Проф. др СЛОБОДАН КОМАЗЕЦ – Буџет у лавиринту претећих дугова

С обзиром на велике доспеле обавезе и буџетски дефицит, јавне финансије су пренапрегнуте, посебно када се повећају пензије и плате у јавном сектору, док ће плима нараслих камата и стопа новог задуживања довести до све скупљег задуживања и осигурања допунских средстава за финансирање дефицита и доспелих обавеза буџета. Све се то одвија у фази између борбе против високе инфлације и рецесије

Буџет и буџетска политика у последњим годинама су у средишту интереса јавности и велике главобоље органа задужених за макрополитику, посебно од почетка нове светске финансијске и политичке кризе. Велике су дилеме колико држава својом потрошњом стварно оптерећује бруто производ, колико је ова, углавном непроизводна и социјална, функција буџета извор нестабилности па и гушења пословног, привредног сектора, а колико стварни стимулатор развоја и остваривања потребне социјалне равнотеже, каже на почетку разговора о управо усвојеном буџету за 2023. годину проф. др Слободан Комазец, наш водећи макроекономиста.

Професоре, како на основу недавно усвојеног буџета за 2023. годину цените буџетску политику и располагање буџетским средствима?
У последњим годинама сведоци смо нарастања и праве експлозије дефицита у буџету и систему његових финансирања, као и финансирања буџетских расхода у целини, што захтева да се истраже извори средстава, а посебно расходна страна буџета. Такође, неопходно је нагласити да је буџет закон који мора да се поштује. Ако након ребаланса буџета у 2022. години погледамо са којим се основним позицијама улази у буџетску 2023, видећемо да су јавни приходи повећани за 193 милијарде (1,6 милијарди евра), расходи за 272 милијарде (2,3 милијарде евра), а тиме и дефицит за 79 милијарди. Интересантно је да у порасту јавних прихода од 193 милијарде ПДВ учествује са 93 милијарде и добит са 54 милијарде, што је укупно 147 милијарди или 76 одсто повећања. Ако се томе додају акцизе и царине, то износи више од 80 одсто и то је резултат до сада формиране доминантно увозне политике. Планирани дефицит је износио 200,2 милијарде динара (1,7 милијарди евра), а ребалансом је повећан на 279 милијарди (2,4 милијарде евра) или 39 одсто. При томе је просечна инфлација с којом се ушло у план буџета била 3,7 одсто, док је остварена просечно 12 одсто. Бруто производ се повећао са 6.639 милијарди динара (56,5 милијарди евра) на очекиваних 7.082 милијарди динара (60,3 милијарде евра), или номинално 6,7 одсто.
Очигледно се намеће питање с колико извесности може да се планира буџет у условима веома изражене нестабилности?
Наравно, планирање буџета и укупне фискалне политике је врло неизвесно у условима турбулентних и непредвидљивих финансијских, привредних и политичких кретања у свету, праћених већ насталом врло сложеном и дубоком кризом, при чему украјинска криза посебно повећава неизвесност. Ово се посебно односи на цене енергената, нафте, хране, сировина, али и цене зајмовног капитала која се брзо повећава и достиже претежни ниво. То је био и један од основних узрока раста дефицита и ребаланса буџета. Поред тога, због слабог управљања предузећима у јавном сектору на буџет су пребачени губици од 1,3 милијарде евра и издате гаранције од једне милијарде евра, дакле Србијагас и ЕПС коштаће буџет укупно 2,3 милијарде евра. При томе су издвајања за капиталне инвестиције повећана са 407 на 429 милијарди динара. Ова издвајања, као и субвенције из буџета због значаја и деловања у привреди, заслужују посебну анализу. Овде не наводимо плате у јавном сектору и пензије – које нису повећаване.
У којој мери све те нестабилности утичу на функцију буџета?
Кад имамо допунско финансирање дефицита и нагло повећање јавних расхода а тиме и јавног дуга и обавеза из дугова, то све додатно оптерећује буџет и чини да буџетски односи буду напрегнути. То даље значи да доспеле отплате морају да се репрограмирају или рефинансирају новим дуговима, уз више камате, односно да тиме расте каматни терет. Само расходи за камату на јавне дугове износе око два процента, а очекује се реални раст БДП од 2,5 одсто, који тешко да ће бити остварив.
Шта нас све, након овако представљене полазне основе из 2022. године, очекује у буџетском програму и политици 2023. године?
Пре свега осталог, очекује се иста стопа привредног раста од 2,5 одсто, као и 2022. године. И верује се у постепено смиривање инфлације, мада сам ја мишљења да ће она и даље расти. Ако погледамо основне буџетске позиције за 2023, видећемо да је буџетски дефицит смањен са 279 милијарди динара у 2022. на 264 милијарде у наредној години, што је смањење за 15 милијарди динара и представља готово исти ниво дефицита. У односу на бруто производ учешће се снижава са 3,9 одсто на 3,3 одсто. У планирању буџетских позиција за ову годину остају све већ постојеће неизвесности, а могући су и нови шокови са светског финансијског тржишта и политичке сфере, па је било још теже планирати буџет након извршеног ребаланса у претходној години. Енергетска криза и даље остаје. Губици у јавном сектору такође опстају, формирање јавних прихода је отежано и ограничено, а потребе инвестиција, развоја али и социјалних расхода су све веће. Тврди се да „буџет кваре губици државних енергетских система“, што сигурно има основа.
Шта буџет у 2023. доноси на плану заштите стандарда становништва?
У плану је повећање цене рада од 14,3 одсто, повећање плата у јавном сектору од 12,5 одсто (за војску 25 одсто), смањење пореза и доприноса на плате око један одсто (са 61на 60 одсто), пораст пензија за додатних 11,8 одсто (након новембарског повећања од девет одсто, дакле укупно 20,8 одсто). Иначе, плате и пензије су у буџету у току године готово замрзнуте у маси, а чине око 40 одсто расхода, што значи да реално падају. Сматрам да је промена „швајцарске формуле“ у исплати пензија нужна јер води сталном заостајању раста и паду реалних пензија, а и смањењу учешћа у личним примањима са некадашњих 72 одсто на садашњих 40 одсто. Та формула може да остане једино ако у условима високе инфлације и слабог привредног раста усклађивање доведемо на тромесечни интервал како се обрачунава и бруто производ, а не једном или два пута годишње.

Огромна средства без контроле

Не треба заборавити да расходи буџета захтевају 44–48 одсто бруто домаћег производа (наравно, и допунски финансирани изван домаћег бруто производа). Колико је то значајно за друштво и развој не треба посебно истицати, због чега се не сме дозволити да уска интересно повезана група одлучује о коришћењу овако велике масе средстава. Тиме се узурпира и моћ и утицај у друштву, ван свих надлежних институција задужених за буџетску политику, али и очување начела буџетске политике.

Какав је план с капиталним инвестицијама?
У програму је раст капиталних инвестиција преко буџета од 432,9 милијарди динара (3,6 милијарди евра), што је добро и пожељно, а износи око седам одсто бруто производа. Али, питање је какве су то инвестиције, какве ефекте дају, како и колико повећавају дугове и обавезе из дугова. Коначно, ко и како одлучује о јавним инвестицијама, јавним расходима у целини, а тиме и дуговима који све то формирају? Коме би, на пример, пало на памет да гради национални стадион вредан 540 милиона евра (а можда и више) у тешкој буџетској кризи и великом дефициту, кад су и постојећи стадиони празни? Ко, уопште, пита о исплативости инвестиција и других пројеката? Како ће нас оковати спољни дугови и блокирати нам развој јасно се види по томе да је укупан дуг већ нарастао на 51 милијарду евра (94 одсто БДП), али је још значајније шта ће из тога проистећи. Наиме, у кризи и слабом привредном расту јавне инвестиције се углавном усмеравају у саобраћајнице и коридоре, дакле у дугорочне инвестиције (и све то на дуг). Овде се јављају два паралелна негативна тока: први, такве инвестиције се не могу „самофинансирати“ и осигуравати средства од коришћења за обавезе и одржавање, друго, обавезе из кредита доспевају за плаћање, а за то нема осигураних средстава. Да ли је неко израдио студију исплативости ових саобраћајница и како ће се сервисирати обавезе. Само држава која нема ни визију на стратегију развоја може да води овакву промашену инвестициону политику. Истина, на оваквим пројектима може се највише „уградити“ пошто је то мајдан за велику корупцију.

Буџет и питање сукоба интереса

Буџетска и фискална политика у оквиру макроекономске политике, уз монетарну и платнобилансну политику, постала је основна полуга изабраних циљева развоја, стабилизације и политике развоја. Фискални сектор својим приходима, расходима, јавним дугом, каматама на дуг, дефицитом буџета и његовим финансирањем (као и укупним системом финансија буџета), постао је најснажнија полуга развоја, расподеле, али и сукоба интереса око прерасподеле буџетских средстава.

Поред наведених расхода, какве нас укупне финансијске обавезе догодине очекују?
Дакле, не рачунајући никакве „ударе изненађења“, у најкраћем могу да кажем да нас у 2023. години чекају отплате (за шта?) из буџета у висини од 5,6 милијарди евра, затим укупне камате од 2,3 милијарди евра, покриће дефицита од 2,2 милијарде евра, отплата дугова предузећа и банака између две и три милијарде евра, повраћај заосталог ПДВ-а и висини од три милијарде вера, што заједно значи притисак обавеза на приведу у целини од 15,4 милијарде евра.
Ако је очекивани бруто производ у 2023. години око 61,3 милијарде евра, то значи да је текући терет обавеза у години достигао 25,1 одсто бруто производа. Прираст бруто производа у 2023. години при томе износи 1–1,5 милијарди евра, што указује на велики раскорак у стварању бруто производа и „стварању“ обавеза националне економије. Велики је то терет, што води ширењу „маказа кризе“ у коју улазе привреда и друштво. Покриће доспелих обавеза у 2023. години вршиће се великом емисијом обвезница на домаћем тржишту, али и новим зајмовима на финансијском тржишту, код банака, држава и финансијских организација, или, где то буде могуће у условима оштријих захтева давалаца средстава. С обзиром на велике доспеле обавезе и буџетски дефицит, јавне финансије су пренапрегнуте, посебно када се повећају пензије и плате у јавном сектору, док ће плима нараслих камата и стопа новог задуживања довести до све скупљег задуживања и осигурања допунских средстава за финансирање дефицита и доспелих обавеза буџета. Све се то одвија у фази између борбе против високе инфлације и рецесије. Контроверза је овде потпуна.
Да ли је тачна тврдња министра финансија Синише Малог да се јавни дуг неће повећавати и да ће достићи свега 56,1 одсто БДП-а?
Тешко је прихватити тврдње министра финансија да су наше „јавне финансије стабилне, да у буџету има 301 милијарда динара (чијих средстава?), да смо потпуно ликвидни и да нема никаквих проблема са извршавањем обавеза државе“, јер се наш дуг већ повећава. Сви односи и терети (обавезе) у јавном сектору указују на сасвим другачију ситуацију у фискалном сектору и буџетској политици, што ћемо видети већ почетком 2023. године. Како се обавезе отплата доспелих дугова рефинансирају новим задужењем, сада постаје јасно да се највећи део интервенција из буџета покрива из спољног задуживања. При томе се поставља питање: како држава из буџета може да троши за бројне инвестиције 3,8 милијарди (432 милијарде динара) или 500 милиона евра и низ других расхода (субвенција) за инвестиције из буџета, а буџет је упловио у дубоки минус. Расходи за такве сврхе се врше из текућег прилива по разним основама (наравно ненаменски, као код пореза и сл.) али и новим задужењем. То захтева да се буџетски расходи ставе под потпуну контролу у усмеравању средстава и одлука у коришћењу. Жиро рачун и слободна средства на располагању се морају пратити, а тиме и политика допунског финансирања буџета, одржавање његове ликвидности и контроле расхода – све у циљу борбе против злоупотреба, ненаменског коришћења, праћења ефеката употребе средстава и коначно, провођења фискалне политике у целини.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *