чини веродостојним, аутентичним, у савременом свету, првенствено пред римокатолицима. Али нажалост, ни аргументи многих, као ни аргументи свештених канона и искуство прошлих векова, у крајњој линији ни Свето Предање Цркве Истока, нису узети у обзир.

Дакле, сви који су упозоравали врх Цариградске Цркве имали су у виду како црквене последице тако и унутрашња трвења, чак до братоубилачког насиља у Украјини. Али није се могло предвидети да ће сукоби међу православнима – без обзира на то што су били или иницирани или, по избијању, додатно подстицани од стране неправославних, па и отворено антихришћанских сила, унутрашњих и, још више, спољашњих – бити искоришћени као пролог и мизансцен за међудржавни сукоб, са милионима избеглица, уништавањем градова, десетинама хиљада жртава међу војницима обеју страна, убијеним и рањеним цивилима…

Овакав трагични развој догађаја јесте резултат светских процеса кудикамо сложенијих и далекосежнијих него што су затровани односи између Русије и Украјине (пројекат Анти-Русија, државни прогон свега руског у Украјини, нарочито Цркве, руског језика и културе, дугогодишњи терор над руским и рускојезичним становништвом Донбаса, одбијање НАТО-а да Украјина буде неутрална тампон-зона и његова намера да изиђе на границе Русије и тако даље). Верујем да сви ми, у свим Православним Црквама, треба да осећамо исту састрадалну љубав према једнима и другима и да се непрестано молимо да Господ мира што скорије врати мир међу браћу и да нипошто не учествујемо у пропаганди оних сила које декларативно јесу за мир, али га „промовишу” тако што шаљу све више оружја у Украјину и тако раде на томе да рат што дуже потраје…

Ситуација у Српској Православној Цркви, у хришћанском свету и у свету уопште одавно није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме с којима бисмо се еклисиолошки – дакле према духу и учењу Цркве – морали суочити, како на основу канонског прeдања тако и на основу највише духовне врлине, расуђивања, која би нам помогла да одвојимо дневну политику од, условно да кажемо, „онтологије” Тела Христовог?

Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично.

Примера има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верника је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, на пример, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забрана, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље.

Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблема и изазова у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питања друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота.

Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крила? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда.

Пре давања аутокефалности такозваној Православној Цркви Украјине, Цариградска Патријаршија је повукла Томос из 1686. године којим је Кијевска митрополија припојена Московској Патријаршији. Познаваоци канонског права сматрају да је тај поступак Цариградске Патријаршије нелегалан, и већина Православних Цркава га није признала. Овом поступку обрадовале су се неке организације које себе називају Православним Црквама, као што су такозване Црногорска Православна Црква и Хрватска Православна Црква. Може ли се замислити тренутак да Цариградска Патријаршија почне делити Томосе о независности таквим Црквама?

У години додељивања фиктивне аутокефалије непостојећој Цркви у Украјини, тачније двема на силу и привремено обједињеним безблагодатним расколничким групацијама, уз игнорисање канонске и једине постојеће Цркве у Украјини, у свим званичним документима како Цариградске Патријаршије тако и свих осталих помесних Православних Цркава Кијевска митрополија са свим својим суфраганим епископијама наведена је као аутономна или самоуправна црквена област у саставу Московске Патријаршије. И гле чуда: упркос томе, Цариградска Патријаршија после пуних триста тридесет и три године званичног прихватања и, потом, ћутања волшебно открива да њен сопствени званични канонски акт из 1686. године није био исправан и валидан и да је Кијев, и не знајући то, чак и не слутећи то, све време заправо био у јурисдикцији Цариграда, због чега је он, наводно, властан и надлежан да коначно, у складу са својим наводним ексклузивним правима и привилегијама, мериторно дефинише канонски статус Цркве у Украјини, која, узгред буди речено, 1686. године није постојала ни у теoрији ни у пракси (постојала је само Кијевска митрополија, мали део данашње Украјине, док у савременој Украјини постоји стотинак канонских епархија).

