САД мењају реторику на југоистоку Азије

Судећи према ономе што се протекле недеље чуло на три важна међународна самита у Пном Пену, на Балију и у Бангкоку, питање кинеског острва Тајван показало се пре као гвоздена, а не Ахилова пета Кине

Након три узастопна састанка на високом нивоу (Самит Г20 на Балију, састанак представника земаља АПЕК-а у Бангкоку и Источноазијски самит у организацији земаља АСЕАН-а у Пном Пену) у извештајима светских медија протеклих дана било је лако уочити да је Кина, захваљујући доследности и спољнополитичком ауторитету грађеном деценијама, стекла неку врсту вођства и високог поштовања у поменутим форматима међународне сарадње, а да су летошње оштре дипломатске провокације и звецкање оружјем у Тајванском мореузу, као и на самом острву, а који су претили да дестабилизују читав регион југоистока Азије и потенцијално читав свет, барем за сада, стављени ад акта.
Америчко одустајање од агресивне реторике и њено пацификовање било је велика победа Пекинга, уочљива само онима који су, барем ове године, помно пратили збивања на југоистоку Азије и нарочито у Тајванском мореузу. Сједињене Америчке Државе деценијама су покушавале да дестабилизују Народну Републику Кину на подручју Ујгурског аутономног региона Синђанг, Тибета, Хонгконга и Тајвана. Пекинг је уложио огромно стрпљење, ангажман на терену и капитал како би у поменутим подручјима сузбио терористичке акције и групе које су их изводиле, одржао стабилност и наставио процес модернизације и раста животног стандарда, уз инсистирање на поштовању принципа једна земља – два система.
Од свих поменутих Ахилових пета Кине, САД су се последњих година, а нарочито током 2022, концентрисале на последњу преосталу, острво Тајван, где (још увек) постоје политичке снаге спремне да купују њихово оружје и служе њиховим интересима. На подручју Синђанга, Тибета и Хонгконга напори да се Кина дестабилизује терористичким акцијама и „грађанским“ или „студентским“ побунама доживели су велики дебакл.

ОД ТАЈВАНА ДО БАНГКОКА  Док је Ненси Пелоси, прва дама Представничког дома америчког конгреса, другог августа ове године слетала на Тајван, упркос оштром противљењу Пекинга, чинило се да САД више нико неће зауставити на путу одустајања од поштовања политике, зацртане пре нешто више од четрдесет година, политике која признаје постојање једне Кине, о чему је „Печат“ писао. Ове јесени, међутим, ствари изгледају сасвим другачије: агресивна америчка реторика у вези с Тајваном напросто је изостала.
На самиту земаља АПЕК-а у Бангкоку потпредседница САД Камала Харис је, у разговору с кинеским председником Си Ђинпингом, рекла да САД не желе конфронтацију и да две земље морају да одржавају отворене линије комуникације да би одговорно разматрале међусобне односе. Претходно је Си Ђинпинг, на Балију, разговарао с америчким колегом Џозефом Бајденом, директно му саопштивши да је Тајван црвена линија односа Пекинга с Вашингтоном. Кинески министар спољних послова Ванг Ји рекао је тим поводом да је састанак Си Ђинпинга с Бајденом одредио правац кинеско-америчких односа, спречавајући их, како је рекао, да скрену с курса или измакну контроли и пронађу прави начин да се две нације сложе. „Кинески лидер је јасно ставио до знања да је питање Тајвана кључни интерес Кине, политичка основа и главна црвена линија коју нико не може да пређе“, наводи се у саопштењу које је објављено том приликом.

