SOCIJALIZAM ILI KAPITALIZAM?

PLANETARNI SUDARI GEOPOLITIČKIH TEKTONSKIH PLOČA

(drugi deo)

Novi centar svetske privrede danas niče u Aziji, a ne u Sjedinjenim Državama: u Kini, Indiji i drugim zemljama Istoka. Kina danas pobeđuje Ameriku gotovo u svim oblastima i segmentima. Uspesi Indije, postignuti u izuzetno kratkom roku, nisu manje impozantni; i sada se na indijskom potkontinentu rađa nova „civilizacijska država“. Reći da je to Kina (ili Indija) učinila „uprkos svom socijalističkom sistemu“ je (…) kao i reći da je Zapad uživao u blagostanju tokom proteklih decenija uprkos svom kolonijalističkom kapitalizmu

I danas uostalom, kao i 1990-ih, i kod nas postoje bukači koji stvaraju galamu, što nam onemogućava da zastanemo, predahnemo i mirno razmislimo o svemu. Izuzimajući konfuziju u glavama, oni su većinom plaćeni da ocrnjuju sopstveni narod i čitav jedan period naše, zajedničke istorije. Oni nam onemogućavaju da sagledamo znatno širu sliku i da najzad spoznamo istinu. A istina je takva da će mnoge iznenaditi. Rečima Sergeja Glazjeva: „Tri decenije nakon samoraspuštanja KPSS, raspada SSSR i `svetskog socijalističkog sistema`, stvar socijalizma živi i pobeđuje. Ne samo u Kini već i u Vijetnamu, gde su zadržali socijalističku orijentaciju, takođe i u Indiji i drugim zemljama Azije za to vreme postignuti su grandiozni uspesi. Te zemlje danas čine jezgro novog svetskog ekonomskog poretka i formiraju novi, brzorastući centar svetske privrede.“
Novi centar svetske privrede danas niče u Aziji, a ne u Sjedinjenim Državama: u Kini, Indiji i drugim zemljama Istoka. Kina danas pobeđuje Ameriku gotovo u svim oblastima i segmentima. Uspesi Indije, postignuti u izuzetno kratkom roku, nisu manje impozantni; i sada se na indijskom potkontinentu rađa nova „civilizacijska država“. Reći da je to Kina (ili Indija) učinila „uprkos svom socijalističkom sistemu“ je u najmanju ruku smešno, kao i reći da je Zapad uživao u blagostanju tokom proteklih decenija uprkos svom kolonijalističkom kapitalizmu. Zapad svoje današnje bogatstvo duguje zemljama Globalnog Juga i (neo)kolonijalnom sistemu u kojem su se one zaduživale dajući zauzvrat svoje resurse tom istom Zapadu u bescenje. Drugim rečima, zapadni sistem je počivao na svirepom kolonijalizmu. Ceo sistem neoliberalnog kapitalizma i danas ostaje suštinski kolonijalan, s tim što ga je Zapad u velikoj meri usavršio. Međutim, stvari se sada naglo menjaju. Kina je sve do 1830-ih proizvodila 30 odsto svetskog BDP-a, da bi se, tokom perioda zapadne vladavine nad Kinom, njen BDP sveo na svega nekoliko postotaka. To je mučno razdoblje koje Kinezi i danas pamte kao „vek sramote i poniženja“. Rusija je, tokom perioda svog „otvaranja prema Zapadu“, prošla isti put. I Srbija je, posebno posle 5. oktobra 2000, kao uostalom i sve zemlje bivše Jugoslavije, prošla sličan put zavisnosti od Zapada. Da li smo do sada naučili jednu važnu lekciju: osnova za blagostanje nije slepo kopiranje, pogotovu ne „zapadnog modela“, već suverenitet?

Modernizacija nije vesternizacija Ništa na ovom svetu ne stoji u mestu i ništa nije trajno, jednom zauvek zacementirano i nepodložno daljim promenama: svetsko klatno istorije se neprekidno pomera, a to i čini „hod istorije“. Mi imamo obavezu da pokušamo da ove promene razumemo. U međuvremenu, kako pokazuju analize američkog ekonomiste Majkla Hadsona, Zapad je patentirao svoj sistem „finansijalizma“, ili finansijskog kapitalizma, koji više ne počiva na proizvodnji već na ubiranju rente. Zapad je u tome samo sledio logiku kapitala. Tako je stvoren sistem u kome suvereno vladaju jedino zapadni (američki) oligarsi, koji cinično nazivaju svoj sistem „demokratijom“. Ostali su u njemu, kao što se svakog dana uveravamo, osuđeni na beskrajno siromaštvo. To jeste demokratija, ali isključivo za oligarhe, poput Ilona Maska ili Bila Gejtsa. Ostali neće u njemu imati nikakva prava. Da li je to ono što zaista želimo?
Modernizacija nije vesternizacija (pozapadnjačenje). Vesternizacija isključuje samostalni razvoj. Ona nas nužno dovodi u kolonijalnu podređenost. Zapadom, koji se u međuvremenu pretvorio u čvrsto zatvorenu oligarhijsku strukturu, danas funkcionalno vlada najviše jedan odsto stanovništva. Taj sistem postaje sve više totalitaran i rigidan, mnogo rigidniji nego što je bio onaj sovjetski, navodno „totalitaran“, u svom najmračnijem periodu: sistem „džender“ totalitarizma, sa svojom zelenom agendom i veoma isključivom „rodnom ideologijom“, koji ne trpi nikakva protivljenja. Zapravo, ovaj sistem ima mnogo toga zajedničkog sa fašizmom: u Nemačkoj je nedavno usvojen zakon koji zabranjuje „poricanje ruskih ratnih zločina“, što nas vraća u najgore razdoblje evropske istorije. Hitlerov ministar propagande Gebels je, za neke neočekivano, rehabilitovan. To je, najzad, podsetimo se i na reči Klausa Švaba, glasnogovornika elita iz Davosa, sistem u kome nećemo imati ništa i bićemo, navodno, srećni.

Budućnost danas određuju socijalističke zemlje Kina i većina ostalih istočnih zemalja krenule su suprotnim putem. Kina je, između ostalog, sledeći put sopstvenog samostalnog razvoja, postigla impozantne i do sada u istoriji nezabeležene uspehe u borbi protiv siromaštva, u kojoj je iz njegovih čeljusti spaseno preko 800 miliona ljudi. Njeni planovi se i dalje stvaraju i realizuju ogromnom brzinom: Kina postaje prva ekonomska svetska sila, ili je to, ako njene uspehe merimo paritetom kupovne moći, već postala. Ta brzina je ono što danas toliko plaši i užasava Zapad, kome ne preostaje mnogo vremena ukoliko želi da sačuva svoju hegemoniju nad planetom.
Na čemu se temelje ovi uistinu epohalni uspesi Kine? Prema mišljenju Sergeja Glazjeva, „kineski komunisti su, sačuvavši sovjetski politički sistem, marksističko-lenjinističko učenje i socijalistički sistem, napustili dogmatizam i stvaralački pristupili reformisanju privrede na tržišnim osnovama. Uspeli su da potčine tržišne mehanizme ciljevima povećanja društvenog blagostanja i konkurentnosti privrede, i naučili su da koriste preduzetničku energiju za dobrobit društva.“
Naravno, Glazjev ima u vidu „isključivo savremeno shvatanje socijalističke izgradnje – koja počiva na korišćenju tržišnih mehanizama i preduzetničke energije, sa osloncem na tradicionalne moralne vrednosti“. Ovde država – socijalistička država – ima ulogu garanta mirnog razvoja i „integratora“: „integratora različitih socijalnih grupa na osnovu stvaralačke aktivnosti za unapređenje društvenog blagostanja.“
Takva država „danas mora biti ne samo pravedna i zahtevna već i humana, pravna, demokratska, pametna – država razvoja“. U Rusiji, nastavlja Glazjev, njeni principi su izloženi u programskim odredbama Svetskog ruskog narodnog sabora. U slučaju Rusije, „njegova organska ideologija je pravoslavni socijalizam, upotpunjen vrednostima drugih konfesija tradicionalnih u Rusiji“. Druge zemlje će, razume se, imati sopstvene odgovore, u skladu sa sopstvenim tradicijama i nasleđem. To je sasvim drugačije od budućnosti u kojoj je obavezan jedan liberalni model i dozvoljen samo jedan smer razvoja. Budućnost više neće biti diktirana iz jednog centra, neće biti unipolarna, ni zasnovana na beskrajno promenjivim „pravilima“, koja čitavom svetu diktira Vašington.
Odnosno, kako primećuje Mihail Deljagin, zamenik predsednika komiteta ruske Državne dume za ekonomsku politiku, KP Kine je „bila u stanju da kreativno prilagodi marksizam 19. veka i svoje iskustvo 20. veka, i da u nove zahteve i novim metodama implementira večne vrednosti. A ovo je veoma važna i korisna lekcija za sve nas“.

Kina inspiriše čovečanstvo Kina danas inspiriše čovečanstvo. Ona to čini pre svega sopstvenim primerom, koji nije dovoljno a ni potrebno kopirati, ili samo slepo slediti. Potrebno je, naprotiv, iz njega izvući odgovarajuće pouke.
Kada je reč o ekonomiji, o tome se zapravo i radi: ekonomija mora stvoriti uslove za sve, a ne samo za „zlatnu milijardu“ privilegovanih. Obećavajući „jednakost“ i garantujući „ljudska prava“, Zapad je „zaboravio“ na ekonomsku sferu. Ako se društveno bogatstvo stvara radom, kako to da su oni koji ga stvaraju izuzeti iz raspodele i upravljanja? Zašto na Zapadu danas nestaje čak i proletarijat, pretvarajući se u prezreno „carstvo prekobrojnih“, u goli prekarijat – radnike koji rade s vremena na vreme i ne pitaju za cenu i uslove svog rada?
Stvaranje socijalizma u nekoj zemlji je, prema učenju KP Kine, kompleksan i kreativan proces. Ne postoji recept za njega, niti postoji model koji treba kopirati. Sadašnji cilj Kine je „socijalistička modernizacija“. Pokazalo se, uostalom, da je socijalistička tržišna ekonomija koju su oni stvorili „kvalitativno efikasnija i od sovjetskog administrativno-planskog sistema i od razvijenih kapitalističkih zemalja.“ Stoga, „čuvajući socijalističku ideologiju, celishodnost narodne privrede, strateško planiranje, KP Kine ide inovativnim putem razvoja, neprestano unapređujući sistem regulisanja tržišne privrede, obezbeđujući metodama državne kontrole najviši mogući nivo investicione i inovacione aktivnosti“ (Glazjev).
Ukratko, prema Pepeu Eskobaru, „sadašnji master plan KP Kine je dvostruk: finalizirati `socijalističku modernizaciju` od 2020. do 2035. godine, i izgraditi Kinu – miroljubivom modernizacijom – kao modernu socijalističku zemlju koja je `prosperitetna, jaka, demokratska, kulturno napredna i harmonična` do 2049. godine, na stogodišnjicu osnivanja Narodne Republike Kine“.

Planetarni sudari velikih tektonskih ploča Naravno, postoji „više geoekonomskih puteva koji vode ka modernizaciji, u skladu sa nacionalnim uslovima svake pojedinačne zemlje“ (Eskobar). Ali za Globalni Jug u celini važno je to što Kina „potpuno raskida sa zapadnim monopolom There is no alternative (TINA) – „ne postoji alternativa“ Zapadu – na praksu i teoriju modernizacije. I dalje: „Kinesko rukovodstvo kaže da su iranski, ugandski ili bolivijski model isto toliko validni kao i kineski eksperiment: važno je da to nezavisni put ka razvoju.“
Takozvani vašingtonski konsenzus ne nudi miran razvoj ni „slobodu“, on obećava jedino potčinjenost i (dužničko) ropstvo. Svi mi danas stojimo pred jednostavnom dilemom: da li ćemo se odazvati naizgled čovekoljubivom „pozivu“ SAD, sile koje već duže od 70 godina porobljava i tlači narode, ili ćemo se okrenuti Istoku, pre svega Rusiji i Kini. „Mirna modernizacija“, razvoj u skladu sa sopstvenim nasleđem, bez uslovljavanja: to danas nude Kina i Rusija i tome se odazivaju zemlje Globalnog Juga. Srbija je danas na dobrom putu da se otme iz smrtonosnog zagrljaja Zapada, ukoliko ne bude zaustavljena nekom novom „geopolitičkom katastrofom“. Posledice te katastrofe bile bi verovatno nepopravljive ili bi delovale na dugi rok. Ovo važi posebno u sadašnjem istorijskom trenutku, kada je, kako primećuje Pepe Eskobar, „pad Zapadne imperije blizu, pred očima.“ Zapravo, mi prisustvujemo „poslednjim danima Pompeja, remiks iz 21. veka.“
„Spremite se za veliku rusku ofanzivu“, poručuje Eskobar. „Uostalom, grad i `bašta` već su uništeni. Vatra pljušti s neba. Statue moćnih predaka padaju sa visokih zgrada.“
Dubina ovih promena može se, na primer, uporediti s onim iz doba Drugog svetskog rata. Reč je o pomeranjima i sudarima velikih geopolitičkih tektonskih ploča. Neki geopolitički kontinenti će u tome potonuti, na njihovom mestu će se izdići novi. Ali to je istorijska neminovnost, za koju na Zapadu još nisu spremni, ili barem ne u dovoljnoj meri.

Kraj