СОЦИЈАЛИЗАМ ИЛИ КАПИТАЛИЗАМ?

ПЛАНЕТАРНИ СУДАРИ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ТЕКТОНСКИХ ПЛОЧА (први део)

Мирна модернизација. У ове две речи може се лаконски сажети говор кинеског председника Си Ђинпинга, одржан на 20. Конгресу Комунистичке партије Кине. Говор председника Сија, који и наредних пет година остаје на челу најмногољудније земље света (што га, узгред, изједначава са статусом који је у овој земљи уживао Мао Цедунг), као што примећује бразилски аналитичар Пепе Ескобар, садржи „не само нацрт развоја ове важне `државе цивилизације` већ и целог Глобалног Југа“. И то је оно што га данас чини тако актуелним за читав свет

Кина је прихватила конфронтацију са Западом и снажно му узвратила, али на свој промишљени, „кинески“ начин. Кина не жели нови Хладни рат и одбацује логику војних савеза уперених против других земаља. Кина подржава Русију као „велику силу“ (не само у Украјини) и обраћа се земљама Глобалног Југа, нудећи им своју формулу „мирне модернизације“. А то је сасвим различито од западних вођа, који и даље живе у епохи и са менталитетом Хладног рата, који сада на много тачака глобуса прети да прерасте у „врући“. За сада, Запад против Истока примењује „хибридни рат“, а то је исто што и „специјални рат“ у терминима југословенске социјалистичке доктрине народне одбране. Југославија је тај рат изгубила. Када је изгубила „специјални рат“, почело је крвопролиће.

Председник Мао је био у праву

Ово је посебно важно у поређењу са 20. Конгресом Комунистичке партије Совјетског Савеза, који се за ову несумњиву суперсилу показао кобним. Како констатује Сергеј Глазјев: „Двадесети конгрес за КПСС означио је прекретницу – на њему је Хрушчов, који је заменио Стаљина на месту партијског лидера, иступио са рефератом у којем је `раскринкао култ личности` његовог претходника и на много начина дискредитовао саму партију.“ Совјетски Савез је закорачио путем који је, у последњој инстанци, водио ка распаду: „Након што је прочитао (Хрушчовљев) реферат, Мао Цедунг је рекао својим друговима да су у СССР-у власт преузели корумпирани издајници, и да ће они земљу одвести у пропаст.“
Мао Цедунг је очигледно био у праву. За Запад је ускоро нестала једна ноћна мора, она која га је прогањала још од 1917. Са геополитичке мапе света збрисана је најмоћнија земља социјализма. Запад је коначно могао да „тријумфује“. „У томе се (Мао Цедунг) показао као визионар“, закључује Глазјев. После Хрушчова, уследила је борба за Совјетски Савез коју су патриоте на крају изгубиле: „Брежњев, који је уклонио Хрушчова са власти, успео је у великој мери да исправи промашаје уображеног Хрушчова, али је још сујетнији Горбачов, кога је на власт довео Андропов, вратио земљу на катастрофални пут безумног копирања западних институција и дискредитовања сопствених достигнућа.“
СССР, чија је историја трајала око 70 година, изгубио је свој суверенитет и сваки даљи смисао постојања. Управо је та чудна лаковерност совјетског и руског народа запечатила судбину Совјетског Савеза. Руси су поверовали у лажи о сопственом руководству и у добронамерност Запада. Све што је долазило са Запада морало је бити „боље“. Чинило се да крај Хладног рата то потврђује. Почела је ера у којој је ушло у моду пљување по сопственој држави, тренутак „откривања злочина“ руководилаца Совјетског Савеза, оних који су се стварно догодили и оних који нису. Запад је говорио о миру. И комунистички Исток му је, на своју несрећу, поверовао…

[restrict]

Ми смо подигли белу заставу…

Распад Совјетског Савеза ускоро је постао неминовност. Шта се заиста дешавало у овој огромној земљи, „првој земљи социјализма“, показао је расплет који се одиграо у Беловешкој шуми, где су тројица „лидера“ – Русије, Украјине и Белорусије – прогласила „мирни распад“. Да ли је растурању кумовала издаја? Без сумње је тако. Овај „распад“ игнорисао је вољу преко 70 одсто држављана СССР-а, исказану на референдуму. Било како било, историја Совјетског Савеза била је окончана, и то без испаљеног метка. Али само за почетак: уследио је рат у Придњестровљу, Нагорно Карабаху, Чеченији…, некадашња „отаџбина социјализма“ пуцала је по етничким шавовима. Отпочела је нова епоха жестоко сучељених национализама, који су имали подршку Запада уколико су били антируски.
„Са геополитичке тачке гледишта“, пише руски геополитичар Александар Дугин, „Русија је 1991. године претрпела колосалан пораз у бици копна против мора. Ми смо се предали, подигли смо белу заставу и дали јој име Јељцин (`Јељцинов центар` је иста ствар, споменик поразу и издаји). И, штавише, прихватили смо `истину` непријатеља – његов систем вредности, његове норме, његова правила, парламентаризам, либералну демократију, идеологију индивидуализма, хедонизам и комфор, тржиште.“
За Русију, као и за остале „бивше совјетске републике“, био је широм отворен пут у „црне деведесете“: „Одричући се од наставка социјалистичке изградње“, каже Глазјев, „укрцали смо се у последњи вагон капиталистичког света, који води у слепу улицу и чији је крах одложен за 30 година захваљујући присвајању богатстава и ресурса земаља бившег СССР-а и социјалистичке заједнице, које су стављене под контролу западног капитала.“

На периферији американоцентричног система

„Контрола западног капитала над Русијом“, то је био циљ Запада и суморни биланс „реформи“ које су спроводили Горбачов, а после њега Јељцин: насумичних реформи без главе и репа, које су уништавале све основе друштва и које су привилеговале најгоре из социјалистичког система и историје саме Русије, омогућавајући да на површину исплива талог такозване транзиције: отпаци система, који су навикли да живе од крађе државне имовине, свега што је стварано током 70 година. Почела је „велика распродаја“. Запад је аплаудирао. Велика достигнућа СССР-а, на свим пољима, била су згажена, бачена у блато. Био је то велики поклон за Запад, који је, још од почетка 1970-их, озбиљно потресала економска криза.
Једна од мистерија „транзиције“ је то што су совјетски и руски народ мирно посматрали распад. Образац понуђен кроз крах Совјетског Савеза прекопираће остатак Источног блока. Пад ће се наставити као у игри домина. За једини узор који треба следити проглашен је Запад. Али „транзиција“ није ником на сада већ бившем комунистичком Истоку донела ништа добро, осим сасвим уском слоју. Разорен је, на првом месту, суверенитет СССР-а (Русије). Мукотрпна „транзиција“, из социјализма назад у капитализам, донела је само даљи и све бржи пад, све до тачке безнађа. Сиромаштво, беда, криминал, борба да се само преживи, прошириле су се као куга. Укратко, „нашавши се на периферији американоцентричног система олигархијског капитализма након распада СССР-а, Русија је деградирала у научнотехничкој, економској, духовној и културној сфери, постајући сировински, финансијски и интелектуални донатор САД и ЕУ“.
Тако је било све до појаве Путина. Он није никакав „диктатор“. Он је само „први међу једнакима“: део широког противпокрета некадашњих совјетских елита које су одлучиле да пронађу излаз из деценијама дуге агоније Русије. Путин се овом покрету убрзо ставио на чело, а један од разлога је његов, толико пута истицан, „политички реализам“: Путин је у стању да говори многим, каткад и „езоповским“ језицима. Али он не блефира и све ради одмерено и постепено.

Амерички систем се распада

Шта се, међутим, десило са социјализмом? У некадашњој Источној Европи социјализам је демонизован. Забрањено га је чак и помињати. У ствари, забрањено је и име Источне Европе, која је преко ноћи постала „Централна Европа“, обрачунавајући се са својом „комунистичком прошлошћу“. Ствар је дотерана до апсурда: данас имамо континент који има свој центар, али нема свој исток…
Што се тиче социјализма, он је, без обзира на своје реалне домете, оцрњен и изједначен са сиромаштвом, с најцрњом бедом, посебно код млађих генерација, које га заправо нису ни памтиле. О „реалном социјализму“ створен је негативан мит, који нема много везе са стварношћу. Сменио га је „(нео)либерални капитализам“, made in USA. Још има довољно оних који верују у тај „мит“. Између капитализма и „доброг живота“ стављен је знак једнакости, без обзира на прилично узнемирујућу слику коју данас затичемо готово свуда на европском Истоку, који обележавају деиндустријализација, деопопулација, криминал и цватуће сиромаштво. Разлика између реалног и прокламованог објашњава се недоследношћу у примени (нео)либералних рецепата и самим менталитетом источних народа, укључујући и бившу Југославију, наводно непоправљиво обележених корупцијом и непотизмом. „Све би било идеално, да сте ви другачији.“ Или: „Животни стандард, комфор, благостање, све то имамо на Западу, у земљама Западне Европе, али ми смо једноставно неспособни да то постигнемо.“
Наводно, било је довољно да се овај рецепт једноставно копира. И овај рецепт се упорно и доследно копирао, дајући све горе и горе резултате. Такав поглед пренебрегава чињеницу да је „либерални модел“, који нам се упорно натура, данас исцрпљен, да се и на Западу живи у све већој оскудици, и да је сам Запад изложен периодичним кризама, за које не можемо окривити пандемију. Богатство англосаксонског Запада последица је његовог колонијализма и ничег другог. Свакако, није резултат успешности његовог „либералног модела“. С нестанком капиталистичких „нових тржишта“, нестаје и западно благостање, у којем је уживало неколико генерација. Инфлација, деиндустријализација, депопулација, нестанак народа, све то данас подједнако прети и Западној Европи.
Заправо, како је приметио Глазјев, реч је о томе да смо се „укрцали у последњи вагон капиталистичког света“ и одрекли се самосталног развоја, задовољавајући се тиме да постанемо „ресурсна база прогресивног Запада“. Али американоцентрични свет је већ исцрпео све своје потенцијале. Тиме смо само одложили његов распад. Треба имати на уму да се овај модел, почетком 1990-их, рекламирао као универзални рецепт за (економско) благостање. Овај поредак се данас распада пред нашим очима. Не можемо се правити да то не видимо. Да би успорио тај распад, Запад је покренуо „светски хибридни рат“, а то је оно у чему данас живимо. Објављен или не, рат против Русије, Истока уопште, управо је у току. Такозвани украјински нацисти су несумњиви издајници евроазијског континента и настављају посао Горбачова или Јељцина, наравно – другачијим и много бруталнијим средствима. О томе сведочи и огромна западна помоћ која се пружа Украјини, не само у наоружању. У геополитичком смислу, сви они данас заиста представљају „Запад“ онакав какав доиста јесте, они су претворени у његово „истурено одељење“.

[/restrict]

У наредном броју: Нови центар светске привреде