Бићу колико отворен толико и брутално искрен: они који су писали отворено писмо Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве и поручивали му на шта има, а на шта нема право, показали су само једно – да мало шта знају о природи и мисији Цркве

Тај поступак црквеног Цариграда је већина Православних Цркава или изричито или прећутно доживела као нелегалан, погрешан и бременит опасностима по јединство Православља, па зато и даље признаје канонског митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, а игнорише грађанина Сергеја Думенка („митрополита Епифанија”). Наша помесна Црква, Српска и Светосавска, поштује вековни канонски поредак Православне Цркве и придржава га се, жали због настале дубоке духовне и канонске кризе у Православљу и молитвено се нада да ће она бити превазиђена. Дај Боже да се то деси што пре! Велика Христова Црква у Константинопољу показује, додуше, тенденцију да своју јурисдикцију прошири на целокупну православну дијаспору на свим континентима и да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних Цркава, али сматрам – штавише, уверен сам – да такве карикатуралне псеудоцрквене организације као што су оне које сте споменули и друге, њима сличне, неће бити кандидоване за признавање, а камоли за неки Томос о самосталности, иако о томе маштају.

Сведоци смо збивања у Украјини када специјалне украјинске државне службе упадају у православне манастире Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, као што је древна Кијево-печерска лавра и још неке цркве и богословије, где врше преметачину оптужујући их да су шпијунски центри који раде за руску војску. Компромитујући материјали за украјинске полицијске службе су све књиге штампане на руском језику, па чак и божићне и ускршње посланице патријарха Кирила. Дошло се до тога да се на просторима које контролише украјинска држава служба Божја може служити само на украјинском језику. Могу ли се такви примери наћи у прошлости?

Не, нигде и никада.

Такву логику „Православне Цркве Украјине” прихватиле су и неке псеудоцрквене организације створене на канонском простору Српске Православне Цркве, као што је, пре свега, „Црногорска Православна Црква”. Ова организација не признаје српски језик и ћирилицу, у својим општењима користи црногорски и хрватски језик и „црногорску” или хрватску латиницу. Може ли се догодити да дође дан када ће се такве организације, уз подршку снажних полицијских служби, заложити за забрану богослужења на српском језику и коришћења ћирилице?

Не верујем да се тако нешто може догодити, било у Црној Гори било игде. У Црној Гори је Православље већ однело, хвала Богу, историјску победу над државним пројектом стварања и наметања морбидне монтенегринске секте, створене регистрацијом у полицијској станици на Цетињу. И српски народ у Црној Гори – у којој постоји јединствени феномен да се два рођена брата национално различито изјашњавају, један као Србин, а други као Црногорац – доживљава своју ренесансу и свој тријумфални повратак на јавну сцену, што је већ постало и ноћна и дневна мора за новокомпоновано „дукљанство” и „монтенегринство”.

Отужан је и тужан феномен Црне Горе: некрштени атеиста, „генералисимус” Мило оснива „Цркву”, али своје унуче не крштава у њој – јер зна да његова творевина није никаква Црква – него га на крштење носи чак у Стамбол, где, реда ради, пали свећу, али се не осењује знаком часнога крста, што је и добро пошто крст њему ништа и не значи. Али Милова епоха је заувек прошла, по Божјој и људској правди. Узгред буди речено, ја Мила познајем из времена Жуте Греде, кад он није био Србин него великосрбин. Кад је лагао себе и друге, тада или доцније, било би добро да сам саопшти јавности, али мислим да то неће учинити.

Цариградска и Московска Патријаршија су у трагичном сукобу, који се продубио и јурисдикцијским сукобом Москве са Александријом у Африци, што је, опет, последица чињенице да је Александријска Патријаршија, на трагу Фанара, признала легитимност украјинских расколника. Колико је ова ситуација бременита опасностима по јединство Цркве од Истока?

Не мање од ситуације проузроковане претходним одлукама Фанара.

Под огромним притиском кијевског режима, Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије престала је да помиње патријарха Кирила и донела одлуку о коначној „аутокефализацији”, запечаћену одлуком о самосталном варењу мира за крштење. И ово је канонски проблематичан поступак. Колико је реч о политици, а колико о питањима саборности и Цркве уопште?

Престанак помињања московског патријарха, под огромним притиском кијевског режима, како с правом подсећате, психолошки и етички је сасвим разумљив. Али томе не треба, чини ми се, придавати претерани значај. Православна Црква у Украјини, у Русији и широм православнога света, остаје у јединству вере и поретка, а то је једино меродавно. Мироварење не мења ствар: историјски и канонски, свака епархија има право на мироварење, а камоли свака аутокефална Црква.

Очигледно је да је, после смрти митрополита Амфилохија, верни народ Црне Горе снажно стао иза митрополита Јоаникија и епископа Методија. Како гледате на садашње верске прилике у Црној Гори?

И претходних година смо разговарали о духовном буђењу и исцељењу народа у Црној Гори, после скоро осам деценија насиља које је трпео од властодржаца, чији циљ је био да радикално измене или, тачније, да пониште идентитет српског народа Црне Горе и да обезбоже све Црногорце, и Србе и несрбе. Тај сурови инжењеринг се, нажалост, догађао свуда, а не само у некадашњој Српској Спарти, у исто време док смо ми Срби – гласније од свих, а можда и једини, као да су нам везане и очи и уши – певали: „Од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана…”

Пошто је данас у Црној Гори немало оних који тврде да јесу оно што нису и да нису оно што јесу, иако су њихови ближи или даљи преци за то што су били и главу на пањ стављали, видимо да је сурови инжењеринг, утемељен на „пасјим гробљима” и на десетинама хиљада побијених, имао доста успеха. „Страх животу каља образ често”, говори Његошев владика Данило. Наш патријарх врло добро разуме људске слабости и страхове. Зато је, беседећи у Подгорици пред десетинама хиљада верника уочи устоличења новог митрополита црногорско-приморског, у братски загрљај позвао и ону нашу браћу која нас не признаје за браћу. Тај позив патријарх Порфирије често понавља и он стоји и данас. Колико је значајна патријархова одлука да он и митрополит Јоаникије не подлегну бруталним притисцима и опасним претњама (али ни „добронамерним” сугестијама „пријатеља”) да се Јоаникијево устоличење обави у Подгорици, а не у Цетињском манастиру, каква је древна пракса и одлука Сабора, од тог 5. септембра 2021. до данас често нас подсећају они који не мисле добро ни српском народу ни Српској Цркви.

Такви су се оглашавали са Цетиња и из Подгорице, као и из београдског „круга двојке”, затим из Сарајева, али је, гле, убедљиво највише беса и отровне мржње према патријарху Порфирију и митрополиту Јоаникију, због њихове мужевне одлучности, дошло из Загреба. Чак су, више од хрватских ратних ветерана и екстремних „католичких” интелектуалаца, бес показивали такозвани слободоумни левичари. Да не изостане, у једном од својих уобичајених неспутаних излива „хришћанске љубави” према српском народу и Српској Православној Цркви, о устоличењу на Цетињу огласио се и донедавни „корифеј екуменског дијалога Цркве у Хрвата”, сисачки бискуп Владо Кошић. Биће да је неуспех намере да се осујети један уобичајени црквени чин, практикован ко зна колико пута у историји, открио да је у хрватској политици – левој или десној, свеједно – када је реч о Србима као народу, о Српској Цркви и држави, тешко пронаћи разлику. Црну Гору су до 5. септембра 2021. и једни и други доживљавали као хрватско „задње двориште”.

Али шта да радимо? Све има свој крај, па и повијесни снови о „Црвеној Хрватској до Валоне”. После свега, ситуација у Црној Гори је кристално јасна: огромна већина народа је уз Светосавску Цркву. Наш народ, премда није имао прилику да учи катихизис и да се верски образује, боље и од понеког свештеника разуме да целосно припада Цркви, богочовечанској Заједници слободних личности, крштених у име Оца и Сина и Светога Духа. Стога је народ, када је била угрожена црквена имовина, знајући да је то истовремено напад на национални српски идентитет, а не мање и на духовни (православни) идентитет оних Црногораца који не желе да се декларишу као Срби, бранио црквену имовину одлучније него сопствену.

Надам се да ће се процес стабилизације прилика наставити. Добар знак је потписивање Темељног уговора између црногорске државе и Српске Православне Цркве. После неславне улоге епизодисте, бившег премијера Кривокапића, следећи премијер Црне Горе Дритан Абазовић законски је, упркос претњама, изједначио већинску Српску Православну Цркву са другим Црквама и верским заједницама које су већ имале регулисан однос са државом. Од тренутка сусрета и разговора са њим приликом његове посете Патријарху српском сматрам га не само часним човеком и одговорним државником „старога кова” него и својим пријатељем, због чега и овом приликом призивам на њега благослов Божји (bekim или, како некад научих, „шњетен бол”). Још је доста посла остало, на пример враћање верске наставе, али верујем да ће моја браћа архијереји Јоаникије и Методије у нормалнијим друштвеним околностима много лакше него до сада остваривати права Цркве.

Какви су односи с Македонском Православном Црквом – Охридском Архиепископијом, са архиепископом Стефаном на челу, којој је Српска Црква недавно признала аутокефалност? Како се остварују договори које су постигле две Цркве?

Односи су, хвала Богу, не добри него братски. Суштински, егзистенцијално, духовно, ми смо били, јесмо и бићемо једна Црква. После васпостављања евхаристијског и канонског јединства са Мајком Црквом, у нашем случају са Српском Црквом (она је, напомињем, у времену пре Светога Саве била у саставу Охридске Архиепископије), а тиме и са васељенским Православљем, имамо следећу – површински необичну, али суштински једино могућу – ситуацију: формално, две Цркве су се међусобно удаљиле (јер је аутономна постала аутокефална), а садржајно, егзистенцијално, зближиле су се и ујединиле више него икада пре. Када су наша браћа у Северној Македонији схватила и прихватила да Српска Патријаршија не тера инат о питању аутокефалности коју су тако дуго и жарко прижељкивали, па ње ради и на стазу раскола ступили, али да им је услов свих услова на путу ка том циљу да га морају остварити искључиво на канонски исправан начин, вративши се у легитимни, од Српске Цркве дати им 1959. године статус најшире црквене аутономије у њеном оквиру. Чим су тако поступили, Српска Црква им је, без условљавања и одуговлачења, благословила не само повратак из раскола у јединство него и одавно жељену аутокефалију. Та наша браћа су се уверила да Српска Црква није против њих него за њих и да није против њихове аутокефалије (уосталом, ионако су вековима били самостална, мада не и формално аутокефална, Црква) уколико она доприноси успешнијем духовном и пастирско-сотириолошком деловању у народу и за народ. На крају крајева, црквеноправни статус неке Цркве нема утицаја на онтолошку чињеницу да све помесне Цркве сачињавају једну саборну Цркву.

Иначе, разлика између аутокефалног и широко схваћеног аутономног статуса у самој ствари је минимална: у првом случају првојерарх или предстојатељ помиње на богослужењу све православне предстојатеље Цркава, а у другом само свог непосредно надлежног предстојатеља; исто тако, у првом случају избор предстојатеља не подразумева обавезну формалну потврду надлежног аутокефалног предстојатеља, а у другом подразумева, што се у пракси своди на исто јер потврда изостаје једино тада када би био изабран догматски или морално неприхватљив кандидат или кандидат иза којега стоје ванцрквени фактори, то јест силе овога света, политичке или неке друге. Укратко речено, аутокефалија не значи неки додатни суштински елеменат у бићу једне помесне Цркве, неко особито онтолошко својство, неку нову nota Ecclesiae, него значи систем организовања и узајамности великих црквених области ради што ефективнијег остваривања примарног задатка Цркве, спасења људи или, другим речима, пуноће њиховог аутентичног духовног живота, достојног човека као боголиког и богочежњивог бића.

Аутокефалија је, строго узевши, историјска категорија. Јавила се доста касно, после периода примене митрополитанског система у устројству Цркве, и развијала се постепено. У најранијој фази хришћанске историје, ваља нагласити, свака локална Црква са епископом на челу (данас је зовемо епископијом или епархијом) била је потпуно самостална (данас кажемо аутокефална), али увек и обавезно у јединству са свим осталим месним Црквама. Током векова, не заборавимо, неке аутокефалије су нестајале, а нове настајале. У свим тим менама и променама, међутим, основно устројство Цркве, подробно документовано већ на страницама Новог Завета, што ће рећи од самог настанка новозаветне Цркве, Цркве Христове, увек је остајало исто и неизмењиво: то је епископално устројство (неки га називају и епископоцентричним). Систем саборне повезаности и узајамног прожимања самосталних (аутокефалних) Цркава, већих или мањих, богословски или еклисиолошки кудикамо је аутентичнији од монархистичког или пирамидалног устројства, у којем нема међусобно равноправних патријараха и где, уместо саборности и првенства части, влада начело првенства власти, са папом на врху „пирамиде” и са свима осталима испод њега. У Православљу епископе бирају и постављају сабори, а у католицизму један човек. Даље, код нас први по рангу епископ значи први у сабору једнаких (primus inter pares), а не први in absoluto.

Поштења ради, треба истаћи да савремено римокатоличко богословље, изучавајући библијске и светоотачке изворе, а делимично и под утицајем православне теологије, све више открива целисходност и преимућства начела саборности у црквеним структурама, и то на свим нивоима, од парохије до папе и Римске курије. Код нас православних пак, на чудан ентропијски начин, учестала је терминологија и реторика која неодољиво подсећа на терминологију и реторику првог ватиканског концила (1870): те „ја имам посебна права”, те „ја имам привилегије”, те „ја имам специјална овлашћења”, и тако даље и томе слично. Оно што се, као плод таквог менталитета – који се запатио негде више, негде мање – дешава у савременом Православљу (трвења, надгорњавања, размирице, сукоби – све до раскола међу појединим помесним Црквама) не служи нам на част и ставља под знак питања нашу веродостојност пред инославним хришћанима, који су толико очекивали од нас у домену сведочења о саборности, сведочења не само речју већ и делом. Што пре смиримо себе, што пре разапнемо себе свету и умремо за високоумље и гордољубље, за самопреузношење и аутоидолопоклонство, то пре ће Христос, Господ свега и суверени Господар историје, али и страдални Слуга Господњи и добровољни Слуга свих нас, Његове „мале браће”, поново узвисити нас до Себе и до Своје крсноваскрсне славе. И да закључим: систем саборног јединства сестринских аутокефалних Цркава је најбољи могући систем, али кад га у дело спроводе духовно незрели и недорасли људи, онда он, захваљујући њима, у пракси постаје најгори могући систем. Нека се свако од нас потруди да он не буде најгори него најбољи систем, што у ствари јесте!

Докле се, после давања аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, дошло с потпуним регулисањем канонског статуса црквене организације у Северној Македонији? Пошто су постојале извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ, шта бисте Ви, као вишедеценијски учесник преговарачког процеса, могли о томе да кажете?

Статус Цркве у Северној Македонији је канонски потпуно и исправно регулисан. Испуњена су два главна услова: није прошла теза да Српска Православна Црква мора, једноставно, да призна пуч, односно самопроглашену аутокефалност (1967), а, са друге стране, она је на делу показала да јој приоритет представљају јединство Цркве и спасење душа и савести око два милиона верника, а не било какви парцијални интереси. „Извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ”, које спомињете, немају основа ни у црквеном праву ни у еклисологији уопште. Оне сведоче искључиво о ставовима и мишљењима једног броја наших интелектуалаца, већином добронамерних, али не и богословски компетентних, с тим што су добар део њих махом декларативни хришћани, а не хришћани-практиканти, при чему један део њих врло ретко и улази у храм, али ипак сматра да може да дели лекције Патријарху српском,

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *