РАДИТИ И НЕ ЋУТАТИ

Ако идеологија намеће као очигледност нешто што не можемо у стварности препознати, онда је сатира један од видова отпора таквом наметању. Исте године кад објављује песму о заробљеном Његошу одржаће се Конгрес културне акције у Крагујевцу, у организацији тзв. либералног врха комуниста Србије. Ни овде Радовић није ћутао. „Наше друштво осећа мањак у АКЦИЈАМА а не у КОНГРЕСИМА… Познати чиновници и теоретичари, доживотни делегати на свим конгресима, поново ће се састати…“

Душан Радовић није свој занат писања за мале и безазлене читаоце узимао као изговор или оправдање да превиди све остало што чини прави живот. „Кад посматрате каријере неких културних радника, не можете уочити ни трага од праве друштвене ангажованости, никакве резултате“, говори Радовић 1981. године за НИН: „Они су само ћутали. Онда има много људи који своју приврженост доказују туђом кривицом.“ Активност и акција неке су од кључних речи за разумевање моралног подухвата по имену Душан Радовић. У чланку из 1970. године, о концепту школских читанки, наглашава да основни задатак учења читања „мора да буде усмерен у том правцу како да децу учинимо активним актерима живота“, а не да постану писци или испразни љубитељи читања.
У напису који су приређивачи драгоцене књиге На острву писаћег стола (1995) нашли у рукопису, налазимо уверење да добре књиге и добра телевизија „не могу бити само пуста разонода, па ни културна“. Отворен за нове медије, изјашњавао се против прецењивања књиге. И књиге и телевизија су добри „само ако нам не дају мира, ако нас стално провоцирају и активирају… Наше очи, уши, ноге, руке и дух траже да их стално и добро запошљавамо. И то, ако можемо, све одједном“. Најстарији су сопствени живот и доживљај – а не књиге или телевизија, које треба да живот подстичу.
О вишестраном активизму Душана Радовића сведочи и околност да је стрпљиви приређивач његових сабраних списа (Баш свашта, 2006, 2008), песник Мирослав Максимовић, склопио читаво поглавље насловљено „Приредбе, акције“ од разноврсних сачуваних текстова као „траг бројних залагања и учешћа у хуманитарним акцијама“ и другим јавним поводима. Али овде нам није тежиште на примењеној, услужној страни Радовићевог писања.
У запису о хумору, такође нађеном у заоставштини, Радовић одређује хумор као вид мишљења, докле недостатак хумора указује на „неку болест мишљења“. Где нема хумора има догматизма, тумача светих истина и откривача јереси и јеретика. „Свака акција потиче од извесне идеје, од илузије неке друге, непостојеће стварности; у акцију се улажу вера, заблуде, искључивости“, наставља Радовић прећутни опис властите позиције, али тај самоопис заокружује резигнирано, речима да је хуморист „увек изван акције“. Сатира је нешто друго. Ево навода о томе, из рукописне грађе: „Сатира је нехумана колико и истина. Раскринкавање заблуда… Сатира је опозиција, природна и законита…“ На другом месту, опет, тврди да су „хумор и сатира један од најлепших компромиса човека и његове судбине“. Далекосежан закључак, искуствен и искушан.
Пређашњи Радовићев навод, о томе да свака акција потиче од идеје, од илузије непостојеће стварности, подударан је са описом односа идеологије и појединца, какав читамо код Алтисера, јер „идеологија представља имагинарни однос појединаца према њиховим реалним условима егзистенције“, док „идеје људског субјекта егзистирају“ или бар „морају егзистирати у његовим чиновима“. Идеје и деловање ваља да су у сагласју. У многе акције Радовић се упушта с личном и заједничком пројекцијом још недосегнуте стварности.
Као присталица идеолошког наратива јавља се нпр. 1959. године, у програмском тексту „Дете и књига“, на Змајевим дечјим играма, још увек говори с позиција револуционарног покрета са којим је делио високе тежње и циљеве, па тако и неке устаљене формулације: „Чињеница је да се наше друштво изборило за подизање ведрог, самоувереног, слободног нараштаја и да све што није у складу са новим идејама о детету и васпитању, може да стоји само као слика борбе која се води против остатака назадних, патријархалних навика и обичаја.“ Овакве реченице делују позајмљено, тј. мало личе на говор Душана Радовића по којем га препознајемо.
Проћи ће десетина година, па ће из тога првог лица множине, с којим се испрва поистовећивао, Радовић издвојити треће лице, које се односи на удаљену и отуђену сферу идеолошког апарата. Снажан пример такве промене даје протестна песма „Већи гроб за нову смрт“, објављена у забрањеној свесци часописа Уметност 1971. године, песма поводом безобзирног рушења Његошеве капеле на Ловћену. Шта то хоће они, тумачи идеолошких светих истина, који Његоша подмићују нудећи му нову смрт и већи гроб него „да једино они буду надлежни за његов случај / да нам једино они могу препричавати његове праве мисли / да није мислио оно што је мислио“. Нема ту хуморно-иронијског облога у дотицању негативних појава, глас му је оштар и оптужујући и раскринкава заблуде. Радовић је већ тада сатиричка опозиција, „природна и законита“. Док је, у годинама радијске емисије „Београде, добро јутро!“ дешифровао себе и друге са лирскохуморним разумевањем, јер се обраћао суграђанима, људима крај којих живи, према лажним идеолошким чуварима система био је провокативно директан, црпећи из накупљених ресурса горчине и разочарања једног идеалисте.
Ако идеологија намеће као очигледност нешто што не можемо у стварности препознати, онда је сатира један од видова отпора таквом наметању. Исте године кад објављује песму о заробљеном Његошу одржаће се Конгрес културне акције у Крагујевцу, у организацији тзв. либералног врха комуниста Србије. Ни овде Радовић није ћутао. „Наше друштво осећа мањак у АКЦИЈАМА а не у КОНГРЕСИМА… Познати чиновници и теоретичари, доживотни делегати на свим конгресима, поново ће се састати…“ У другом напису на исту тему Радовић наводи да је непосредно пред Конгрес културне акције покренута „некултурна кампања против два уметника“, додајући да је то „редовна месечна или сезонска кампања, ко зна која по реду“.
Према усменом сведочењу Матије Бећковића, Радовић је овде циљао на кампању подигнуту против доделе Октобарске награде Живојину Павловићу и самом Бећковићу. Ваља погледати и „Кратку хронологију забрана и прогона у Србији 1944–1991“ коју је сачинио историчар Срђан Цветковић, рецимо одељак за 1971. и околне године, па стећи јаснију слику о наводној либералности кока-кола социјализма. Цветковић набраја 17 случајева судских и других забрана у српској култури за 1971. годину, један мање у претходној, док у 1972. пописује чак 20 таквих, изабраних случајева. Радовић не пропушта ни да коментарише пример младог делегата истог конгреса, који је „мислио да сме да каже шта мисли“ о говору политичког функционера, Мирка Чанадановића. Опомиње на недостојну улогу ТВ контролора у дотеривању слике стварности: „Међутим, власници ове велике радње за хемијско чишћење, пеглање, глајхшалтовање и духовну конфекцију не подносе диверзанте.“ Мали људи с огромном влашћу, случајни и анонимни директори и уредници телевизије учинили су да ТВ медиј делује супротно од оних помињаних песникових очекивања да провоцирају, активирају и уче да више видимо.
У уводном реферату поменутог конгреса, моћна Латинка Перовић, поред вербалних наслага општости и неодређености, упозорава да је социјалистички садржај друштва у понечему доведен у питање, а да је „од свега најтеже ослобађање, од, свуда још толико присутног, грађанског погледа на свет, и излажење из, свуда усађених, привида државног социјализма“. Са речју привид на рачун владајућег поретка, још би се Радовић вероватно сложио, али је раскорак између титоистичког наратива и стварности очито кориговао његове погледе на друштво чији је био делатни актер и активиста и који је, крајем педесетих, афирмисао борбу с остацима „назадних, патријархалних навика и обичаја“. Поступно је растао отклон од вере у могућност обухватнијег прогреса и враћао се у свој матични простор, који га је људски засновао и формирао. То је простор у којем доминира очева фигура, јер бољих моралних еталона није сагледао у идеолошком пољу.
У тестаментарном ТВ разговору, из серије „Оставштина за будућност“, напокон је фронтално сучелио два ауторитета које је био признавао и притом дао предност ономе првом, основнијем: „Ја сам, рецимо, био комуниста, па су ме истерали из Партије; зато што сам био комуниста онакав какав сам ја мислио да треба да будем, како ме је отац васпитавао, а не Партија. Кад сам дошао у сукоб, онда сам био на очевој страни, не на страни Партије.“ Родитељске фигуре однеле су превагу, ранији смер поколебао. „Човек је прилично компромитован“, поверава се остарели Радовић једном омладинском листу (1983), „нема заједничког интереса који би нас грејао и ослобађао бар једног дела зла“. Поткрај живота исповеда и ово: „Не знам да ли сам сатиричар, али храбар сигурно нисам. Пре би се могло рећи да сам наиван. Ја, просто верујем да се тако може говорити. Ја нисам ни изнад ни са стране, ја припадам свему чему се бавим.“ Није под старост Радовић ни регресирао нити се предао, остаје умни, овејани посматрач прилика и људи и себе самога. Веровао је ономе што види а понавља се у рђаву бесконачност, не више празном наративу о прогресу. Тим посматрањем потврђивао је свој отворени ум, разумевајући и критички, али утврђен на поузданим мерилима понетим од Радовића из Чачка и на присној топлини Стефановића из Ниша, тј. на моралним обрасцима родитеља бр. 2 и родитеља бр. 1.