РАЈКОВА ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА

Српска поезија није оскудевала у моћним талентима, премда већином расипаних и брзо потрошеним. Рајко Петров Ного је умео да своје таленте усмерено развија, разиграва и умножава, колико год се сам можда расипао. Тако је постигао да, у позном периоду, пропише боље чак и од самога себе. Ного припада реду најзаокруженијих и језички најубедљивијих српских писаца. Сироче је нашло језик

Последњих година Рајка Петрова Нога нисмо могли видети на уобичајеним местима и јавним приликама, али се готово несмањено јављао у своме најнеспорнијем издању, у лику песничког отпора са руба, устук болести, нарасталој слабости и немоћи. Ако је ико показао веродостојност значења Лалићевих стихова: „морам да грезнем у речи, / Јер говор, то је опстанак у нади“, онда је то учинио Ного, у документарним и огољено исповедним песмама збирки Мождани удар (2019), Разговор душе и тела (2020) те најновије Са постеље боланог Дојчина (2022), с тим што низу ваља придодати и нешто раније збирке у знаку истог суочења, борбе и отимања, као што су Преко пепела (2015) и Сонет и смрт (2017).
Речи су само речи ако нису ослоњене на дубину општег и живљеног искуства. У збирци Мождани удар лирски глас што вапије за животом и здрављем поистовећује своје лечилиште на ВМА са местом чуда васкрсења Праведног Лазара. А у песнику самом, који се скоро дословно из мртвих диже, оваплоћује се фигура светитеља који му је крсно име, у поезији одавно маркирано и прослављено: „Данас је Лазарева субота / И ја ћу данас устати // И устао сам // За гласом нашег физиотерапеута Николе / И моја се клонула левица попридиже / У десницу ми се снала вратила / А ви знате каква је и колика је та снага / Кад могу да пишем.“ У челу нове збирке, у којој се најдиректније спорио са смрћу, Ного је поставио давнашњи сонет са епским ликом боланог Дојчина. У болнога јунака, кога је Миљковић увео у модерни поетски хоризонт, песник се још потпуније пројектовао и Дојчинова епска фабула представља сржно погођену слику крајњег стања из којег се Ного напослетку обраћао. Да одбрани образ, јунак на самрти тражи од сестре да га утегне крпом платна, „од бедара до витих ребара“ да му се „кости не размину“ док бије свој последњи бој, јер другога нема, јер су и јунаштво и побратимство згажени, у безакоњу и насиљу које је наступило. „Није тајна од чега Болани Дојчин болује. Болује од Косова и, послије њега, од разнијех Дука што их, увијек када је густо, боле руке“, читамо у изврсном предговору познате Ногове антологије Ој давори, ти Косово равно (1987): „И не утеже се Дојчин крпом платна већ стидом.“ И наш лирски боник се утеже, и стихом и стидом, пред собом и пред другима, испред силе и понижења. Паралела је вишеструка: „стих је што и платно боланом дојчину“, да се „наше задње речи не размину“. Стих је оквир који нас држи на окупу и усправно, да се не распемо и растуримо, стих је јуначки коњ с којим се може „гори у хајдуке“. Платно Дојчину, као и стих Рајку, постају начин да се избори какав-такав славан свршетак. У песмама које, до у ситне појединости, описују отказивање телесних функција, нпр. у песми „Лева моја страно“, улога стиха као сабирача и утеге, изнова је оличена у сликама из призване покосовске песме: „Лева моја страно утегни то тело / Стихом крпом платна сестричиним велом // Мртвог утегнутог ко ће да те сруши / Болани Дојчине с босиљком у души.“ Песме које следе у Ноговој последњој збирци разносмерно развијају основну нит његове лирске логотерапије, осећамо песнички интензитет који више и не мари да исказ формално изведе до краја на чистац, до песме „целе лепе“. Јер крај је на домаку и тим, како песник назва, „назор писањем“ крај се одлаже. Од песама збирке Мождани удар пратимо лирски документ о једном борењу, исповест једне преосетљивости и непомирености са међе два света. У збирци Разговор душе и тела овај мајстор варирања и обнављања опсесивних тема уприличава антички дијалог са своје две компоненте, оне непропадљиве и оне пропадљиве. Поред ванредних песничких места и деоница, осећамо да је оно што читамо нешто више од естетског подухвата, да су песнику остале само смислоносне речи, речи, речи – па докле се и макар како може. Исто је певати и постојати.
Песници знају да кокетују с магнетичном темом смрти. Присећамо се младалачког утиска о претераности рефренских деоница поеме „Стражилово“, где Црњански понавља блиску смртну слутњу – премда тада није добацио ни до тридесете године, нити је био у каквој болести. И Ного је давно, у знаном сонету са својих почетака, „Твоје је да корачаш“. Сјединио је животни почетак и крај („непробуђени у детету чамују пипци смрти“), док је у позној песми „Сонет и смрт“ свој дечачки самртни сан у планинском ђурђевском снегу изнова призвао и оденуо у звонки сонетни склоп, у густу значењску мрежу. Тај сан у снегу прво је суочење будућег песника са међом два света, и ту се стекоше неки од битних елемената Ноговог поетског простора: планина, сан, белина, хајдучки светац, мати која спасава.

Лирика је, у неку руку, опраштање на рате. И то показује Ногов случај. У антологијској песми „Кенотаф“, из књиге Недремано око (2003), сенка смрти се обавија над предвојеним гласом који пева. Није то само евокација на рану мајчину смрт. Поистовећење себе са гробом који мајка нема, са празним гробом што „шобоће и звечи“, једна је од понорних слика Ногове поезије, којој иначе не мањкају сугестивна места. „Човек се враћа кући у домовину речи / А реч унатраг ходи у постојбину бола.“ Реч увире и извире из постојбине бола, из трауме рођења, одрастања, мучног обликовања човекове свести. Постојбина бола, у коју се речи враћају, подсећају на познату идеју о писању као маскирању трауматичног језгра помоћу поистовећења са симболичким смислом (Лакан). Нема боље грађе за испитивање тезе да је писање „немогуће без односа према трауми“ од Ноговог случаја. Али с том разликом што наш песник ту трауму није маскирао него је трауму раскривао, у свом упорном самопозлеђивању. Могло се рећи да је, с раним јадима и губицима какве је имао, Рајку требало само мало усмерености да би постао песник, јер постоје животи романескни или митотворни, које треба само уобличити. Да, само то. Рајко је у томе успевао, показујући беспримерну уметничку инвенцију и снагу.
После дискретних назнака у првим збиркама, Лазарева субота (1989) оцртала је митски Вилов до, са кућом што је нестала пошто је опустела, са колоритним ликом старог оца Петра, који се за рано преминулом женом сели на онај свет, остављајући два мушка сирочета које ће домови по Херцеговини васпитавати, по Макаренку. Лирска проза Јечам и калопер (2006) развија у више линија запамћене фрагменте сећања и прикупљених туђих причања, где се отварају и разлози за још дубљи степен трауме. Не само да песник узалудно посеже за несталим заштитним фигурама, тим измакнутим ослонцима одрастању него је удес тако удесио да ни мајчин ни очев гроб нису остали забележени, барем као места немог сусрета са онима којих више нема.
Јечам и калопер почиње сценом у којој већ остарели синови, помоћу описа слепог суседа, проналазе место где им, према несигурном сећању, отац почива и где коначно постављају белег са именом и ликом. Налазе свој стожер, симболички и обредни, макар тај проналазак био и одоцнео. Мајка, покопана у заједничку болничку гробницу, остала је да почива без белега. Несмештена, шира од небеса. Отуда је пресликавање неупамћеног лика мајке, без сачуване слике, на лик Богомајке исходило у ванредним песмама молитвама: „Нек пада снијег, Господе“, али још и више у „Тропару у два гласа“. У најинтимнијем, и понајвише архетипском току Ногове поезије, песник непрестанце, као непревладани дечак, дозива одсутног оца и недосежну мајку, жедан симболичког упоришта и безусловне љубави за коју је прикраћен. Рађало је то осетљивост упоредиву с телом без кожног омотача, чија је кожа згуљена, или које је обучену у ледну кошуљу и такав мора да живи.
У своме меком, осетљивом језгру Ногова поезија представља скретање пажње, која му је зарана мањкала. „Који су волели више ме не воле“, читамо у збирци Са постеље боланог Дојчина. Детиња рањивост и наступ крајњег безазленства једино може да припусти у песму овакав излив, једнако колико је, у збирци Сонет и смрт, несрећна погибија верног псета могла да изазове очајни ламент продуженог трајања и нову трауму са међе два света. Уосталом, има ли веће детињарије од расправљања са смрћу. Ограничења своје коначности песник настоји да превлада личном, али и надличном меморијом. У збирци Разговор душе и тела Ного екстрахује најфиније призоре из детињег сећања из Јечма и калопера и осамостаљује их, бацајући фокус на њихове значењске микронијансе, стапајући сопство са баснословним пределима детињства, завичаја који је назвао Еуридиком, коју неутешно призива.
У изврсном сонету „Моје је“ (Сонет и смрт) тежиште се шири и на памћење предања, које лирски глас посваја и утапа се у њега: „Моје је све пре мене / Што цвета а не вене / Докле памћење сеже / А несећање слути.“ Из плодног несећања овај песник призива и оностране гласове, са захумских и босанских мраморника, опстале кроз векове, урезане у камен. Проговара њиховим порукама чежње за животом и спомињањем као видом њиховог трајања, међу потомцима, у култури. Све је то предигра за властито суочење са памћењем и заборавом. „Давно ти сам лего где тишина веје / А безвремен целац поравнава међе“ – овако креће почетна песма збирке Не тикај у ме (2008), а тај сонет поентира: „Обриши тај пухор тишине и таме / Лакше ми је лежат ако питаш за ме“. Заборав је, од Хомера знамо, дефинитивно потврђивање нечије смрти. Зато су песма и литургија пре свега спомињање и сећање. Песма је незаборав. Предање је оно незаборављено. Дубоко гротло јаства, у које нам сећања упадају и пропадају, песник Рајко Петров Ного је осветљавао увек изнова, са разних страна, чупао из мрака сваку појединост не би ли очувао минули рајски крајолик детињства, под кровом куће које више нема.
Српска поезија није оскудевала у моћним талентима, премда већином расипаних и брзо потрошеним. Рајко Петров Ного је умео да своје таленте усмерено развија, разиграва и умножава, колико год се сам можда расипао. Тако је постигао да, у позном периоду, пропише боље чак и од самога себе. Ного припада реду најзаокруженијих и језички најубедљивијих српских писаца. Сироче је нашло језик. Укроћени језик Нога је добро слушао, не само у поезији него и у лирској и есејистичкој прози. А био је пријемчив и језгровит тумач вредности наших темељних књижевних појава, са истанчаним слухом за аутентична својства.
Од удеса властитог породичног дома и од раног статуса сирочета начинио је случај целог света, личну митологију пројектовану на удес свога народа у историји. У Ноговој поезији, иза свега што се јединки догађа помаља се нешто веће и старије. Наш живот није само наш. Зарањао је у дубине народне предаје, те се дозивао с гласовима далеких предака, њиховим исписима на каменим споменицима којима је посута завичајна Херцеговина. Реаговао је Ного спремно, речима реским, и на изазове пометене и посувраћене епохе. Нису га трпели ни „политички подобни“, пре ратова деведесетих, нису га подносили ни данашњи ешелони „политички коректних“, али га је шира јавност, не само у Српској него широм Србије и Црне Горе, прихватала као свој глас, подигнут у одбрану нашег одасвуд оклеветаног народа.
Последњих година, наглим надоласком тешке болести и опадањем физичких снага, писао је можда страсније него икад, борио се за одржање свим песничким оруђима. На Ноговом примеру може се показати шта значи терапија лирским смислом. Знао је: певати значи опстајати. Прве, невероватно снажне, песме збирке Мождани удар, диктира дежурној медицинској сестри, са постеље на интензивној нези. Сам себи је тиме изнова изустио: Устани, Лазаре… А потом је и тај мождани удар са свога случаја, у наредним песмама, пренео на епохални план, у поетско спорење с туђим веком с којим се не разуме и неће да га прихвати.
Натпевавао се Рајко са смрћу све до недавног објављеног низа, Са постеље боланог Дојчина, на чијем је крају записао: „Сада стављам тачку. И ни речи више.“ Ни речи. Коначно се враћа кући, у домовину речи, где ћемо га затицати живога – да живљи не може бити. А ми ћемо у Рајкова здања од речи насушно навраћати и тамо боравити, као у сигурном дому и топлом прибежишту од буке и беса века.