РОДНА КУЋА

Попово поље је такво – кад хоће поље је, а кад неће, кад поплави, изгледа као море. На главном друму дрвена табла са стрелицом и црквеном ћирилицом које те усмеравају ка „Родној кући-цркви Светог Василија Острошког и Тврдошког“. Препознајем рукопис

Замишљена тако да утисне суви печат на дела по којима ће се памтити некада славно а данас жалосно време, награда „Печат времена“ утемељена је на Екмечићевим и Бећковићевим књигама, које се концентришу на одбрану српских вредности; један као историчар, философ историје, други као песник раскошне језичке имагинације. Када је „Печат“ на насловној страни прошлога маја донео фотографије награђеног двојца, голим оком се могло видети да су та два лика из исте фамилије. Радујем се, а знам да се и Чедомир Попов радује, што ће и наше награђене књиге, као две нове угаоне цигле, бити уграђене у исти темељ. Што вас и нас двојица, као два различна седа брка, гледамо са насловнице „Печата“. Што смо, дакле, из исте породице. Мада нас, као и у свакој породици, има оваквих и онаквих.
Писац говори својим делом, опомињао је Андрић.
Твори, творче, не говори – чујeм како данас, нарочито данас, на Светог Василија Острошког, слава му и милост, неко шапуће и постиђује општу разбрбљаност.
У ћутању је сигурност!
Али да ниси ко јарац одерани вречао, тебе би босански мрак појео, тешио ме је и храбрио Михиз.
Ето, о томе говори моја књига. О томе како не умем да ћутим, како бих се у сигурности ћутања угушио.
А сада једна истинита причица, мала парабола.
Као реконвалесцент, са пријатељем, који сваки час нешто фотографише, враћао сам се 2003. године из српског Приморја. Договорили смо се да свакако свратимо у Мркоњиће и видимо где се Светац родио.
Десетину пута ишао сам под Острог да од строгога Свеца измолим да стиша моју хују, избистри меланхолију, да попусти тамо где ме боли. „Ту где те боли, једино си здрав“, записао је песник.
Говорио сам зналцу, који се у светитеље разуме, да ми Свети ништа није помогао.
Откуд знаш, смејуљио се зналац…
И заиста, откуд знам. Могао сам стотину пута главу изгубити. Ко ме је, ако Светац није, закрилио и кроз живот провео.
Попово поље је такво – кад хоће поље је, а кад неће, кад поплави, изгледа као море.
На главном друму дрвена табла са стрелицом и црквеном ћирилицом које те усмеравају ка „Родној кући-цркви Светог Василија Острошког и Тврдошког“.
Препознајем рукопис.
Двадесетак корака даље, у малом гробљу испод друма, некога сахрањују. Двоумим се да прођемо. Херцеговина је толико осиротела – знам да сам ја за то понајмање крив – али тешко се, овако рањив, са тиме суочавам. Ипак, нећемо проћи. Сачекаћемо. Аутобус са ожалошћенима ускоро одлази, и ми се пењемо узбрдицом.
Где год се тврдо посведочи чудо Христовог рођења, и васкрсења, предео поприми боју Назарета.
Јато убогих кућа које су зидане невезаним каменом, негде сламом а негде каменим плочама покривене. Около козе брсте, а пчеле пасу – као у библијско време. Испод оријашке кошћеле, која је јамачно расла још док је Свети овуда ходио, никао малени храм, на који се тешка грана кошћеле рођачки ослања. На кућишту Свечевом верујући су подигли храм. Зато доле, крај пута, и пише родна кућа-црква. Ништа се краће ни тачније није могло рећи. За побожну чељад кућа је црква, а црква је кућа. „Ту у сваком срцу стоји црква једна“, певао је Алекса Шантић, херцеговачки Јеремија.
Суша је спржила све, али се испод родне куће зелени цима у кромпиришту које нико не залива. У сувој крошњи кошћеле, на оној рођачкој грани, трепери лишће. Ко зна из каквих дубина та једина зелена грана срче шта јој је потребно.
Уђи, запали свећу, помоли се, прислужи, окади се тамјаном, узми штогод за успомену, остави, ако имаш, колико хоћеш, ако немаш, не мораш, нико те не надгледа. Ама, сви остављају. Ово је запречит светац. Можеш мислити колико је строг и колико је свет кад су га, као Херцеговца, за свеца прихватили и Црногорци. Цео Никшић је по киши клечао, када је оно, у овом последњем рату, Светац ишао да обиђе пострадали народ, своју постојбину, Тврдош и Мркоњиће…
Кад изађосмо из храма, препознаше нас и поздравише неки тек пристигли, међу њима Вицо са Зубаца и малолетни Маринко, који је, онако, при цркви.
Хајде, Вицо, сликај нас са Маринком, али тако да се виде и црква и кошћела и небо изнад њих. Пробао је Вицо једном, други пут, али не иде. Пробао онда Милован, власник фотоапарата. Опет неће.
Наљутио се Светац. Не да да се сликамо. Прогорео ти је апарат. Зна да му је власник нововерац, шалим се ја.
Није до Свеца. Светац је добар, вели незнавени Маринко…
Мој пријатељ, професор, и фото-аматер, вози нас даље невесео. А сутра, раном зором, сав срећан долази да ми каже да је био код мајстора који му је рекао да је на мање важне призоре „испуцао“ све снимке, и да зато успомену на Свечеву родну кућу немамо.
Али имамо ове речи са жамором пчела помешане које неко неовдашњи и данас мрмља.

Свети Василије:

Родна кућо цркво столетна кошћело
Поспани камене с кога козе брсте
С поља или мора окле летиш пчело
Када писне бајам а розгве се крсте
У мом рукосаду тијом водоплавном
Где око чокота рибе се заплету
Па као за Оним јато крене за мном
Да насити гладне у посноме свету
Све докле Ждријело не усркне воду
А жежено сунце грм и травку спржи
За небо завезан уснух у Господу
А још видим да се цвет на вреску држи
И поље и море зелено и пусто
Да још једном видим Због тога сам усто

О Св. Василију, 2012. године
Беседа, добитника награде „Печат времена“ за књижевност

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *