РУСИ КОЈИ СУ ГРАДИЛИ СРБИЈУ

Београд као интелектуални центар руског расејања

Већ 1920. професори из царске Русије чинили су четвртину наставника Универзитета у Београду

Александар Боцан-Харченко*

У доба великих потреса, Русија и Србија су увек биле заједно на страни правде, пружале су помоћ једна другој. Тако је било 1914. године, када је Русија, испуњавајући братски и савезнички дуг, била принуђена да ступи у Први светски рат ради слободе и независности српског народа. Тако је било и 1919–1920. године када је тек створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (краљ Александар Карађорђевић, да се сетимо, школовао се у Пажевском корпусу у Петербургу) срдачно дочекала десетине хиљада Руса који су напустили своју земљу захваћену постреволуционарним грађанским сукобима.
Судбине емиграната су разнолике и јединствене. Задивљује, међутим, да су, ма колико тешке, па чак и трагичне биле њихове животне прилике, наши сународници успели да сачувају искрену љубав према Отаџбини, снажну духовну везу са њом, приврженост њеним традицијама и вредностима. А истовремено – да дају знатан допринос међуратном друштвеном успону земље која им је дала уточиште, као и обнови и развоју њене науке, културе и уметности.
Многи исељеници из Русије примљени су у државну службу, између осталог и у кључна министарства спољних послова, грађевинарства, пољопривреде, финансија, трговине и индустрије. Радили су на нацртима закона. Дали су важан подстицај унапређењу здравственог система.
Стотине руских учитеља предавали су у гимназијама и школама широм Краљевине, држали приватне часове страних језика и књижевности и баштинили културу читања. Угледни професори, преносећи своја знања на више генерација студената, поставили су темеље за нова истраживања у земљи по најширој лепези смерова, од византинологије до генетике и микробиологије (индикативно је да су већ у школској 1920–1921. години професори из царске Русије чинили четвртину наставника Универзитета у Београду). Један број научника изабран је за чланове Српске краљевске академије.
О објективном значају Београда као интелектуалног центра руског расејања сведочи и чињеница да је управо овде 1928. године одржан Први конгрес руских писаца и новинара у емиграцији и Четврти конгрес руских академских организација у емиграцији. Тада је основан Руски научни институт, који је под руководством професора Јевгенија Спекторског и Фјодора Тарановског убрзо – уз материјалну подршку југословенске владе – заузео истакнуто место међу сличним установама у другим европским престоницама (радује што је 2021 – 80 година касније – институт поново отворио своја врата на иницијативу професора Универзитета у Београду Ирине Антанасијевић, истраживача културе руске емиграције). Руски дом цара Николаја Другог, основан у југословенској престоници 1933. године, постао је средиште културе и просвете.
Искусни инжењери и официри из Русије нису само предавали ратне вештине, већ су били упућивани на изградњу технички сложених објеката, укључујући путеве и железнице, радили у фабрикама и рудницима. Захваљујући руским пилотима, механичарима и радио-инжењерима, у прави центар војног и цивилног ваздухопловства – већ у зору авијације – претворио се град Нови Сад.
Руски неимари – Василиј Андросов, Василиј Баумгартен, Роман Верховској, Виктор Лукомски, Валериј Сташевски и други – у великој мери су одредили модеран изглед Београда. Посебно бих желео да истакнем улогу Николаја Краснова, некадашњег царског архитекте, творца пројекта летње резиденције породице Романов у граду Јалта, чувене Ливадијске палате. Краснов је аутор Краљевог двора на Дедињу, величанствених зграда у којима се данас налазе Влада и Министарство спољних послова Србије, по његовим скицама су уређени опрема и ентеријер Народне скупштине и унутрашње украшавање Цркве Светог Ђорђа на Опленцу – храма-споменика династије Карађорђевић.
Уз стваралачко учешће руских културних делатника 1920-их је у КСХС дошло до процвата ликовне и музичке уметности, развоја кинематографије. Позоришни репертоар обогаћен је новим делима руске и светске драматургије. У београдском Народном позоришту је залагањем руских кореографа и играча, нарочито бриљантних примабалерина Јелене Пољакове и Нине Кирсанове, створена оригинална балетска школа.

Посебно треба поменути сестрински однос православних цркава. Српска православна црква је узела под своје покровитељство Вишу руску црквену управу у заграничју с митрополитом Антонијем (Храповицким) на челу, а која је стигла из Цариграда, док се у Сремским Карловцима сместио Архијерејски Синод Руске православне заграничне цркве. Руски свештеници и монаси су се старали о многим парохијама српских епархија, као и о низу манастира.
Уз Београд, Нови Сад и Сремске Карловце (где је такође био размештен и Штаб главнокомандујућег Руске армије под вођством генерала Петра Врангела), више исељеника је привукао град Бела Црква, где су се налазиле образовне институције евакуисане из Руске империје, међу којима неколико кадетских корпуса и женски Маријински донски институт. Данас живо сећање на руско наслеђе Беле Цркве брижљиво чува директан потомак првог емигрантског таласа Владимир Кастељанов. У својој кући направио је јединствен музеј „Кадетску собу“, у којој су сабрана драгоцена сведочанства минулих година – ретке фотографије, цртежи, књиге и други лични предмети наставника и њихових питомаца који су у Белу Цркву долазили из читаве југословенске краљевине.
Вишестрано наслеђе руске емиграције у Србији до дан-данас остаје један од симбола непоколебљивог духовног јединства наших земаља. Уверен сам да ће нам његово даље проучавање и осмишљавање донети још много открића, допринети осигуравању континуитета генерација, јачању узајамног разумевања, међусобног поверења и осећања солидарности. •

*амбасадор Руске Федерације у Србији

ВАЉЕВО, СРПСКИ ПЈАТИГОРСК

У тим годинама су готово сви млади писали љубавне песме. Моја се разликовала од других што сам употребио право име и презиме моје  вољене, што изгледа није учинио нико пре мене. Моја мати је рекла: „Ти је сад мораш оженити! Нећеш је ти опевавати а да је ожени неко други“

Матија Бећковић

Био сам у шестом разреду Ваљевске гимназије када су ми колегинице из разреда пренеле  да се свиђам  ученици која се зове Вера Павладољска. Описивале су њену лепоту и чудиле  како је могуће да сам ја једини који је није ни чуо ни видео. Сећам се да су напоменуле „да има страшне ноге“, али ме већ тада  највише привукло њено презиме.
Договорили смо се да је изведу на корзо који се сваке ноћи  одвијао у главној улици где сам и ја редовно дежурао. По договору, 9. децембра 1956. године око седам сати увече, у дугој колони, наишла је и Вера Павладољска са другарицом  Вером Миливојевић. Пришао сам и представио се: „Ја сам Бећко“, а она: „Jа сам Вера“. Тако смо почели „да идемо“ и „да се забављамо“, како се у то време то звало. На растанку смо се једном пољубили на једној клупи и она је рекла: „То је сад доста“!
На распуст школске 1958. године кренуо сам уском пругом, преко Никшића, на планину Лукавицу где се моји издижу преко лета. Раном зором  ухватио сам камион  који је превозио раднике до рудника боксита Куцко брдо, које је отприлике пола пута до Капетановог језера и наше колибе. Пре него што сам кренуо уз планину, зауставио сам се да мало предахнем  у радничкој мензи. Било је време доручка. Радници су у сласт јели неки ђувеч прејаког мириса и жут као коломаст, који је као краном, из казана, великим кутлачама сипан у лимене тањире. Мене је болео стомак а тај призор у мензи  још више раслабио и расенио да се у мени све што је било слабо завезано развезало и опустило. Седећи са непознатим сапутницима ја сам им као у неком полусну и полутмини спомињао Веру Павладољску која је остала у Ваљеву, а за то име сам се хватао као за нит светле пучине, над амбисом у камењару по коме је попадала  прашина боје боксита.
Имао сам оловку и парче папира на коцке на којем сам звук тог имена покушавао да преводим на речи. Носио сам тај изгужвани папирић по џеповима цело лето и идуће године са тим рефреном стигао у Београд и већ као студент 1960. године објавио поему Вера Павладољска у листу Видици број 55 на страни 5. И Вера је већ после шестог разреда гимназије дошла за мном у Београд и уписала се у Финансијску школу.
У тим годинама су готово сви млади писали љубавне песме. Моја се разликовала од других што сам употребио право име и презиме моје  вољене, што изгледа није учинио нико пре мене. Моја мати је рекла: „Ти је сад мораш оженити! Нећеш је ти опевавати а да је ожени неко други.“
И песма је била паметнија и више знала од песника који није ни слутио докле ће га одвести, какве ће далекосежне последице имати.
Чим је објављена, сликар Радомир Стевић РАС штампао ју је као књигу и то у луксузном библиофилском издању. Дванаест строфа са дванест графика у више боја, у свиленом повезу и кутијом, у педесет нумерисаних примерака. Аутору је поклонио два примерка, а он је један поклонио Вери Павладољској за њен двадесет први рођендан.
Тако је моја прва љубав постала и моја прва песма и моја прва књига. Помешали су се живот и поезија, уплели се једно у друго, приватно и јавно, књижевни лик, муза и супруга. Моја прва песма и прва љубав постала је моја жена и мајка моје деце. Када је родила близнакиње, није било ништа природније него да добију имена Људмила и Оља, како су се звале сестре Мајаковског, именоване у поеми „Облак у панталонама.“ („Реците сестрама Људмили и Ољи“…)
Кад су у Вељем Дубоком чули да сам се оженио Рускињом, рекли су: „Лукав је Матија, повезао се са Русима.“
Кад сам то име употребио као рефрен, осећао сам само његову звучну страну, а нисам ништа знао о позадини и историји која се иза ње крила.
Вера Павладољска знала је о свом имену и пореклу онолико колико јој је испричао отац Алексеј Михаилович Павладољски. Он је, по избијању Октобарске револуције, као дечак од 11 година, доспео у Србију. Рођен је на Кавказу, у Пјатигорску 1907. године од оца Михаила Павладољског, пуковника Шарманског пука, носиоца Георгијевског крста, и мајке Вере Петровне Павладољске, питомице благородних девица на Владикавказу и професора француског језика. Отац је погинуо у првим бојевима против бољшевика, а мушку децу укрцали су на неки брод у Севастопољу и упутили у бели свет да спасавају живу главу.
Са Алексејем је био и брат Димитрије који је, успут, остао у Бугарској. Србија је била једно од највећих уточишта руских избеглица. Њихов покровитељ био је краљ Александар Карађорђевић. Центар у који је доспео Алексеј био је у  Белој Цркви. Кад се оженио и добио ћерку 1941. године, дао јој име своје мајке. То исто је учинио и брат Димитрије у Софији. У Пјатигорску су остале његова мати и сестре Соња и Олга. Мати је за време Другог светског рата умрла, а са сестрама се Алексеј повремено дописивао. На фотографијама које су слале, увек су стајале поред Љермонтовљевог споменика у Пјатигорску. И Алексеј је читао поезију. Када сам га питао који руски песник му је најмилији, рекао је: Фет. И Вера је волела поезију и песнике. По фотографијама је било очигледно да личи на ону чије је име носила и поновила. 
Кад је написала теткама да се удала за једног српског песника, који је написао поему „Вера Павладољска“, оне су се питале да ли је то песма о њеној баки.
Алексеј није доживео да још једном види Русију. Преминуо је и сахрањен у Београду 1968. године. У Русију је прва стигла његова унука, наша кћи Људмила. У Москви је родила сина и дала му дедино име: Алексеј.
Ни Вера није видела Пјатигорск, али је видела Русију, била у Царском селу и Петрограду. Радила је као библиотекар у Универзитетској библиотеци у Београду. Преминула је изненада 1998. године у 57. години живота. У тим годинама, како је говорила и веровала, умирали су сви Павладољски.
После „Вере Павладољске“ написао сам циклус љубавних песама. Веровао сам да оне припадају само младости. Касније их нисам писао верујући да је у озбиљним годинама готово непристојно писати љубавне песме.
Али кад је Вера проминула светом, младалачки  љубавни стихови, као да су имали своју вољу и тражили наставак. Пролог је захтевао епилог, делови целину. Круг је захтевао да се заокружи.
За мене је постало од непроцењиве важности што сам ту поему објавио и њено име употребио за њеног живота и што је то она прочитала и видела својим очима. Ништа не би вредело да сам то писао постхумно. Све оно што је уследило било је неминовно.
Најпре сам написао песму „Сламка“, а потом поему „Кад дођеш у било који град“…
Тајна поезије поништавала  је  даљине, приближавала Ваљево и Пјатигорск, Србију и Русију. Највише захваљујући једном имену, без којег, да се она друкчије звала, песме не би било, иако кажу да је једино важно каква је песма, а споредно како се муза зове. У овом случају није тако. 
Док исписујем ове речи, опомињем се оне чији је Nomen постало истински Omen моје поезије и мога живота.

Мој школски друг Влада Урошевић је ових година у ваљевској ревији „Колубара“ објавио текст Пјатигорск – Ваљево. Неће бити незанимљиво ако га овде цитирамо у изводима.
Пре извесног времена видео сам један интересантан архивски документ који је својом руком 1945. године попунио Алекса Павладољски да би га предао персоналној управи града Ваљева. Био је то упитник са безброј питања. На једно од њих − место рођења, Алекса је одговорио  − Пјатигорск, Ставропољска област, Русија… Многи, чак и заљубљеници у географију, историју, књижевност, никада нису ни чули за Пјатигорск док у поеми „Кад доћеш у било који град“ Матија Бећковић није написао: „Она која је према теби кренула / Из велике даљине /Однекуд из Руског Јерусалима / Са Кавказа из Пјатигорска / У коме никад није била.“
… Архивски упитник је више откривао. У часописима које читам, нарочито руским, постоји и област Архив. У једном од њих објављен је текст из руских архива који у преводу гласи: „Било би добро уколико би Кубан припојили слободној Украјини“. У том постоктобарском тексту анализира се рад органа нове совјетске власти на Кавказу, оснивање нових република. Прве новопроглашене републике биле су Гора и Дагестан. Горе више нема, али тада су у њу ушли планински народи углавном муслимани Чечени, Ингуши, Кабардини, Балкари, Карачевци, Осетини и део терских Козака. Владикавказ је био административни центар. Но како то бива кад се нешто на неприродан начин или силом покушава, почињу незадовољства, оружани сукоби… Тада промућурни Кабардинобалкари истичу свој захтев да главни град буде Пјатигорск. У њему се одвијала трговина, растао је попут градова у време насељавања Северноамеричког запада. Имао је гимназију.
И у колони упитника, под школска спрема Алекса Павладољски је навео – гимназија.
На Кавказу међу планинским венцима, од којих ниједан није нижи од 4.000 метара, у беспућу, у Пјатигорску насељеном Русима и удаљеном од нове престонице три, а од старе четири хиљаде километара, и помисао да се негде отисне чинила се немогућом. Ношен вихорима ратова обрео се у Ваљеву да попуни онај упитник.
Поново у забити, нешто питомијој, али забити удаљеној само 90 километара од престонице. Тада још није био свестан да је стигао у град окружен са пет, али не тако високих планина. Стигао је у Ваљево, српски Пјатигорск, у коме је такође гимназија била најзнаменитија институција. Временом ће из неке треће забити, Вељег Дубоког, у Ваљево стићи Матија да заврши гимназију и заокружи магију.
Алекса ће изродити Веру гимназијалку, Матија поему Вера Павладољска, Пјатигорск и Ваљево биће овековечени у стиховима познате поеме.
Можда је то све само случајан сусрет у неомеђеном пространству. Али откуда да баш оба тако удаљена града буду окружена  са по пет планина, да леже на минералним водама и имају бање, да су у центру својих светиња и да у њих изненада бане песник који као да је рођен и у једном и у другом месту, а не на трећем исто таквом.
Па у чему је онда магија? Да се у мојим рукама нађу ова два архивска документа, који сам овде рођен, али сам и живео и радио у Русији и Москви. Уз све то и школски сам друг из гимназије са Матијом. Они који мисле да је то само случајност нека не забораве Карла Густава Јунга…
И мој брат Љубо годинама је радио у Русији, запослен у грађевинском предузећу „Рад“. Распитујући се за Верину родбину, сазнао да се једна читава област коју је од Турака ослободио неки чувени Павладољски зове по њему и послао ми фотографију високог стуба на широком друму на којем  је исписано име места Павладољски. 
„Пема над песмама“ је љубавна песма. Отуд су и све љубавне песме, песме над песмама. Бог је Љубав и Љубав је Бог. Зато Бога најчешће срећемо у другим људима и својим љубавима. Љубав је религиозна реч са безбројним значењима. Љубав не зна за смрт, за овај и онај свет. И најтужнија љубавна песма слави живот. •

Брат се не бира, он се добија по рођењу

Милован Данојлић

У оквиру нашег додатка желели смо да ауторски текст напише Милован Данојлић, али смо од његове љубазне супруге Сање Бошковић сазнали да се налази у болници на испитивањима. Два дана касније, госпођа Бошковић проследила нам је мејл у којем је велики српски писац написао неколико реченица о односима руског и српског народа.
„Знам да су Руси дали нашој науци и култури велики допринос у архитектури, византологији, медицини, али те области слабо познајем, да бих о њима подробно говорио.
Оно што су нам дали не рачуна се у нарочиту заслугу. Радије памтимо ситуације у којима нам нису могли или нису знали пружити помоћ. Много већи углед уживају западни пријатељи: Немци, Аустријанци, Британци и Американци. Они су нас, у прошлом веку, неколико пута бомбардовали, рушећи, између осталог, и здања у Кнез Милошевој, дела руских архитеката. Великодушно смо прешли преко свега тога, хрлимо Европи у загрљај, и прећутно, подржавамо рат Европе против Русије. Не сви, срећом, али осећања ћутљиве већине немају велику тежину наспрам буке и хуке са Запада плаћених медија.
Руси су нам браћа, без обзира да ли они то желе, и да ли ми до тога држимо.
Брат се не бира, он се добија на рођењу. Можемо му понешто замерити, али не и мењати. Ствар осећања? Шта могу, кад их имам, и кад су, код мене, таква каква су…“
Уз поруку, који је писац написао неколико недеља пре пресељења на други свет, дата је и сугестија да поново прочитамо његов есеј „Русија, наша далека“ који је написан пре више од десет година за предавање у Бањалуци. Преносимо изводе из тог изузетног дела.
Попут људи који се сете Бога кад западну у велике тешкоће, неки се међу нама сете Русије кад их снађе несрећа, кад почну временске непогоде.
Зато се, ваљда, код Ниша и гради невелики аеродром. Чусмо, недавно, потресно обраћање Великој Мајци и старшему брату са великог београдског стадиона. Препознајемо и припознајемо братство пошто смо се, батргајући се по свету прехладили, огладнели и ожеднели.
Док нам је било добро, нисмо много хајали за Мајку. Срећом, она је довољно јака да не обраћа пажњу на наше незрело понашање.
Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе.
И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа и Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти су незамисливи без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије.
Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли га препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског.
Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје.
Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује.
Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави.
На питање које поставља један Чеховљев лик из приче „Шведска шибица“:
„А Срби се побунили опет! He разумем, шта им то треба!“
Данас би могли овако да одговоримо: „Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче `У мећави`, још негде има.“
Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством.
… Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа:
„И Руси су Срби, само што немају крсну славу“. •

Руси који су градили Србију

Пре једног века дошло је чак 1.200 инжењера или 40 одсто свих руских инжењера који су отишли у емиграцију. На чело универзитетских катедри у Краљевини дошло је 28 руских професора

Никола Тркља
Мира Канкараш

Слом руске царске државе покренуо је реку избеглица из Русије почетком 1920-их година. Више од два милиона људи напустило је отаџбину и потражило спас широм Европе. Бежећи од грађанског рата или комунистичке освете „црвених“, многи су дошли у нову државу Јужних Словена − Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. За себе су говорили да су избеглице, јер су очекивали да ће се „реорганизовати и вратити“ како би се борили за монархију, али већ после неколико година постало је јасно да скорог повратка неће бити.
Комунистичке власти у Москви, између 1921. и 1924. године, донеле су низ закона којима лишавају држављанства све људе који се нису вратили до прописаних рокова.Око 40.000 „белих“ Руса, колико их је у том тренутку боравило у Србији, постали су апатриди − људи без држављанства. У тим околностима и у новој средини, почињу себе да називају емигрантима.
Краљевина СХС била је једина европска земља која је признавала пасош царевине Русије, државе која више није постојала. Због тога многи Руси из Константинопоља, Солуна и са Малте, где су преко Црног мора у прво време пристизали, одлучују да дођу у Београд. Главни град Краљевине СХС између два светска рата постаје највећи центар руске емиграције у Европи.
„Бели“ Руси, које су совјетске власти лишиле држављанства, формалне повезнице са родном земљом, у Београду су могли да остану то што јесу. Власти нису од њих захтевале да узму југословенско држављанство, већ су им на основу царских пасоша издавале исправе за странце, наводи у књизи „Руска емиграција“  Бобан Ћурић, професор Филолошког факултета у Београду.
На основу тога многи руски емигранти добили су посао у државној служби, у министарствима, на универзитету, у болницама јер су имали право да учествују на конкурсима под истим условима као и српски држављани. „Руси су ушли тада у нашу земљу неоптерећени квотама, визама, разноразним ограничењима, пасошима и сл. Братска земља привила је Русе уз себе. Није их спречавала формалностима које су постојале приликом уласка у европске земље и америчке државе. То треба запамтити и сећати се са захвалношћу“, примећује Владимир Албинавич Мајевски, историчар руске емиграције. 
Највише избеглица из Русије долазило је бродовима до Цариграда и Солуна, а затим углавном возовима до југословенских градова. Многе нису имали никаквих средстава за живот, мучила их је носталгија за Русијом, а никада их није напуштала нада да ће се једног дана вратити у отаџбину. Посебно је био потресан обичај сахрањивања са шаком руске земље понете кад су напуштали Русију.
У почетку држава је финансирала смештај избеглица, а потом их је запошљавала у складу са занимањима за која су били оспособљени.„Од свих словенских држава, које су прихватале руске избеглице, Србија је неоспорно најгостопримљивија и најбрижнија. Однос српског народа према избеглицама је најсрдачнији. Они неће заборавити да су управо у Србији, најразрушенијој од свих држава које су ратовале, нашли и нежност, и комфор, и потпуну могућност да живе као људи. У том погледу Срби чине велико дело“, описао је пријем у руских емиграната у Србији А. Филипов у књизи „Бела Русија“.
Руси су на гостопримство одговорили на најбољи начин – јер је цвет руског друштва и интелигенције значајно допринео развоју и обнови Србије. Посебно на пољу науке, културе и уметности.

Развој индустрије умногоме је резултат образовања наших стручњака на техничким факултетима, где су радили руски научници и универзитетски професори попут Ласкарева, Салтикова, Билимовича, Фармаковског и других чија се имена дан-данас с поштовањем помињу у Српској академији наука и уметника.
Историчари процењују да је Краљевина СХС примила од неколико десетина хиљада до 100.000 руских емиграната, цивила и војника. Највећа руска заједница формирана је у Београду, док је на простору целе Краљевине било око 300 руских заједница. Осим Београда, на простору Србије постојала су још два велика центра руске емиграције –Бела Црква и Сремски Карловци.
У Белу Цркву Руси су преместили две школе − Руски кадетски корпус, где су се образовали официри, као и Маријински донски институт за племените девојке, што је била нека врста женског колеџа који је основала руска царица Марија Фјодоровна. Мање руске заједнице биле су у Врњачкој Бањи, Новом Бечеју, Кикинди, Вршцу, Трстенику, Панчеву…
У Сремским Карловцима налазило се седиште руске армије, Штаб главнокомандујућег генерала Врангела и Свети архијерејски синод Руске заграничне цркве. Три девојачке средње школе са интернатима биле су у Новом Бечеју, Белој Цркви и Великој Кикинди. Руске болнице биле су у Панчеву и Вршцу, а домови за старе били су у Новом Саду, Великој Кикинди и Панчеву. Три сиротишта за руску децу била су у Панчеву, манастиру Хопово и Белој Цркви. Бела Црква је била седиште Николајевске коњичке академије, ту је био смештен кадетски корпус, домови ратних војних инвалида и сирочади.
У Београд који је по попису из 1921. године имао око 110.000 становника дошло је скоро 30.000 руских емиграната. Долазећи у Србију надали су се да је то њихово привремено боравиште, али су временом схватили да се ту најбоље осећају јер су Срби разумели шта значи живети у туђини када су морали да напусте земљу и повуку се на Крф и Грчку.

Царска војска у Краљевини СХС

У лето 1921. године постигнут је споразум да у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дође војни контингент од 20.000 војника барона, генерала Врангела као и комплетан његов штаб од 120 људи. Генерал Врангел је 1924. године основао и „Руски општи војни савез“ који је удруживао и организовао војнике и официре бивше Руске царске војске. Иначе, руски војници су вршили службу у Српској граничној стражи. Уточиште у Србији нашле су и три козачке војске: кубанска, донска и тверска. На челу ове армије од 7.000 козака били су атамани Неуменко, Богојевски и Удовенко. У Краљевини СХС, а највећим делом у Србији, укупно се обрело готово 40.000 руских војника. Врангелове војне формације сачуване су нетакнуте под командом руских официра. Једна група од 120 руских официра била је ангажована на раду у Пиротехничком заводу у Крагујевцу, а затим у војном санитету.

Архитекте мењају лице Београда

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, настала на темељима ратом опустошене Србије и некадашњих аустро-угарских крајева, била је прилично заостала, привредно неразвијена држава са претежно неписменим становништвом. Међу руским емигрантима било је 13 одсто људи са вишим образовањем, 62 одсто са средњим, 19 одсто са основним образовањем и свега три одсто необразованих. У разореној земљи образовани су били најпотребнији Србији, па су лекари, инжењери, геометри, професори, културни делатници, лако налазили посао.
Историчари процењују да је у нашу земљу дошло чак 1.200 инжењера, што је око 40 одсто свих руских инжењера који су отишли у емиграцију. Осим Друштва руских инжењера, 1922. године основано је и Друштво руских архитеката. На чело универзитетских катедри у Краљевини дошло је 28 руских професора. Краљ Александар подстицао је запошљавање руских стручњака у државним установама. У Краљевини СХС забележена су имена 400 руских архитеката, инжењера, професора, сликара, који су допринели уздизању научних установа, унапређивању привредног живота. Руски уметници претворили су Београдску оперу и позориште у установу европског ранга. Београд је скоро преко ноћи обрисе оријенталне вароши заменио модерним изгледом европске престонице.
Руски архитекти у Београду градили су монументална здања за потребе државе и Двора, затим грађевине профане и црквене архитектуре, обнављали су средњовековне цркве и манастире, подизали маузолеје и јавне споменике, украшавали ентеријере краљевских резиденција, скупштине и других репрезентативних здања. Неки су у Београд дошли као већ реномирани ствараоци попут Николаја Краснова, Сергеја Смирнова или Василија Баумгартена, други су завршили студије у Русији као што су Виктор Лукомски, Ђорђе Коваљевски, Роман Верховски, Василиј Андросов, Валериј Сташевски, а они најмлађи студирали су архитектуру у Београду, као Андреј Папков. Григорије Самојлов, Петар Анагности.
Највећи број дела руских архитеката имају особине академизма и историјског романтизма, док је мањи део објеката био у стилу модерне функционалистичке архитектуре или српског византијског стила.
Строги академизам руских архитеката углавном је примењен на монументалним делима чији је наручилац била држава која је хтела на тај начин да изрази снагу и величина новоформиране Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Најрепрезентативнија здања су зграде министарства финансија (данашња зграда Владе Србије), зграда министарства шума и рудника и пољопривреде (зграда Министарства иностраних послова) и зграда Генералштаба. На Дедињу подигнут је дворски комплекс са резиденцијом и придворном капелом који је у потпуности дело руских архитеката, сликара и декоратера.
Руски градитељи су пројектовали велики број цркава од којих су најзначајније Црква Александра Невског на Дорћолу, Црква архангела Гаврила, Руска црква на Ташмајдану и Иверска капела на Новом гробљу.
Пројектовали су и изградили више од 2.000 објеката. Тако је све објекте у Чиновничкој колонији на Вождовцу потписао Валериј Сташевски. Скоро у свакој београдској улици налази се понека кућа која својом допадљивом декоративношћу и лепотом указује на руско порекло њеног градитеља.

Руски митрополит у двору српског патријарха Привремена црквена управа напустила је Русију и 1921. године на позив српског патријарха Димитрија, преко Истанбула, стигла у Сремске Карловце који су постали центар Руске заграничне цркве. СПЦ је сместила руске свештенике по манастирима Фрушке горе. Оснивана су руска монаштва братстава и сестринстава у запуштеним српским манастирима, као и парохије у Сремским Карловцима, Великом Бечкереку (Зрењанину), Белој Цркви, Земуну, Вршцу, Сомбору, Суботици, Великој Кикинди и Новом Бечеју. Руски храмови су били привремено смештени у разним објектима, приватним кућама, а Српска црква је неке своје храмове уступила Русима. Митрополиту Антонију уступљен је двор српског патријарха у Сремским Карловцима, где су одржаване и редовне седнице Синода Руске цркве у избеглиштву.

Прича о царском и краљевском архитекти

Николај Петрович Краснов био је водећи архитекта међу руским емигрантима у нашој земљи. Пројектовао је краљевски двор на Дедињу, Цркву Ружицу, зграде Владе Србије и Министарства спољних послова, ентеријер Народне скупштине, можда и најпознатије грађевине у Србији настале после средњовековних манастира. Осим тога урадио је пројекте за зграду Државног архива Србије, Југословенског драмског позоришта, Мост краља Александра (на његовим стубовима данас стоји Бранков мост), Спомен-костурницу на острву Видо код Крфа, водио је пројекат обнове Његошеве капеле на Ловћену…
Краснов је и пре доласка у Београд био један од најважнијих архитеката у Русији, човек који је радио за царску породицу и већ тада добио звање „царског архитекте“. Никола Петрович Краснов (1864−1939) рођен је у Москви, завршио је Московско училиште сликарства, вајарства и градитељства 1885. године. Био је члан петроградске Академије уметности и градски архитекта Јалте на Криму. За цара Николаја Другог, у близини тог града, Краснов је пројектовао летњи дворац Ливадија у којем је одржан један од најважнијих састанака у 20. веку – Стаљина, Рузвелта и Черчила. Две године касније, 1913, добио је звање „академик архитектуре“.
Када је дошао у Београд 1922, наставио је да пројектује, додуше не царске већ краљевске резиденције. Краљ Александар Карађорђевић поверио му је комплетно уређење дворског комплекса на Дедињу – двора, резиденције, цркве и врта на 134 хектара…
Дворски комплекс на Дедињу грађен је између 1924. и 1937. године за краља Александра Карађорђевића по пројектима Живојина Николића и Виктора Лукомског. Пројекте за дворски ентеријер, уређење парка, декоративну пластику на фасадама, колонаду између двора и капеле радили су Краснов и Сергеј Смирнов. Дворски комплекс, поред Старог двора, чине и придворна капела и колонада, тераса са монументалним степеништем, павиљони, отворена концертна дворана, перголе и скулптуре.

Место где су се чувале дворске тајне

Посебно место у комплексу Краљевске палате има сутерен где су Карађорђевићи проводили слободно време. Ту се у једној просторији налази Бахчисарајска фонтана, иста онаква какву је Краснов раније пројектовао на Криму, по узору на чувену песму Александра Пушкина. Фонтана је била место где су се чувале државне тајне, сви поверљиви разговори вођени су поред ње, па су ту просторију звали и Соба шапата.
Улазни хол се грана у три просторије, поред Собе шапата, ту је салон са билијарским столом и биоскопска сала. Салон је служио за дружење и дегустацију вина, а на зидовима су осликане епизоде из епске песме „Женидба Душанова“. Билијарски сто је касније убачен, а у светлозеленој просторији са плишаним фотељама био је биоскоп. Претпоставља се да је то био први приватни биоскоп на Балкану.
Зграда министарства шума, рудника и пољопривреде почета је да се зида 1921/22. по плановима архитекти Николе Несторовића и Драгише Брашована, али је касније целокупан пројекат поверен Николи Краснову. Кад је завршена, представљала је једну од највећих грађевина Београда прве половине ХХ века. Зграду министарства финансија, где се данас налази Влада Србије, Краснов је пројектовао према програму са конкурса из 1908. године који су урадили петроградски архитекти Н. В. Васиљев и С. С. Кричински. Зграда је зидана између 1926. и 1928. године као затворени блок са унутрашњим двориштем и репрезентативним фасадама у стилу академизма према главним градским улицама. Угаона позиција наглашена куполом на чијем се врху налази скулптура Мајка Србије. Зграда је дограђена 1938, такође по пројекту архитекте Краснова и то је било његово последње значајније дело.
Краснов у Београду врло брзо постаје водећи архитекта, а његова харизматска личност и невероватни креативни таленат обезбеђују му високо место, не само међу колегама архитектама. Краснов је заузео високо место у најугледнијем државном атељеу, место главног инспектора Министарства грађевина, као и руководиоца Одсека за монументалне грађевине и споменике. Радио је до краја живота и никада није пензионисан. Сахрањен је на руској парцели београдског Новог гробља. О његовом приватном животу врло мало се знало тако да ни хроничари нису успели да забележе тај део живота Николаја Краснова.

Познатији од Краснова

Николај Краснов, ипак, није био најпознатији архитекта који је после Октобарске револуције дошао у Београд. Најславнији међу њима био је Николај Васиљев, један од водећих градитеља Санкт Петербурга. Васиљев се, међутим, у Београду задржао само три године и није оставио толики траг као Краснов или неки други руски архитекти који су дошли у Београд.
Васиљев је ипак у српској престоници оставио дело које и данас краси Калемегданску тврђаву − зграду Војног музеја на Калемегдану. Осим тога урадио је пројекте за неколико приватних вила у Београду. У Карађорђевој улици 1922. године радио је кућу и улично двориште за Риста Параноса а исте године урадио је пројекат зграде Инвалидског дома, задужбине Димитрија и Наталије Миливојевиће у Видинској 12. Васиљев је убрзо после тога отпутовао у Америку, али тамо није успео да направи значајнију каријеру.

Руски генерал који је осмислио српски Генералштаб

Зграду Генералштаба у Београду пројектовао је човек из редова руске царске војске − Василиј (Вилхелм) фон Баумгартен. Био је војни инжењер и вишеструко одликовани генерал-мајор, белогардејац који се борио у Првом светском рату. Највећи део рата провео је у Севастопољу, на Криму, одакле је преко Турске дошао у Београд 1921. године. Са собом је у српску и југословенску престоницу донео дух Санкт Петербурга, који је понајбоље осећа на згради Генералштаба. Грађена је између 1924. и 1928. године а конципирана је као монументална палата са фасадном пластиком коју је израдио руски вајар Амосов према нацртима архитекте Ивана Рика.
Ентеријер Генералштаба декорисан је богато и претенциозно. У улазном холу урађеном у смеђем и браон мермеру, над великим степеништем истиче се композиција „Самсон и лав“ дело руског вајара Владимира Загородњука, рођеном у Одеси и школованом у Паризу.
Баумгартен је оставио за собом у Београду још једно велелепно здање – зграду Руског дома. Била је то једина руска културна установа у Европи а Дом је носио име „Императора Николаја Другог“. Дом руске културе, најзначајнија установа руских избеглица у Београду, основана је ради очувања, упознавања и ширења руске културе, грађен је од 1931. до 1933. године. Дом је подигнут добровољним прилозима краља Александра, краљице Марије, кнеза Павла, кнегиње Олге, српског патријарха и других имућних Срба, као и прилозима руских емиграната. У повељи о градњи Дома записано је: „Да будућим поколењима прича о братству руског и југословенског народа који преживеше сва искушења судбине и у тешким тренуцима постадоше једни другима још ближи…“
Руски дом имао је позориште, библиотеку, архив, научни институт, гимназију и основну школу, издавачки центар и два музеја − Музеј Николаја Другог и Музеј руске коњице, као и цркву. У темеље зграде узидана је плоча − Повеље цара Николаја Другог. „Да би се духу руског човека омогућило да искаже склоности ка научном и уметничком раду и да руску омладину рођену у туђини васпита у најбољим традицијама славне Отаџбине – зато је створен овај дом.“ Осим Генералштаба и Руског дома Баумгартен је радио и Официрски дом Краљевине Југославије у Скопљу, Хипотекарну банку у Панчеву, Државну хипотекарну банку у Ваљеву…

Градитељи виртуози

За модернији и гламурознији изглед градског језгра Београда ништа мање нису заслужни и други руски архитекти, инжењери и уметници, попут Васила Андросова, Валерија Сташевског, Сергеја Смирнова, Григорија Самојлова и других. Планове за цркву Александра Невског на Дорћолу урадила је Јелисавета Начић 1912. године, али су због ратова радови обустављени. Црква је завршена тек 1929. године, а за њен коначни изглед најзаслужнији је руски архитекта Василиј Андросов.
Црква је обликована у духу српско византијске архитектуре а на фасадама се посебно истиче декоративна пластика рађена у традицији моравске школе српског средњовековног градитељства. Иконе у цркви дело су руског сликара Бориса Сељанка, а у јужној певници налази се ћивот посвећен руском цару Николају Другом и краљу Александру Карађорђевићу.
Василиј Михајлович Андросов (1873−1934) дошао је у Београд после Октобарске револуције и запослио се у Министарству грађевина. Пројектовао је јавне и стамбене зграде од којих је најзначајнија фасада Главне поште, грађена од 1935. до 1938. године према пројекту из 1930. године архитеката Јосипа Пичмана и Андреје Барањија, у модерном стилу. Накнадна разреда фасаде изведена је у духу академизма према замисли архитекте Андросова.. Сахрањен је на руској парцели Новог гробља у Београду

Црни барон на челу Беле гарде Барон Петар Николајевич Врангел рођен је 27. августа 1878. године у данашњој Литванији. Потицао је из породица која је служила већем броју европских монархија и која је изродила седам фелдмаршала, 18 генерала и два адмирала. Његов отац Николај је желео сасвим другу судбину за своју децу, тако да је прихватио положај директора осигуравајућег друштва и породицу преселио у Ростов на Дону, где ће Петар одрасти окружен Козацима. Пошто су били власници једног рудника злата у Сибиру, Врангел је студирао Рударски институт у Санкт Петербургу који завршава 1901. године. Потом одлази на служење војног рока. Одабрао је коњицу и постаје официр. Када 1904. године избија рат са Јапаном пријављује се у добровољце и постаје козачки корнет. Као правдољубив, али и прек командант, догураће до чина генерал-мајора, а Октобарска револуција га затиче на фронту у Румунији. После распада царске армије, повлачи се у своју викендицу на Криму. Недуго затим бољшевици га хапсе, али успева да побегне за Кијев, одакле одлази на југ Русије и стаје на чело Беле гарде коју предводи у најзначајнијим победама у крвавом грађанском рату, укључујући и заузимање Волгограда 1919. године када су поразили црвеноармејце које је предводио будући лидере СССР-а Јосиф В. Стаљин. После сукоба са генералом Антоном Дењикином напушта Гарду и одлази у Цариград. Након слома беле армије, преко Истанбула и Туниса, Врангел долази у Краљевину СХС, где ради на обједињавању руске беле емиграције. У Београд стиже 1924. године, где формира Руски опште-војни савез чије седиште убрзо пребацује у Сремске Карловце, где живи под заштитом Александра Карађорђевића. Барон Врангел 1927. године сели се у Брисел. Тамо живи само десет месеци, јер је у априлу 1928. изненада преминуо. Његова породица верује да генерал отрован и да је то учинио један бољшевички агент. Последња жеља барона Врангела била је да буде сахрањен у Србији. Жеља му је годину дана након смрти испуњена − у руској Цркви Свете Тројице у Београду данас почивају земни остаци команданта Беле армије.

Академизам и модернизам на Тргу републике

Монументална Палата пензионог фонда Народне банке краљевине Југославије по плану архитекте Григорија Самојлова. Палата је грађена од 1938. до 1940. године и у себи сједињује два опречна стилска опредељења − академизам и модернизам. Посебно је интересантна биоскопска сала познате америчке филмске куће МГМ у сутерену палате која се одликовала изузетном акустиком. Зграда пензионог фонда представља најзначајније остварење Самојлова, који је свој последњи ангажман имао управу у тој палати када је биоскоп Београд претворио у Позориште на Теразијама.
Григорије Иванович Самојлов (1904−1989), рођен у Таранрогу, учио је гимназију и средњу сликарску школу у Русији а у Краљевину СХС долази као емигрант Донски кадетског корпуса. Студије архитектуре завршио је на Техничком факултету у Београду 1930, године. Од 1932. био је асистент архитектонском одсеку Техничког факултета на предмету Српско-византијска архитектура.
Између два рата бавио се пројектовањем монументалних грађевина, индустријских објеката, храмова, породичних вила и стамбених зграда. Рат је провео у заробљеништву, а после рата наставио је да се бави пројектовањем. Био је професор слободног цртања на Архитектонском факултету.

Руси су пројектовали и силазак Београда на реке

Руске архитекте оставиле су печат „руске душе“ и на делу Универзитетског центра око парка Ћирила и Методија, познатијем као „Парк код Вука“, Савском шеталишту, Великим степеништем на Калемегдану, згради Патријаршије, згради Главне поште… Прве нацрте и пројекте о премошћавању Аде Циганлије и спуштању Београда на реке направили су руски архитекти. Радили су пројекте за градњу железнице, а изградња пруге Београд−Бар није прошла без њиховог доприноса.
Споменик браниоцима Београда из 1915. године и Спомен костурница подигнута је 1931. године на Новом гробљу у Београду по пројекту архитекте и вајара Романа Верховскоја. Он је аутор и споменика руском цару Николају и војницима палим у рату у Великом рату, познатији као Споменик руској слави, који је подигнут 1935. године на руској парцели Новог гробља.Руска црква на Ташмајдану посвећена Светој Тројици подигнута је 1924. године по пројекту архитекте Валерија Сташевског. У цркви се чува 200 руских војничких застава из ратова против Турака и Наполеона које су са собом донели официри генерала Врангела.
Валериј Владимирович Сташевски (1882−1945) завршио је високу Николајевску војно инжењерску академију у Петрограду. Емигрирао је 1920. у Краљевину СХС и радио у Министарству грађевина у Београду. После Другог светског рата отишао је у Мароко. Сташевски је једна од најинтересантнијих личности међу руским архитектама у Београду јер је пројектовао око 2000 објеката, међу којима и цело једно насеље − Чиновничку колонију на Вождовцу. Пројектовао је и Иверску капелу на Новом гробљу изграђену по узору на истоимену московску капелу.
Виктор Викторович Лукомски (Калуга, 1884−1947, Београд) био је руски архитекта, члан руске уметничке групе Круг, члан УЛУС-а и удружења Коло југословенских ликовних уметника. Дипломирао је на Институту грађевинских инжењера у Санкт Петербургу, а у Београд долази где је почео да ради као архитекта у Министарству грађевина. Урадио је пројекте за зграду Патријаршије на Косанчићевом венцу, хотел „Авала“ на платоу испод Споменика Незнаном јунака, кућу Љубице Авакумовић у Кнез Михаиловој 34, која са масивним пиластерима, нишама, балконима и декорацијама и данас представља једну од најлепших грађевина у Београду.

Руски лекари су дошли први

Руске архитекте су у доброј мери задужиле Србију, али ништа мање није био значајан долазак и рад руских лекара, професора или уметника. И пре пропасти царске Русије њихови лекари су помагали Србима. Само у балканским ратовима Руси су послали девет мисија у којима је било 32 лекара, 57 сестара и 89 болничара.
Доктор Стеван Литвињенко педантно је забележио да су са српском војском у Првом светском рату биле четири мисије са 16 лекара, 153 сестре и 29 болничара. Колики је био допринос руских доктора у опоравку напаћене и осиромашене земље најбоље говори чињеница да је Србија у ратовима од 1912. до 1918. године изгубила 147 својих лекара. Од тифуса пегавца умрла су 132 лекара, што је безмало било половина лекарског кадра, наводи др Литвињенко и додаје да је из Русије у Србију укупно стигло 435 лекара. Међу њима се издваја 16 универзитетских професора медицине, а пре свих Александар Игњатовски, један од оснивача Медицинског факултета у Београду. По његовој скици је изграђено здање Прве интерне клинике, чији је био и први управник. Руски научници дали су непроцењиви допринос
На веома дугој листи великих руских научника, од којих су неки скоро заборављени, налазе се на десетине професора Универзитета и чланова Краљевске академије наука и уметности, међу којима су и Георгије Острогорски, оснивач Византолошког институа САНУ, те Владимир Фармаковски, оснивач Техничког факултета САНУ и многи други.

Руси одлазе

Од средине тридесетих година прошлог века руска заједница у Београду почела је да се смањује. Многи су одлазили на Запад, у нади да ће тамо направити каријере. Осим тога, у руској заједници се рађало мало деце, наводи се у књизи „Руска емиграција“ професора Ћурића.
Око 70 одсто људи који су почетком двадесетих стигли у Србију били су мушкарци – једни су вукли здравствене проблеме стечене у рату, па су због тога живели краће, а други су једноставно старили од туге што су у домовини оставили супруге, децу, породице. Долазак комуниста на власт после Другог светског рата додатно је утицао да се њихов број смањи, због одлуке да сви руски емигранти који немају југословенске пасоше буду протерани.
Међу онима који су напустили Југославију био је Баумгартен, који је 1962. преминуо у Аргентини. Било је и људи који су, попут Лукомског, покушали да опстану под новом идеологијом − истом оном од које су две деценије раније побегли.
У Србији данас више нема руских емиграната који су рођени у царској Русији. Остали су њихови потомци, а по сазнањима руске амбасаде у Београду њихов број се креће између седам и осам хиљада људи. •

Галерија од Колесникова до Шејке

Руски уметници предавали су цртање и уметничко образовање широм земље, бавили се краснописом, израђивали уџбенике за калиграфију и ликовно васпитање, каже заменица управника Галерије САНУ Јелена Межински Миловановић

Мирјана Сретеновић

Са руским уметницима емигрантима који су долазили у нашу средину након Октобарске револуције, стизали су и предмети везани за ликовну уметности; они који су могли да стану у омањи кофер док су се спремали на дуг пут, селећи се најчешће са војском. Било је ту од породичних икона до слика аутора попут Рјепина, Шишкина, Ајвазовског чија дела су стигла и до наше дворске колекције.
Чувени руски сликар Иван Иванович Шишкин, чија се најпознатија дела „Јутро у боровој шуми“ (које је инспирисало омот и назив једне од најпознатијих руских бомбона „Мишка“), „Поље ражи“, „На северу дивљем“, „Киша у храстовој шуми“ итд.) налазе у бројним руским и светским музејима и галеријама, чукундеда је историчарке уметности Јелене Межински Миловановић, заменице управника Галерије Српске академије наука и уметности, која је потомак и познатог српског и руског византолога Георгија Острогорског (Санкт Петербург, 1902 – Београд, 1976).
Шишкинова кћерка Лидија удала се за Ивана Шајковића који је био у српској дипломатској служби и живео у данашњем Рјепину, некада Куокали. Ту се, у близини, у Царском Селу (данас град Пушкин) родио Јеленин деда Игор и упознао будућу супругу Ану Острогорски, која је као многи Руси из Петрограда, бежећи од режима, емигрирала на север преко реке, залеђеног финског залива са завежљајем, пешке и на санкама.

Бака Ана је рођена млађа сестра византолога Георгија Острогорског и кћерка педагога Александра Острогорског, који је био на челу познате „Тенишевске“ средње школе у Санкт Петербургу. Говорила је неколико језика и након венчања, када се пар вратио у дедину родну Србију, а после Другог светског рата, предавала је енглески запосленима у совјетској амбасади у Београду.
– Као инжењер агроном деда је радио на црквеним имањима у Бељу, а касније се преселио у Београд. Бакин брат, Георгије Острогорски позван је почетком тридесетих година, после византолошког конгреса 1927. у Београду да се бави научним и педагошким радом у нашој средини, каже Јелена Миловановић Межински.
Поред занимљивог породичне историје, од наше саговорнице из стручног угла сазнајемо и о генерацији руских уметника који су након револуције једно време живели у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца / Југославији.
– Код нас је евидентирано стотинак имена руских уметника. Ако рачунамо и аматере и професоре у гимназијама онда их је било и неколико стотина. Руски уметници тада учили су у Уметничкој школи у Београду, предавали цртање и уметничко образовање широм земље, бавили се краснописом, израђивали уџбенике за калиграфију и ликовно васпитање, нудили своје радове на продају, украшавали ентеријере. Међу најзначајнијим су Николај Кузњецов, Рјепинови ученици Стјепан Колесников, Јелена Кисељова; Алексеј Ханзен, ученик Ајвазовског, који је у Русији започео и у Југославији наставио каријеру маринисте и радио портрете и друге слике по поруџбини – каже наша саговорница.
Новој средини допринели су и они ликовни уметници – руски емигранти који су радили у сфери сценографије и црквене уметности, стрипа, рекламе. Један број био је везан за позориште, уз сценографа Јована Бјелића у међуратном сценографском атељеу београдског Народног позоришта и других театара у престоници, и то Леонид Браиловски са супругом Римом, Владимир Жедрински, Владимир Загородњук, Ананије Вербицки, а Руси су радили и у Нишу, на југу Србије, Македонији, Хрватској.

– Логично је да у православној средини Руси попуне нишу црквеног сликарства, јер је у то време велики замах доживело црквено градитељство, често такође везано за руске архитете као што су Краснов, Андросов, Лукомски. Руси се баве дуборезом, каменоклесарством, вајањем, фрескописом, иконописом који су у нашој средини развијени, али је недостајало уметника у тој грани. Андреј Биценко, на пример, осликао је смедеревску цркву Светог Ђорђа, Цркву Ружицу на Калемегдану, радио је у Шапцу, Костолцу, Великој Плани, Лесковцу итд. – истиче Јелена Межински Миловановић.
Према њеним речима, инжењер Сергеј Смирнов формирао је екипу која је на терену истраживала српско и византијско сликарство на нашим територијама, у сарадњи са Красновим, и уз подршку краља Александра Карађорђевића. Прикупљали су копије портета српских средовековних владара. Урадили су поворку српских владара од средњовековних до краља Петра за маузолеј Карађорђевића на Опленцу. Прикупљали су и и ликове српских епископа које су користили за осликавање Патријаршијске капеле.
– Репродуковали су и преносили у савремено време традицију византијског средњовековног сликарства. Није се радило о копирању, већ о стилском уједначавању изворног живописа, и, у складу са црквеним канонима, формирању идеолошког концепта величања младе југословенске Краљевине. Велики је њихов допринос у домену црквеног сликарства. Опленачка екипа (Иван Дикиј, Николај Мејендорф, Борис Образков и други) после ангажмана за двор и израде скица за мозаике који су рађени у Немачкој према њиховим нацртима, касније их варира и развија у многим црквама у Србији – од дворског комплекса и Опленца као меморијала Карађорђевића, за Патријаршијску капелу по поруџбини патријарха Варнаве, преко Шилопаја где је богата породица Сарачевић као ктитор комплекса наручила и приватне портрете у оквиру ктиторске композиције до бројних цркава широм Србије, каже наша саговорница.
– Ради образовања нашег кадра иконописаца, у манастиру Раковица на иницијативу патријарха Варнаве, школу је покренуо руски педагог и иконописац Пимен Софронов који је сарађивао са Институтом Кондакова у Прагу и са групом Икона у Паризу. У Раковичкој иконописачкој школи учили су руски емигранти Борис Шаповалов, Николај Шељехов, Андреј Бартошевич касније архиепископ Антоније Руске заграничне цркве у Белгији, епископ естонски Иоан (Булин). Осим руских ђака било је и локалних попут јеромонаха Наума Андрића који је после Другог светског рата доста ангажован у Србији, Црној Гори, Босни. Радио је иконостас раковичке цркве Светих Вартоломеја и Варнаве, осликао је цркву Александра Невског. Раковичка школа га је оспособила и у комунистичком периоду, када није могло да се развија црквено сликарство, и кроз његов опус сачувана је традиција руске школе инокописа, наводи Јелена Межински Миловановић.
Појединчано су за цркву ангажовани и други руски уметници. Међу њима је, на пример, и Викторија Пузанова, која је радила копије фресака, али и сопствене композиције у црквама у Бору, околини Зајечара, Урошевцу, касније је везана за Косово и Албанију. Једно време била је и ликовни педагог. – Руси су ангажовани код нас у другој половини двадесетих година 20. века, током тридесетих година до почетка Другог светског рата. Двор је поручивао портрете, откупљивани су пејзажи, радили су за потребе војске, за официрске домове, за Војни музеј сликали су историјске композиције. С почетком Другог светског рата све је мање посла. У Руском дому успевали су да одрже понеку продајну изложбу и понешто зараде, прича наша саговорница.
Током рата активност ових уметника се гаси, а доласком комунизма већина одлази на Запад. Многи су страдали од новог режима, поједини су насилно враћени у СССР. Борис Литвинов Масаљски је завршио у неком од гулага…. Колесников остаје овде и педесетих година успева да продаје слике у комисионима. У Београду се завршила каријера овог уметника, који је осликао плафон Народног позоришта у престоници и чији портрети и чувене зиме су красиле многобројне београдске салоне. Сахрањен је на руској парцели на Новом гробљу.

У време распада Совјетског Савеза, цене слика руских емиграната нагло су почеле да расту. Руски купци су у европским аукцијским кућама и на америчком тржишту утицали на вртоглав раст цена радова Колесникова.
– Руси, који су код нас дошли као деца, или су рођени у нашој средини у браковима емиграната, као ликовни ствараоци јављају се после Другог светског рата. Игор Васиљев, Леонид Шејка, Оља Ивањицки формирали се се после рата и њих можемо да посматрамо као потомке руских емиграната, али као ствараоце потпуно интегрисане у локалну сцену и носиоце нових уметничких струјања, на пример круга Медиале, истиче наша саговорница.
Додаје да је у нашој средини емигрантска ликовна уметност често негативно оцењивана, јер је фокус истраживача био на авангардним покретима. Логично је било да се руски емигранти не окрећу модерним струјањима, јер су у нашаој средини били чувари старих традиција, старог режима и оно што је доносила модернизација у нашој средини није их привукло, па су у великом броју остали на маргини.
Треба ипак имати у виду и оно ново што су донели нашој средини. У области сценографије или стрипа, Јуриј Лобачев, Жедрински, Иван Шеншин, Константин Кузњецов и други, формирали су Београдски круг – школу стрипа. Ако се све то узме у обзир, њихов допринос нашој међуратној уметности био је знатан.
Руска држава сада показује интерес за дела своје емиграције. Руски финансијери утичу на раст цена руских ликовних уметника. Данас тражен руски сликар Николај Рерих, који је као емигрант деловао у Европи, Америци, Индији, поклонио је своја дела нашем Народном музеју и музеју у Загребу. Ми смо те слике у замену за лист Мирослављевог јеванђеља, вратили Русији и она су заувек изгубљена за нашу културу…
– Улагање по сваку цену у рестаурацију није увек најбоље решење. Обнављање Руске цркве, Иверске капеле и руске парцеле на Новом гробљу много тога оригиналног и аутентичног је уништило. Многи оригинални међуратни бетонски и надгробни споменици и плоче од тераца замењени су скупљим репликама од сивог гранита, са често погрешно уклесаним именима и датумима. Да би се задовољио нечији субјективни укус неповратно је изгубљена изворност. То је сада само реплика оригинала, није више споменик културе одређеног периода директно везан за руског емигранта који је поручивао тај споменик или оног који је под њим сахрањен, каже Јелена Межински Миловановић.
Додаје да је одлично што постоји интерес Русије, као матичне земље, за очување наслеђа емиграната, али сматра да он није увек у нашем интересу.
– Српска средина би морала да заузме много одређенији став и да доследно брине о свом културном наслеђу које несумњиво представља и опус једног Наума Андрића, па да буде свесна да је потребно улагати у обнову његовог иконописа и живописа (на пример у Бачини), а не прекривати његово црквено сликарство у цркви Александра Невског у Београду или у Косијереву радовима нових мајстора који могу да буду ангажовани у бројним црквама које се данас граде, каже наша саговорница и додаје:
– Цркву Светог Саве на Врачарском платоу, поред Храма Св. Саве, коју је пројектовао Виктор Лукомски, осликали су руски сликари из опленачке екипе. Деведесетих година 20. века, уз сагласност цркве, спонзор уместо да уложи у чишћење и чување руског емигрантског сликарства, одлучио је да нанесе нови слој малтера и поручи ново сликарство. Нажалост уметност руских емиграната у нашој средини полако нестаје.
Јелена Межински Миловановић сматра да је најважније скренути пажњу на ову праксу, али и указати на добре примере. Издваја пажњу која је и у научним круговима и у области конзервације посвећена раду руског уметника Андреја Биценка. – Ако се његове фреске добро конзервирају и очисте, онда у Вазнесенској цркви у Београду сведочимо како у пуном сјају живопис Биценка, наследника традиције великих руских уметника Виктора Васњецова и Михаила Њесторова, у нашу средину преноси и транспонује врхунац руског црквеног сликарства с краја 19. и почетка 20. века достигнут у Саборној цркви Светог Владимира у Кијеву. Овај екстракт руског црквеног сликарства тог времена, који је постао канон у Русији, у нашу средину преносе руски емигранти који су се пре револуције школовали у Русији, па у делу Андреја Биценка ово сликарство живи и код нас. •

Како је балет стигао у Београд

Прва целовечерња балетска представа изведена је 22. јануара 1923, када је за прву управницу Балета изабрана Јелена Пољакова. Балет у Србији највише је прославила једна друга Рускиња – Нина Кирсанова

Борка Голубовић

Ми живимо у Београду, али смо Руси. Све око нас је српско: новине, натписи, улице, ученице, сусетке, газде, Светосавски паркић… Наш живот је руско острво у српском мору, сликовито је академик Ирена Грицкат Радуловић (област рада била јој је српска лексикографија, историја српског језика) описивала живот своје породице у Србији. Њен отац Георгије Грицкат био је грађевински инжењер, а мајка Зинаида Григоријевна Грицкат, чувена професорка музике која је дала значајну улогу у развоју музичке школе „Станковић“. Била је само једна од десетина хиљада избеглица или емиграната који су из невоље дошли у Србију и на гостопримство узвратили на најбољи могући начин.
О непроцењивом утицају на развој овдашње културе сведоче аутобиографски рукописи једног од оснивача београдске школе стрипа Ђорђа Лобачева, велике глумице Олге Јанчевецке, музичког педагога Ирине Грицкат, редитеља и педагога Јурија Ракитина. Вредна сведочанства су и писма Владимира Ивановича Бељског синовима руског композитора Николаја Андрејевича Римског-Корсакова.
Од биографије великог редитеља и педагога Јурија Љвовича Ракитина (Харков, Русија, 1882 – Нови Сад, 1952.) могао би се снимити најузбудљивији филм. Рођен је у породици Леонтија Алексејевича Јоњина, судије Апелационог суда у царској престоници. Услед честих премештаја оца, Георгиј-Јуриј и његов брат Сергеј детињство проводе у провинцији и на „даћама“ својих рођака. Школовање започиње у Калуги, затим у Првој московској класичној гимназији, па у Иркутску где организује прве представе. Упркос противљењу оца да се посвети позоришту, Георгиј Јуриј са самостално зарађеним новцем напушта родитељски дом и стиже у Петроград, где у великој конкуренцији полаже пријемни испит на Глумачкој вишој школи. Из обзира према државном звању свога оца, Георгиј Леонтијевич Јоњин себи присваја уметничко име: Јуриј Љвович Ракитин. Жени aсе Јулијом Валентиновном Шацком која се бавила глумом и добијају сина јединца јединца Никиту који је био организатор комунистичког кружока у Руско-српској гимназији у Београду, а 1937. напустиће их заувек и из Париза одлази у Шпанију и приступа интернационалним бригадама… Октобарска револуција Ракитина затиче у Петрограду. Напушта престоницу и преко Харкова, Ростова на Дону и Севастопоља, у марту 1919. бродом стиже у Константинопољ.
У Цариграду режира представе руских трупа, а редитељ Никита Балијев му нуди ангажман у свом руском позоришту у Паризу. Готово у исто време преко посланства Краљевине СХС, Ракитин прима и прихвата позив Милана Грола, управника Народног позоришта у Београду, 1920. године, када бива постављен је за редитеља националног театра у којем режира око 90 драмских дела, осам оперских представа. Основе глуме од њега стекли су Раша Плаовић, Мата Милошевић, Милан Ајваз, Дара Милошевић. Касније, у Новом Саду: Мирјана Бањац и Стеван Шалајић. Утицао је на глумачки развој Миливоја Живановића, Љубинке Бобић, Наде Ризнић, Марице Поповић, Виктора Старчића и других. Одликован је Орденом Светог Саве, четвртог и трећег реда. Од сезоне 1947/48. до смрти радио је као први редитељ Драме Српског народног позоришта у Новом Сад, где се велики део његове заоставштине чува у Позоришном музеју Војводине.
Балерине Тамара Платоновна Карсавина и Лидија Васиљевна Лопухова одиграле су значајну улогу у развоју балета у Великој Британији, док су Нина Кирсанова, Клаудија Исаченко, Јелена Пољакова, Александар Фортунато, Сергеј Стрешњев и други уградили темељ балетској уметности и допринели да се београдска балетска сцена нађе међу најквалитетнијим у Европи, крајем 1920-их година .

Писма Горког из Србије – све у нама је толико исто Руски писац Максим Горки, бележе хроничари, упутио је у лето 1924. године неколико писама свом пријатељу Алексеју Ивановичу Бабочкину. Писана су из Врњачке бање где је велики Горки боравио: „… Ово је наша земља“, забележио је у једном писму. „Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера Русије прешао у Украјину. Греје ме овде југ и дивни људи! Историја ове земље корачала је само за славом. Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту. Чини ми се да су Срби исто толико и Руси колико и ми. Све у нама је толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми, и исто толико велики. Питаш ме како проводим време? Овде постоји једна планина која се зове Гоч. На руском би то значило „барабан“ – бубањ.“ Максим Горки је у Врњачкој бањи боравио у лето 1924. године. Претпоставља се да је допутовао из Италије с једном од многих група козака које су путовале Европом приказујући у градовима и варошицама своју чувену вештину јахања и живописан фолклор. Житељи тадашње Врњачке бање виђали су високог седог човека великих бркова како замишљено шета или стоји код једног бора посматрајући воденице на врњачкој речици, држећи у једној руци шешир, а црни капут пребачен преко друге. Обично је свраћао на роштиљ у некадашњу кафану „Два јелена“. Одлазио је и на пијацу, где је дуго разговарао са сељацима о пољским радовима или о томе како сељанке справљају познати сир и кајмак.

Позоришна историја каже да је прва целовечерња балетска представа изведена 22.јануара 1923., када је изведена „Шчелкунчкик − Крцко Орашчић“ Петра Чајковског. За прву управницу Балета изабрана је Јелена Пољакова која је имала и своју школу. Балет у Србији је највише прославила једна друга Рускиња из Москве, балерина Нина Васиљевна Кирсанова (Москва, 1898 − Београд, 1989). Завршила је Балетску школу Лидије Нелидове, Московско театраљно училишче, прошла је аудицију у московском Бољшој театру, али на овој сцени никада није заиграла јер је са својим супругом недуго затим избегла у Пољску. У Београд је дошла да одржи балетско вече у Народном позоришту у Београду 7. новембра 1923. године.Тада је прихватила ангажман примабалерине и настанила се у нашој престоници. Није ни слутила да је гостовањем у југословенској престоници почела њена блистава београдска балетска каријера, коју је прекидала у два наврата, када је одлазила у Париз да буде примабалерина у трупи легендарне Ане Павлове или у балет Монте Карла. Кирсанова је у Београд доносила највеће креације најчувенијег балетског ансамла на свету, због чега је слава београдског балета изашла из балканских оквира.. Међу главним улогама било је више креација – улога које је она прва играла на београдској сцени, као у „Шехерезади“, „Копелији“, „Лабудовом језеру“, „Жизели“, „Дон Кихоту“, „Половецком логору“, „Тајни пирамиде“, „Лјубави чаробница“…

Под њеним руководством ансамбл Балет Народног позоришта у Београду гостовао је први пут у иностранству, 1933. у Атини где је постигао велики успех. На чело Балета стала је храбро 1942−1944. свесна ризика. Знала је да балет не може постојати ако прекине рад. Очувала је ансамбл за послератни период, да би од 1944. до 1946. била медицинска сестра у Општој болници. Из њених класа излазили су бројни прваци од којих су неки остварили и велику каријеру у иностранству, као Милорад Мишковић и Душанка Сифниос.
Са Народним позориштем у Београду опростила се 1951. као кореограф „Лабудовог језера“, и прославила 35 година уметничког рада. По завршетку балетске каријере, посветила се археологији коју је дипломира 1964. и магистрирала 1970. на Филозофском факултету у Београду који је највише волела, после своје отаџбине: Русије.
Велики допринос српском балету дала је и Марина Петровна Олењина, балерина, кореограф, шеф балета ( Москва, 1907 − Београд, 1963) која је потекла из уметничке породице, њен отац П. С. Олењин био је један од утемељивача оперске режије у Русији, а ујак Константин Сергејевич Станиславски, највеће име совјетске позоришне културе. Школовала се у Санкт Петербургу, али је 1923. године, услед револуције избегла у Београд где је у ансамблу Балета националног театра наступала као солиста до 1941. године. Током Другог светског рата са мужем је отишла у Црну Гору, али недуго затим одведена је у логор у Скадру, одакле је успела да побегне и прикључи се партизанима, окупи позоришне уметнике и оснује позориште: Народно ослобођење. После рата, 1950. године са тридесетак играча настањује се у Нови Сад и оснива Балет СНП-а чији је била први шеф и кореограф.
Међу руским емигрантима занимљиво је и име пијанисткиње Лидије Бранковић Сухотине, али и композитора и оргуљаша Јурија Ивановича Арбатског. Лидија Бранковић Сухотина била је свршени студент Петроградског конзерваторијума, усавршавала се у Берлину и Бечу код чувеног Леополда Годовског. Русију је напустила због избијања револуције и настанила се у Зајечару, 1919. године где је основала музичку школу. .
Јуриј Иванович Арбатски (Москва, 1911− Њујорк, 1963) руски композитор, оргуљаш, музиколог школу је после бекства из Русије 1924. године похађао у Берлину и Прагу. У Краљевину Југославију дошао је из Лајпцига, када је почео успон тоталитарног режима у Трећем рајху, 1933. године. У то време у Београду је оргуљска традиција била потпуно страна, али је Арбатски себи поставио задатак да београдску публику упознаје са великим делима оргуљске литературе, од Баха до Хендла. •

Историја четири генерације у једном веку

„Деда Виталије је био и исповедник аве Јустина Поповића. Владика Атанасије (Јефтић) ми је испричао да су га он и други авини ученици упитали зашто се он, један од водећих православних теолога, исповеда код обичног парохијског свештеника, а ава Јустин је на то одговорио: Зато што је Виталије сада у цркви и служи, као што то ради сваки дан. Знаће он добро шта треба да ми каже“

Алексеј Тарасјев

Све моје баке и деке су рођене у царској Русији, и сви су се упознали, живели, умрли и сахрањени у Србији. Мислим да ме то чини прилично квалификованим да говорим о руској емиграцији у Србији на примеру моје породице.
Мећутим, наше породичне руско-српске теме почињу и много раније. У породици је сачувана прича мога прадеде по татиној мајци, генерала Бориса Ниловича Литвинова, како се, тада још као потпуковник, упутио у своју јединицу по избијању Великог рата. „Биће рата?“ упитао га је тада кочијаш који га је возио. „Да…“ одговорио је прадеда. „А против кога ратујемо?“ „Против Немаца, Аустријанаца…“ „А има ли неко и на нашој страни?“ „Има, Французи, Енглези…“ „Има ли још неко?“ „Има, Срби.“ Тада се кочијаш прекрстио и рекао „А, добро је…“.

Његова породица – супруга и три ћерке, стигле су, од мојих рођака, у Србију последње, већ са совјетским пасошима. Прадеда, бели генерал, водио се као нестао а они су живели у Владикавказу, лишени свих грађанских права као породица непријатеља народа. Прабака, Зинаида Литвинова девојачко Кадилова, радила је у школи као чистачица. Једног дана је у школу стигла просветна инспекторка нових власти и одмах се бацила у наручје мојој прабаки – инспекторка је била њихова бивша служавка коју је моја прабака описменила…Захваљујући њој, Зинаида је престала да буде чистачица и почела да предаје у школи. Крајем 1923. она је поново дошла код њих, овога пута ненајављена и то не у школу него у кућу. „Имате ли некога у иностранству? Мени можете рећи..“. „Имам, сестру у Бугарској..“. „Пишите да хоћете да се са породицом преселите код ње, а ја ћу средити да добијете документа. Наш је лоше, неће још дуго, а не знам шта ће после бити…“ Тако је, захваљујући тој дивној жени моја прабака Зинаида са три ћерке стигла у Бугарску, где је предавала у Шумену у руској школи. Све док у Шумен није стигао један Рус из Београда, који је на Зинаидину причу о породици изјавио да и он познаје једног генерала Литвинова у Београду. Када је рекао да се он зове Борис Нилович и да је и сликар, прабака је пала у несвест… Тако је један део моје породице стигао у Србију, где се убрзо родила и најмлађа сестра моје баке, Јулија.
Борис Нилович се у Београду издржавао продајом својих слика. Није ишло лако, па је прадеда знао да каже: „Насликати слику је уметност, а успети је и продати, генијалност…“ У томе су му међутим помагали и многи пријатељи Срби, међу њима посебно Миле Павловић Крпа, књижевник и професор, који је надимак стекао боравећи као обавештајац у анексираној Босни. Као истакнута личност он му је много помогао око изложби, па му је једну отварао чак и Нушић… Ипак, с обзиром на Крпину колоритну персону, није пролазило и без разних шала… Тако је он мог прадеду научио да се при доласку на српску славу она исправно честита са „Свеца вам вашег!“… Шта је један Рус могао знати како то овде заправо звучи…
Моје деде, Виталије Васиљевич Тарасјев и Николај Иванович Петров су стигли у Србију уобичајеним за беле емигранте путем – преко Крима и Галипоља… Након што је генерал Врангел успео да организује уређено повлачење и спаси остатке беле армије међу којима су ми биле и моје деде, сву војску су прихватили руски добротвори у Србији – пре свих краљ Александар, а много су за прихват Руса учинили и патријарх Варнава, председник Академије Александар Белић… Док је руска елита ишла у Париз, Праг, и друге европске градове Србија је неселективно прихватала све избеглице, у првом реду војску и свештенство…Ја увек кажем мојим српским пријатељима да они о краљу Александру могу мислити шта хоће, он је њихов краљ, али да му Руси емигранти и њихови потомци могу бити само дубоко захвални за то што је за нас учинио. С друге стране, Руси о цару Николају Другом могу мислити шта хоће, али му Срби морају бити захвални што је због Србије ризиковао и изгубио и империју и главу… Тако да има правде у томе да сада у Београду на месту бивше руске амбасаде стоји споменик Николају Другом, а педесетак метара даље у Руском дому налази се биста краља Александра…
Деда Виталије је у Србији наставио богословске студије које је морао прекинути у Русији, оженио се мојом баком Људмилом Борисовном, ћерком генерала Литвинова, коју је упознао на певници руске Цркве Свете Тројице на Ташмајдану и где су након тога провели цео свој живот као парохијски свештеник и попадија. Упознао је многе занимљиве људе, међу њима и Св. Јована Шангајског (Максимовича) руског емигранта српског порекла. Када је недавно један млади београдски свештеник, за кога вероватно св. Јован изгледао као само нешто млађи од св. Саве, сазнао да га је мој тата Андреј упознао као дете, упитао га је: „И шта је Владика урадио? Да ли вас је благословио?“ На шта је тата узвратио „Лупио ми је чвргу…“ Деда Виталије је био и исповедник аве Јустина Поповића. Када сам био на скупу „Теологија у јавној сфери“ у Требињу код владике Григорија где сам као биолог учествовао на трибини о еволуцији, владика Атанасије (Јефтић) ми је да испричао да су га он и други авини ученици једном упитали зашто се он, један од водећих православних теолога, исповеда код једног обичног парохијског свештеника, што то о. Виталије уопште може њему да каже. А ава Јустин је на то одговорио: „Зато што је Виталије сада у цркви и служи, као што то ради сваки дан. Знаће он добро шта треба да ми каже.“

Деда Виталије и бака Људмила су покушавали и да врате бар део онога чиме су их други у животу задужили. Генерал Врангел је сахрањен у нашој цркви на Ташмајдану, тако да је деда био у прилици да се као свештеник редовно моли на његовом гробу за душу човека који их је спасао у Криму. А мати Параскева, дугогодишња игуманија манастира Манасија, у својим успоменама наводи да је 1941. године, кад је цело сестринство било принуђено побегне из манастира Нимник за Београд, у прво време на ручак одлазиле код Виталија и Људмиле Тарасјевих где је неколико дана било смештено и целокупно братство манастира Туман… А сестринство Нимника је током целог рата смештај нашло у Земуну, у кући коју су им на коришћење дали руски емигранти…Деду Виталија је на месту старешине Руске цркве на Ташмајдану наследио његов син отац Василије, па онда и унук, отац Виталије… А у тој црквици су се венчали и моји родитељи, Андреј Витаљевич Тарасјев и Олга Николајевна Петрова..
Моја бака по мајци, Ирина Иполитовна Каратејева, стигла је у Србију заједно са својом старијом сестром Валентином Иполитовном и целом својом школом. Обе су, наиме, у Петрограду похађале Смољни институт за девојке племенитог порекла, прву женску школу у царској Русији коју је основала још Катарина Друга. У зграду њихове школе се 1917. уселио штаб револуције са Лењином на челу. Смољни институт је евакусан у Харков, а онда заједно са Харковским институтом у Нови Бечеј… У Петрограду су им остали мајка, два брата и сестра која је тада већ завршила Смољни… У породици још увек чувамо папирнату икону којом ју је њена мајка благословила при одласку из Петрограда…
Са мојим дедом, Николајем, Ирина се упознала у Суботици, венчали су се у Београду где је рођена моја мајка Олга, да би преко Новог Сада и Ниша (где се родио мој ујак Александар Саша Петров) пред Други светски рат стигли у Београд. Након целог живота проведеног у Београду и они су сада на Руској парцели Новог гробља где им се недавно придружио и мој ујак.
Руси емигранти су увек очекивали скори повратак у домовину, али је мало њих то и остварило. Пре је, 1944, домовина стигла до њих, у виду црвеноармејаца на београдским улицама и у њиховим кућама и становима. Деда Николај, који је у Србији завршио Економски факултет али је претходно у Русији похађао војну артиљеријску школу, истрчао је пред руске тенкове на Звездари да их упозори да иду право на немачку артиљерију и отишао са њима да их проведе околним правцем. А у породици Тарасјевих је остала прича и о томе како је њихов познаник, млади сликар Игор Васиљев, када се припит без икаквих папира враћао кући београдским улицама за време полицијског часа налетео на патролу црвеноармејаца. „Ко иде?“ „Игор Васиљев…“ „А, бели!“ „Не него само Рус… А шта сте ви, црвени?“ После подуже тишине, уследио је одговор: „И ми смо само Руси, пролази…“
Прадеду Бориса Ниловича је, као белог генерала, у Београду ухапсило НКВД тако да је свој живот завршио у совјетском Гулагу, као једин члан моје породице који се вратио у Русију. А он се борио са бољшевицима и о совјетској власти мислио све најгоре, али се за време рата није повео за онима који су мислили да је Други светски рат прилика да се промени режим у домовини. Тата ми је причао да, када је 1941. у њихов стан утрчала сусетка, исто Рускиња, са вестима да је „Кијев ослобођен“, прадеда повикао: „Марш, курво, из моје куће! Немци не могу ослободити Кијев.“
Макар симболични повратак је бар за део моје породице уследио 1965. када су Ирина и Валентина, са својим мужевима Николајем и Михаилом, отпутовале у Русију да се, после скоро педесет година први пут сретну са својом браћом и сестром Каратејевима, са којима се нису видели од 1917, а од 1937. до 1963. нису имали никаквих вести. Тиме је затворен један дуги историјски круг у мојој породици.
А затварање тог круга је седамдесетих најбоље описао мој ујак, песник Александар Саша Петров, описујући у песми Смољни и бакину посету Лењиновом маузолеју:

Мама је код Лењина ушла
Као у свечану салу
Као на пријем у Смољном
Код новог директора
Поклонила се и прошла. Без речи.
Мама је била седа. Он је већ био млађи. •

*Аутор је научни саветник, руководилац одељења за еволуциону биологију института за биолошка истраживања на Београдском универзитету

Човек који је вратио Свети Огањ у Москву

Никола Тркља

Породица четворогодишњег Владимира Родзианка стигла је возом у Београд 1919. године. Владимир je 22. маја 1915. на породичном имању у Екатеринославу у данашњој Украјини. Његов деда Михаил Родзианко био је последњи председник Руске царске думе у време владавине цара Николаја.
Владимир се школовао у Београду и где је завршио теолошке студије, а постдипломске студије завршио је у Лондону. Оженио се 1937. године Маријом Колубаев а по повратку из Лондона у Југославију, рукоположен је у чин ђакона. У двадесет петој години постао свештеник Српске цркве.
Током Другог светског рата радио је за Црвени крст и помагао људима. По доласку комуниста на власт, Владимир није, попут већине руских емигранта, отишао из Југославије. Служио је као свештеник СПЦ и није хтео да напусти парохију. Комунисти су га осудили на осам година робије, одузета му је мантија и крст. Ипак, у време сукоба Броза и Стаљина и на инсистирање руске елите, отац Владимир је после две године робије пуштен на слободу.
Са супругом Маријом и двојицом синова отпутовао је у Париз код свога духовника, архиепископа Јована (Максимовича), а затим у Лондон, где је почео да служи у српском православном храму.
Отац Владимир је у Лондону на радију Би-Би-Си почео да води црквене емисије намењене Русији. Посветио се цркви и верницима, радио као свештеник, али је правио емисије о православљу у Москви. Наредних четрдесет година емитовао је верске програме за Совјетски Савез.
Преко тих емисија неколико генерација грађана СССР-а стицало је знања о Богу, о православној вери, историји цркве, каже Мара С. Кнежевић, која је истраживала рад овог српског свештеника и руског емигранта.
После смрти Марије, у Лондону 1978. године, Владимир се замонашио 1979. у Енглеској, узевши име Василије. Као јеромонах Василије примљен је од Московске патријаршије православне цркве у Америци. Убрзо по доласку у САД 1980. постаје владика. Био је на трону епископа Епархије Сан Франциска и Запада све до пензионисања 25. априла 1984. године.

После пензионисана одлази у Вашингтон где припрема православне емисије за руски радио и телевизије. Руски патријарх Алексије у мају 1991. године замолио је владику Василија да води ходочашће у Свету земљу, и да донесе Свети огањ са гроба Христова на Васкрс у Москву.
После доласка из Цариграда, уз благослов Васељенске патријаршије, дошао је у Кремљ где је после литургије предводио литије улицама Москве.
Била је то прва литија у Москви након 70 година, а предводили су је руски патријарх Алексије и владика Василије.
Руси су изузетно ценили владику Василија и сматрали га свецем због његове оданости вери, његовог начина живота и помоћи коју је пружао људима. Иако је већ био у позним годинама тражио је благослов да служи литургију у Царском селу у Храму Теодоровске иконе Пресвете Богородице, у храму који је саградио император Николај Други и који је посебно волела цела царска породица.
По завршетку службе владика Василије је изашао пред народ и тражио опрост за оно што је његов деда урадио и што га је од детињства тиштало:
„Мој деда је Русији хтео само добро, али, као слаб човек, често је грешио. Погрешио је када је своје парламентарце послао цару с молбом да се одрекне престола. Он није мислио да ће се цар одрећи и у своје име и у име свога сина. А када је то сазнао, горко је заплакао рекавши: ‘Сад више ништа не може да се учини. Сад је Русија пропала’. Постао је нехотични кривац за ту јекатеринбуршку трагедију.“
Владика Василије био је активан међу православцима у Вашингтону све до смрти. Упокојио се 17. септембра 1999. у 84. години а сахрањен је на гробљу у Њујорку. •

Уредник: Батић Бачевић
Графичка припрема: Горан Ратковић