Превара у покушају

КиМ и Француско-немачки предлог

У науму да Србију приволи на признање њиховог килавог чеда Косова, колективни Запад већ две деценије покушава да то оствари разним подвалним плановима и помоћу штапа и шаргарепе. За сада неуспешно

Већ више од двадесет година нагриза се и грицка суверенитет и територијални интегритет државе Србије, све са циљем да се на силу одвојена српска јужна покрајина статусно „овери“ као независна држава, а то би, по жељи тзв. међународне заједнице оличене у колективном Западу, најбоље било с нашим благословом. Иако је то био главни циљ НАТО бомбардовања, ипак није успео да у првом тренутку то оствари силом, па је Запад препустио све временском току и разним споразумима а да их никада не спроведе. Сви покушаји и документи, од Ахтисаријевог плана па надаље имали су лукави и перфидни циљ – признање назови државе Косово. И како време иде, све више смо изложени великим притисцима и преварама, манипулацији разним датумима (овај пут се помиње пролеће), плановима о подели, пресељењу становништва инсистирању на правно обавезујућем споразуму (као да ови до сада нису били обавезни), све до најновијег предлога по узору на две Немачке.
Западу се нарочито сада жури да затвори косовско питање које од избијања рата у Украјини све више добија на публицитету и значају, дочим и руски председник Владимир Путин не пропушта прилику да иронично подсети западне званичнике да су рушење територијалног интегритета држава започели управо они, и то баш на КиМ. Циљ је елиминисати косовски преседан кроз договор Београда и Приштине, чиме би Запад заузео позицију оних који поштују међународно право и да тако, како верују, добију ширу подршку оних земаља које се залажу за поштовање територијалног интегритета. А то се може постићи једино притиском и на српску и на албанску страну како би се што пре дошло до таквог решења.
Тек што је „на мишиће“ постигнут споразум о српским таблицама између привремених органа у Приштини и Србије (23. новембра), европски шеф дипломатије Жозеп Борељ упозорио је да ће у наредним данима позвати лидере „обе земље“ у Брисел да разговарају о „бриселском предлогу“ који подржавају Француска и Немачка, али који су званичници ЕУ „присвојили“ и назвали „европским предлогом“.

[restrict]

ФАНТОМСКИ ПЛАН Испоставиће се да још од лета Београдом и Приштином кружи документ назван „Француско-немачки план“, који, према речима званичника Европске уније, има за циљ нормализацију односа између „Косова“ и Србије, мада су га различито и доживљавали и тумачили. Премијер у Приштини Аљбин Курти је јавно избегавао коментаре у вези са садржајем француско-немачког предлога, али је наједном био заинтересован да о томе разговара у понедељак, 21. новембра, на састанку с председником Србије Александром Вучићем у Бриселу. Чак је устврдио да су посредници у дијалогу – високи представник за спољну политику ЕУ Жозеп Борељ и специјални изасланик ЕУ за дијалог Косова и Србије Мирослав Лајчак „скинули то из расправе да би одговарало намерама Србије“ да се расправља само о регистарским таблицама.
За Србију је то била нова „арматура“ јер се овим предлогом дијалог суштински мењао. Наводно, њиме су Француска и Немачка првобитно предложиле Србији да дозволи придруживање Косова међународним институцијама и организацијама, укључујући УН, а у замену би убрзано њено чланство у ЕУ.
Дакле, опет игра „штапа и шаргарепе“, с тим да је Запад већ спремио подужу листу „штапова“ којима ће претити. Напоредо с причом о фамозном предлогу над Србијом већ месецима „висе“ претње обустављањем инвестиција и завртањем бриселске касе, као и могућност поновног увођења виза нашим грађанима за земље ЕУ. А У пакету са „Косовом“, обавезно иде и захтев за увођење санкција Русији.
У ствари ради се о својевременом плану (из 2007. године) Волфганга Ишингера, представника ЕУ у оквиру преговараче тројке у којој је представник Русије био Александар Боцан Харченко, актуелни амбасадор Русије у Србији, док је представник САД био Френк Визнер. Иако је план још тада доживео апсолутни неуспех, био одбачен и од Београда и од Приштине, овај осведочени албански лобиста данас ће рећи да је план пропао због шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова, што ће амбасадор Боцан-Харченко оштро демантовати.
И док су јавношћу кружиле спекулације о форми наново активираног предлога (јер је кружио као нон-пејпер) сајт „Еуроактив“, независне паневропске медијске мреже специјализоване за тематику ЕУ политике, објављује текст у коме открива садржај француско-немачког предлога за нови оквир дијалога између тзв. Косова и Србије. „Еурактив“, који наводи да је документ добио од поузданог извора, објавио је да се у предлогу предвиђа нормализација односа две стране, „неповредивост сада и у будућности границе између њих“ и пуну обавезаност на „узајамно поштовање територијалног интегритета“. Почиње споразумом о нормализацији односа између Косова и Србије, посвећености интеграцији у ЕУ, решавању несугласица и поштовању територијалног интегритета, поштовању субјективитета једних и других, узајамном поштовању надлежности, посвећености повећању сарадње у различитим областима, укључујући привреду, науку , правосуђе, област одбране итд. И, такође, размена сталних мисија, те последња – сагласност страна да овај споразум не утиче на раније постигнуте споразуме.

