СОЦИЈАЛИЗАМ ИЛИ КАПИТАЛИЗАМ?

ПЛАНЕТАРНИ СУДАРИ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ТЕКТОНСКИХ ПЛОЧА

(други део)

Нови центар светске привреде данас ниче у Азији, а не у Сједињеним Државама: у Кини, Индији и другим земљама Истока. Кина данас побеђује Америку готово у свим областима и сегментима. Успеси Индије, постигнути у изузетно кратком року, нису мање импозантни; и сада се на индијском потконтиненту рађа нова „цивилизацијска држава“. Рећи да је то Кина (или Индија) учинила „упркос свом социјалистичком систему“ је (…) као и рећи да је Запад уживао у благостању током протеклих деценија упркос свом колонијалистичком капитализму

И данас уосталом, као и 1990-их, и код нас постоје букачи који стварају галаму, што нам онемогућава да застанемо, предахнемо и мирно размислимо о свему. Изузимајући конфузију у главама, они су већином плаћени да оцрњују сопствени народ и читав један период наше, заједничке историје. Они нам онемогућавају да сагледамо знатно ширу слику и да најзад спознамо истину. А истина је таква да ће многе изненадити. Речима Сергеја Глазјева: „Три деценије након самораспуштања КПСС, распада СССР и `светског социјалистичког система`, ствар социјализма живи и побеђује. Не само у Кини већ и у Вијетнаму, где су задржали социјалистичку оријентацију, такође и у Индији и другим земљама Азије за то време постигнути су грандиозни успеси. Те земље данас чине језгро новог светског економског поретка и формирају нови, брзорастући центар светске привреде.“
Нови центар светске привреде данас ниче у Азији, а не у Сједињеним Државама: у Кини, Индији и другим земљама Истока. Кина данас побеђује Америку готово у свим областима и сегментима. Успеси Индије, постигнути у изузетно кратком року, нису мање импозантни; и сада се на индијском потконтиненту рађа нова „цивилизацијска држава“. Рећи да је то Кина (или Индија) учинила „упркос свом социјалистичком систему“ је у најмању руку смешно, као и рећи да је Запад уживао у благостању током протеклих деценија упркос свом колонијалистичком капитализму. Запад своје данашње богатство дугује земљама Глобалног Југа и (нео)колонијалном систему у којем су се оне задуживале дајући заузврат своје ресурсе том истом Западу у бесцење. Другим речима, западни систем је почивао на свирепом колонијализму. Цео систем неолибералног капитализма и данас остаје суштински колонијалан, с тим што га је Запад у великој мери усавршио. Међутим, ствари се сада нагло мењају. Кина је све до 1830-их производила 30 одсто светског БДП-а, да би се, током периода западне владавине над Кином, њен БДП свео на свега неколико постотака. То је мучно раздобље које Кинези и данас памте као „век срамоте и понижења“. Русија је, током периода свог „отварања према Западу“, прошла исти пут. И Србија је, посебно после 5. октобра 2000, као уосталом и све земље бивше Југославије, прошла сличан пут зависности од Запада. Да ли смо до сада научили једну важну лекцију: основа за благостање није слепо копирање, поготову не „западног модела“, већ суверенитет?

Модернизација није вестернизација Ништа на овом свету не стоји у месту и ништа није трајно, једном заувек зацементирано и неподложно даљим променама: светско клатно историје се непрекидно помера, а то и чини „ход историје“. Ми имамо обавезу да покушамо да ове промене разумемо. У међувремену, како показују анализе америчког економисте Мајкла Хадсона, Запад је патентирао свој систем „финансијализма“, или финансијског капитализма, који више не почива на производњи већ на убирању ренте. Запад је у томе само следио логику капитала. Тако је створен систем у коме суверено владају једино западни (амерички) олигарси, који цинично називају свој систем „демократијом“. Остали су у њему, као што се сваког дана уверавамо, осуђени на бескрајно сиромаштво. То јесте демократија, али искључиво за олигархе, попут Илона Маска или Била Гејтса. Остали неће у њему имати никаква права. Да ли је то оно што заиста желимо?
Модернизација није вестернизација (позападњачење). Вестернизација искључује самостални развој. Она нас нужно доводи у колонијалну подређеност. Западом, који се у међувремену претворио у чврсто затворену олигархијску структуру, данас функционално влада највише један одсто становништва. Тај систем постаје све више тоталитаран и ригидан, много ригиднији него што је био онај совјетски, наводно „тоталитаран“, у свом најмрачнијем периоду: систем „џендер“ тоталитаризма, са својом зеленом агендом и веома искључивом „родном идеологијом“, који не трпи никаква противљења. Заправо, овај систем има много тога заједничког са фашизмом: у Немачкој је недавно усвојен закон који забрањује „порицање руских ратних злочина“, што нас враћа у најгоре раздобље европске историје. Хитлеров министар пропаганде Гебелс је, за неке неочекивано, рехабилитован. То је, најзад, подсетимо се и на речи Клауса Шваба, гласноговорника елита из Давоса, систем у коме нећемо имати ништа и бићемо, наводно, срећни.

Будућност данас одређују социјалистичке земље Кина и већина осталих источних земаља кренуле су супротним путем. Кина је, између осталог, следећи пут сопственог самосталног развоја, постигла импозантне и до сада у историји незабележене успехе у борби против сиромаштва, у којој је из његових чељусти спасено преко 800 милиона људи. Њени планови се и даље стварају и реализују огромном брзином: Кина постаје прва економска светска сила, или је то, ако њене успехе меримо паритетом куповне моћи, већ постала. Та брзина је оно што данас толико плаши и ужасава Запад, коме не преостаје много времена уколико жели да сачува своју хегемонију над планетом.
На чему се темеље ови уистину епохални успеси Кине? Према мишљењу Сергеја Глазјева, „кинески комунисти су, сачувавши совјетски политички систем, марксистичко-лењинистичко учење и социјалистички систем, напустили догматизам и стваралачки приступили реформисању привреде на тржишним основама. Успели су да потчине тржишне механизме циљевима повећања друштвеног благостања и конкурентности привреде, и научили су да користе предузетничку енергију за добробит друштва.“
Наравно, Глазјев има у виду „искључиво савремено схватање социјалистичке изградње – која почива на коришћењу тржишних механизама и предузетничке енергије, са ослонцем на традиционалне моралне вредности“. Овде држава – социјалистичка држава – има улогу гаранта мирног развоја и „интегратора“: „интегратора различитих социјалних група на основу стваралачке активности за унапређење друштвеног благостања.“
Таква држава „данас мора бити не само праведна и захтевна већ и хумана, правна, демократска, паметна – држава развоја“. У Русији, наставља Глазјев, њени принципи су изложени у програмским одредбама Светског руског народног сабора. У случају Русије, „његова органска идеологија је православни социјализам, употпуњен вредностима других конфесија традиционалних у Русији“. Друге земље ће, разуме се, имати сопствене одговоре, у складу са сопственим традицијама и наслеђем. То је сасвим другачије од будућности у којој је обавезан један либерални модел и дозвољен само један смер развоја. Будућност више неће бити диктирана из једног центра, неће бити униполарна, ни заснована на бескрајно промењивим „правилима“, која читавом свету диктира Вашингтон.
Односно, како примећује Михаил Дељагин, заменик председника комитета руске Државне думе за економску политику, КП Кине је „била у стању да креативно прилагоди марксизам 19. века и своје искуство 20. века, и да у нове захтеве и новим методама имплементира вечне вредности. А ово је веома важна и корисна лекција за све нас“.

Кина инспирише човечанство Кина данас инспирише човечанство. Она то чини пре свега сопственим примером, који није довољно а ни потребно копирати, или само слепо следити. Потребно је, напротив, из њега извући одговарајуће поуке.
Када је реч о економији, о томе се заправо и ради: економија мора створити услове за све, а не само за „златну милијарду“ привилегованих. Обећавајући „једнакост“ и гарантујући „људска права“, Запад је „заборавио“ на економску сферу. Ако се друштвено богатство ствара радом, како то да су они који га стварају изузети из расподеле и управљања? Зашто на Западу данас нестаје чак и пролетаријат, претварајући се у презрено „царство прекобројних“, у голи прекаријат – раднике који раде с времена на време и не питају за цену и услове свог рада?
Стварање социјализма у некој земљи је, према учењу КП Кине, комплексан и креативан процес. Не постоји рецепт за њега, нити постоји модел који треба копирати. Садашњи циљ Кине је „социјалистичка модернизација“. Показало се, уосталом, да је социјалистичка тржишна економија коју су они створили „квалитативно ефикаснија и од совјетског административно-планског система и од развијених капиталистичких земаља.“ Стога, „чувајући социјалистичку идеологију, целисходност народне привреде, стратешко планирање, КП Кине иде иновативним путем развоја, непрестано унапређујући систем регулисања тржишне привреде, обезбеђујући методама државне контроле највиши могући ниво инвестиционе и иновационе активности“ (Глазјев).
Укратко, према Пепеу Ескобару, „садашњи мастер план КП Кине је двострук: финализирати `социјалистичку модернизацију` од 2020. до 2035. године, и изградити Кину – мирољубивом модернизацијом – као модерну социјалистичку земљу која је `просперитетна, јака, демократска, културно напредна и хармонична` до 2049. године, на стогодишњицу оснивања Народне Републике Кине“.

Планетарни судари великих тектонских плоча Наравно, постоји „више геоекономских путева који воде ка модернизацији, у складу са националним условима сваке појединачне земље“ (Ескобар). Али за Глобални Југ у целини важно је то што Кина „потпуно раскида са западним монополом There is no alternative (ТИНА) – „не постоји алтернатива“ Западу – на праксу и теорију модернизације. И даље: „Кинеско руководство каже да су ирански, угандски или боливијски модел исто толико валидни као и кинески експеримент: важно је да то независни пут ка развоју.“
Такозвани вашингтонски консензус не нуди миран развој ни „слободу“, он обећава једино потчињеност и (дужничко) ропство. Сви ми данас стојимо пред једноставном дилемом: да ли ћемо се одазвати наизглед човекољубивом „позиву“ САД, силе које већ дуже од 70 година поробљава и тлачи народе, или ћемо се окренути Истоку, пре свега Русији и Кини. „Мирна модернизација“, развој у складу са сопственим наслеђем, без условљавања: то данас нуде Кина и Русија и томе се одазивају земље Глобалног Југа. Србија је данас на добром путу да се отме из смртоносног загрљаја Запада, уколико не буде заустављена неком новом „геополитичком катастрофом“. Последице те катастрофе биле би вероватно непоправљиве или би деловале на дуги рок. Ово важи посебно у садашњем историјском тренутку, када је, како примећује Пепе Ескобар, „пад Западне империје близу, пред очима.“ Заправо, ми присуствујемо „последњим данима Помпеја, ремикс из 21. века.“
„Спремите се за велику руску офанзиву“, поручује Ескобар. „Уосталом, град и `башта` већ су уништени. Ватра пљушти с неба. Статуе моћних предака падају са високих зграда.“
Дубина ових промена може се, на пример, упоредити с оним из доба Другог светског рата. Реч је о померањима и сударима великих геополитичких тектонских плоча. Неки геополитички континенти ће у томе потонути, на њиховом месту ће се издићи нови. Али то је историјска неминовност, за коју на Западу још нису спремни, или барем не у довољној мери.

Крај