КИНА ПОСТАЈЕ ЛИДЕР У СВОМ ДВОРИШТУ  У коликој мери је дипломатски речник Кине другачији у односу на САД, види се по кључним порукама које је Си Ђинпинг упутио светској јавности са ових догађаја, попут оне из Бангкока, да се азијско-пацифичке земље морају удружити како би изградиле „заједницу са заједничком будућношћу“ и уздигле међусобну сарадњу на нову висину. Иако су без имало сумње сва три поменута формата међународне сарадње важна за Пекинг, стабилност кинеског развоја директно је условљена ситуацијом, односно стабилношћу у њеном непосредном окружењу, а земље југоисточне Азије су кључ те стабилности. Оне, сада већ скоро пола века, живе у миру, подређујући повремена политичка неслагања економском развоју и ширењу сарадње, што је вектор односа који се коси или чак супротставља инсистирању САД да поменути регион, у првом реду Јапан, Јужна Кореја и кинеско острво Тајван, купују америчко оружје и буду платформе за присуство америчке војске и морнарице у том делу света.
Док САД, оживљавајући хладноратовску реторику, Пекинг означавају као претњу по читав западни свет, Кина све време не одговара истом мером и стрпљиво инсистира на сарадњи заснованој на обостраној користи и разумевању, свесна важности одржања стабилности, најпре у властитом дворишту, а потом и у читавом свету. Управо су земље југоисточне Азије то двориште. Њихово удруживање (АСЕАН) осујетило је намеру било које глобалне силе (читај: САД) да сваку од земаља појединачно претвори у свог геополитичког вазала и омогућило, уз раст кинеске привреде, даљи раст светске економије. За разлику од америчке милитаризације и међусобне конфронтације, Пекинг је овим земљама понудио сарадњу и заједнички напредак. Иако се процеси међународне сарадње нигде, па ни на југоистоку Азије, не одвијају увек глатко и без међусобица, земље АСЕАН-а успеле су да избегну међусобне конфликте и сукобе, али и да буду увучене у туђе сукобе.
Лане је, о 30. годишњици међусобне сарадње, успостављено свеобухватно стратегијско партнерство земаља АСЕАН-а с Кином које је ове године ступило на снагу. У стварности, то значи да је од 1991. до 2021. вредност трговинске размене земаља АСЕАН-а са Кином увећана 85 пута. Пекинг је, истовремено, током 13 узастопних година највећи спољнотрговински партнер земаља АСЕАН-а. Упркос рату у Украјини и тензијама које су САД изазивале у подручју Тајванског мореуза и на самом острву, билатерална размена Кине с поменутим земљама порасла је за 15,8 одсто током првих 10 месеци ове године, на 5,26 билиона јуана (737,6 милијарди долара), што чини 15,2 одсто кинеске спољне трговине. Кина је постала други највећи инвеститор у АСЕАН-у, са улагањем у 2021. години од 14 милијарди долара, што је повећање од 96 одсто у односу на претходну годину. Колико Кина полаже на сарадњу са земљама југоисточне Азије, види се по томе што кинески универзитети одржавају наставу на службеним језицима свих држава чланица АСЕАН-а, а двосмерна размена студената, уочи избијања пандемије вируса корона, бројала је 200.000 академаца годишње. Основни принципи АСЕАН-а, попут одржања политичке неутралности и неступања у глобалне војне савезе, отвара њихове економије и промовише трговину и инвестиције, што Кини одговара, будући да њен геополитички наступ не прате милитаризација и блоковско удруживање.

ГВОЗДЕНА ПЕТА УМЕСТО ГВОЗДЕНЕ ЗАВЕСЕ  Судећи према ономе што се протекле недеље чуло на поменута три важна међународна самита на југоистоку Азије, питање кинеског острва Тајван показало се пре као гвоздена, а не Ахилова пета Кине. Уколико анализирамо кључне кинеске поруке са ових скупова, видећемо да се оне крећу искључиво у опсегу међусобног уважавања и ширења сарадње, што је пре свега осталог сигнал нарастајуће снаге и свести о сопственој важности у ономе што се у ширем смислу назива међународном заједницом.
Те поруке говоре да су отвореност, укљученост (инклузивност) и међусобно корисна сарадња прави пут човечанства. Да је заштита животне средине с климатским променама изазов за све, а да је азијско-пацифичку сарадњу потребно сагледавати из дугорочне перспективе као главни канал регионалне сарадње. На концу, и да је азијско-пацифички регион дом оних који у њему обитавају и снажан мотор економског раста. Лист „Чајна дејли“ управо због тога је констатовао да земље АСЕАН-а привлаче све више трговинских партнера из целог света, док се његов остатак суочава с геополитичким проблемима. „Чак су САД и Европска унија почеле да брину о могућности да буду изоловане од регионалне трговине, уколико буду игнорисале земље АСЕАН-а“, наведено је у једном извештају. Чињеница да је регион југоистока Азије окупио протеклих дана светске лидере на три велика самита, према оцени листа „Чајна дејли“, показује да је међународна заједница схватила значај тог региона у смислу глобалног развоја и мира, што је сасвим другачији формат сарадње од онога што смо у медијским извештајима читали и гледали летос и тиха, али важна, победа Пекинга.