ПОДВАЛА СА ЗСО „Квака“ је у томе да се кроз француско-немачки предлог у причу увуче, као „велики уступак“, формирање Заједнице српских општина, што је очигледна преварна радња да се, било на мала или велика врата, призна некаква независност назови државе Косово. Тиме не само да се поништава већ склопљен Бриселски споразум, већ да грех буде већи, то, кроз преговоре, треба да оствари ЕУ, иако се ради о статусном питању за шта ЕУ уопште нема мандат јер би требало да делује неутрално (пет њених чланица није признало Косово). То искључиво може да донесе Савет безбедности УН. По Резолуцији 1244, која још увек важи, Косово и Метохија је део наше територије – Републике Србије.
Ако се вратимо изворном предлогу , који се од данашњег разликује само утолико што је сада нови фактор Европска унија, ради се о томе да би, по овом предлогу, односе Србије и Косова требало уредити по моделу по којем су 1972. своје односе уредиле две немачке државе. Подсетимо се: то је било време у којем су сазрели услови да се обе Немачке приме у Уједињене нације, што је било могуће једино ако би Савет безбедности донео одлуку без вета неке од сталних чланица.
Један од политичких услова било је и узајамно признање Савезне (западне) републике Немачке и Демократске (источне) републике Немачке. Најпре је СР Немачка, споразумом у Москви (12. август 1970) прихватила неповредивост постојећих граница а накнадним споразумом у Варшави (7. децембар 1970) прихватила и границу ДР Немачке на истоку, односно сесију свих бивших немачких територија источно од линије Одра–Ниса у корист Пољске, извршену 1945. године.
Потом су, тзв. Уговором о основним односима између Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике од 21. децембра 1972, две немачке државе узајамно признале једна другу као суверене државе. Након ратификације Основног уговора у два парламента, обе Немачке су примљене у УН истог дана, 18. септембра 1973.
Иако је Основни уговор предвидео успостављање дипломатских односа између две Немачке, оне нису једна у другој отвориле амбасаде него сталне мисије, а дипломате које су биле на њиховом челу нису носиле формална звања амбасадора него сталних представника.
Нема никакве сумње да је овај модел, из сасвим једноставних психолошких разлога (две Немачке су се, осамнаест година након закључења Основног уговора, ујединиле што показује да решење није било вечно и непроменљиво) пријатан за ухо разним београдским присталицама немачког договора (рецимо Вук Драшковић), мада у евентуалној његовој примени има доста спорних елемената.
Прво, у случају две Немачке никада није долазио у питање немачки идентитет сваке од њих, иако се радило о крупним геополитичким, идеолошким и економским разликама. И СР Немачка и ДР Немачка су биле немачке државе.
У случају Србије и Косова ми се не суочавамо са две српске државе различитих идеолошких и политичких физиономија, које желе да нађу модус вивенди. Суочавамо се са идентитетским метапроблемом: отцепљена територија жели да се конституише као аутохтона национална држава док бивша матица настоји да је у некој форми задржи као део сопствене територије.
Друго, у случају две Немачке обе стране су имале у виду подједнаку награду: чланство у УН, којим би се и симболички, завршио период ограниченог суверенитета који је, и код једне и код друге, трајао од 1945. године. Обе би (независно од суштинских ограничења) макар формално постале равноправне и суверене државе.
У случају Србије и Косова имамо једну стару државу, оснивача Уједињених нација (по основу правног континуитета са СР Југославијом, СФР Југославијом и ФНР Југославијом Република Србија себе сматра чланицом УН од 1945. иако званична документација УН као датум пријема у чланство наводи 1. новембар 2000. године) и једну нову државу (још увек in statu nascendi) насталу унилатералним проглашењем независности, која жели да тај процес сада заокружи. Ни мотиви, према томе, а ни награда, нису исти код обе стране, за разлику од случаја Немачке.
Треће, у случају две немачке државе није се радило о признању једнострано проглашене сецесије. Обе немачке државе стекле су суверенитет ab ovo, постепеним трансфером овлашћења са окупационих власти, у свакој од окупационих зона, на изабране органе власти две немачке државе. У том смислу су обе, заиста, биле у равноправном статусу, и ниједна од њих, потписивањем Основног уговора, није била доведена у позицију да накнадно конвалидира претходно учињена кршења међународног или унутрашњег права.
У случају Србије и Косова та ситуација се битно разликује: потписивањем Правно обавезујућег споразума Србија би – то се од ње бар очекује – требало да конвалидира вишеструка кршења разних југословенских и српских устава, извршена у периоду откад је на подручју Косова и Метохије извршен фактички трансфер власти са Републике Србије на Уједињене нације (1999. године) као и стављање ван снаге Резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) и целог међународног правног режима заснованог на њој.
Споразум треба да буде „правно обавезујући“ управо да се не би могао тумачити као политички договор, или као договор органа власти Републике Србије са привременим органима власти у њеној аутономној покрајини. Квалификатив „правно обавезујући“ недвосмислено потврђује намеру аутора ове идеје да два ентитета потпишу међународни уговор у пуном капацитету, о чијој ће примени моћи да одлучује једино Међународни суд правде а не национални судови и који ће имати приоритет у односу на све друге одредбе унутрашњег права, и Републике Србије и Републике Косово.
Е сад, ваљда би се ту нешто и народ питао, пре свега на референдуму, јер Кривични законик Републике Србије у члану 307 прописује следеће:
Угрожавање територијалне целине
Члан 307
(1) Ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се затвором од три до петнаест година.

[/restrict]